Putevi i stranputice srpske poljoprivrede:
Velika depresija

Tri su načina da se izgubi novac: najbrži je u kazinu, najslađi u kupleraju, a najsigurniji u agraru

Da samo Vojvodina "može da hrani pola Evrope" i da je Srbija zemlja izvanrednih uslova za poljoprivrednu proizvodnju, zvuči prilično besmisleno ako se uzme u obzir da beli luk uvozimo iz Kine, a u Šumadiji, Timočkoj i Negotinskoj krajini, idealnim područjima za voće, gajimo kukuruz i pšenicu. Koji su realni potencijali srpske poljoprivrede i zašto se oni ne iskorišćavaju?

Za studente završnih godina, poslediplomce i sve one koji bi da nauče nešto o novinarstvu od vrhunskih profesionalaca "Vremena". Prijave sa osnovnim podacima pošaljite na aciric @ vreme.com.

Ako se poljoprivredna proizvodnja ugrubo predstavi kao kombinacija ljudskog rada na zemljištu koje se obrađuje i životinjama koje se uzgajaju, onda je poljoprivreda u Srbiji već godinama na nizbrdici. Osnovni preduslov za bilo kakvu proizvodnju – zemlja – sve je više zaparložena, i sve je manja površina koja se kultiviše. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u 2007. i 2008. godini bilo je čak 200.000 hektara parloga i neobrađene zemlje, u odnosu na 129.000 hektara iz 1999. godine. Stočarstvo je već godinama u stalnom padu. Poljoprivreda u Srbiji ima 13,8 odsto učešća u bruto društvenom proizvodu za prethodnu godinu, a u isto vreme, od ukupne radne snage, u poljoprivredi je bilo zaposleno 23,9 odsto ljudi (izvor: CIA Factbook). Pa ipak, poljoprivreda je najuspešnija srpska privredna grana, najveća izvozna grana Beograda, jedina koja godinu za godinom ostvaruje suficit.

STATISTIČKA GREŠKA: Ako se upotrebi popularna i u poslednje vreme, često korišćena metafora o "četiri stuba", onda je srpska poljoprivreda nestabilan i nesrazmeran tronožac, gde je jedna noga (ratarstvo) ogromna poput kakvog dorskog nosećeg stuba, druga (voćarstvo) vižljasta, ali daleko od onoga što bi mogla da postane, a treća (stočarstvo) se već godinama klima, smanjuje, i samo što ne otpadne. Četvrta noga, odnosno povrtarstvo – nedostaje, s obzirom na to da Srbija u poslednjih deset godina uvozi i kupus, i krompir, i paradajz, i pasulj.

Ratarstvo, najveći "stub" srpske poljoprivrede, u proteklih deset godina ostvarilo je suficit od izvoza pšenice i kukuruza od 812 miliona dolara. Sa učešćem od 1,5 odsto u svetskom izvozu kukuruza, Srbija je među deset najvećih izvoznika ove ratarske kulture u svetu. Međutim, ovo i nije bogznašta ako se uzme u obzir da je stočarska proizvodnja ta od koje zavisi uspešnost poljoprivrede jedne zemlje. Naime, teorijski, stočarstvo bi trebalo da učestvuje u ukupnoj poljoprivrednoj proizvodnji sa najmanje 50 odsto, a u Srbiji je taj udeo manji od jedne trećine.

Srbija ne izvozi svinjsko meso na tržište Evropske unije zbog vakcinisanja svinja protiv svinjske kuge. U Ministarstvu poljoprivrede kažu da od oktobra 2007. godine nije zabeležen nijedan slučaj klasične kuge svinja, ali nije bilo odgovora kada će se vakcinacija obustaviti. Međutim, postavlja se pitanje, koju će to Srbija svinjetinu da izvozi kada je nema dovoljno ni za sopstvene potrebe? U posmatranom periodu (1999–2008), Srbija je uvezla 12.000 tona svinjetine više nego što je izvezla (deficit od 20 miliona dolara), a broj svinja (kao i goveda, i živine, uostalom) u konstantnom je padu.

Uzimajući u obzir ovu nesrazmeru ratarstva i stočarstva, ozbiljno je pitanje zašto se deo viškova koji se izvozi ne "prelije" malo u obore i tako obezbedi više nego potrebnu podršku posrnulom stočarstvu.

Srbija izvozi voće u vrednosti od više desetina miliona dolara godišnje, među najvećim je svetskim proizvođačima i izvoznicima malina, višanja i šljiva. Međutim, nije ni u prvih dvadeset kada je reč o ceni po kojoj ih prodaje – srpske višnje su 2007. godine bile upola jeftinije od mađarskih, čeških ili poljskih, maline upola jeftinije od nemačkih ili mađarskih, a čak desetostruko manje koštaju od holandskih, belgijskih ili portugalskih. Pritom, to ne znači da su belgijske maline deset puta kvalitetnije, već da je 93 odsto od ukupnog srpskog izvoza malina (i višanja) smrznut proizvod, koji najmanje vredi.

DALEKO JE EVROPA: "Ukoliko je Srbija izvozno orijentisana zemlja, onda bi morali da se primenjuju standardi koji važe na tržištu EU i u drugim zemljama", objašnjava Miladin Ševarlić, predsednik Udruženja agrarnih ekonomista Srbije i profesor na Poljoprivrednom fakultetu. "Međutim, ta izvozna orijentacija ne treba da se bazira na latentnim tržišnim viškovima – nijedan trgovinski partner neće da se vezuje za vas ako nemate stabilnu ponudu. Međunarodno tržište ne funkcioniše po sistemu seoskih vašara, gde vi dođete, razapnete šator i iznesete dve kesice bombona, pa ko naiđe da kupi."

Zakonom o poljoprivredi i ruralnom razvoju uspostavljena je Agencija za agrarna plaćanja, prva evropska institucija u Srbiji, koja upravlja sredstvima fondova EU, ali tek kad budu dostupni. Istina, ministar Saša Dragin je 2009. godine najavio da se akreditacija očekuje u roku od godinu dana, ali u Delegaciji Evropske unije, čija je funkcija da olakša razvoj političkih i ekonomskih odnosa između Unije i Srbije u okviru Procesa za stabilizaciju i pridruživanje, kažu da Srbija neće dobiti akreditaciju sve dok ne bude imala status zvaničnog kandidata. "Rane pripreme za budući novac od IPARD-a (Sredstva za pretpristupnu pomoć za ruralni razvoj) od velikog su značaja kako bi se odmah obezbedilo korišćenje fondova. Ali, pre zakazivanja bilo kakve buduće procedure za akreditaciju, srpska administracija će morati da dodatno razradi funkcije i procedure u skladu sa EU zahtevima i da pripremi IPARD program ˝, kažu u Delegaciji.

"Ministarstvo je uradilo veliki posao", kaže Milan Prostran, sekretar Udruženja za poljoprivredu Privredne komore Srbije. "Nakon prošlogodišnjih 15, ove godine se planira donošenje još 13 zakona. Donošenje podzakonskih akata je ogroman posao koji zahteva velike resurse. Osim podzakonskih akata, postoji i niz pravilnika i odluka koje treba implementirati u praksi, a u Srbiji postoji samo 250 poljoprivrednih savetnika koji moraju pomoći poljoprivrednicima u prvom periodu."

ČEKAJUĆI DRŽAVU: Svake godine Ministarstvo poljoprivrede uredbama određuje koliko, kako i kome se daje novac. Budžet za poljoprivredu u 2010. godini iznosi 25,6 milijardi dinara, što je za 25 odsto više u odnosu na prethodnu godinu.

Uslov za dobijanje subvencija je registracija gazdinstva, kao i izmirene obaveze prema penzijsko-invalidskom osiguranju (PIO). Umesto prošlogodišnjih 12, ratari ove godine mogu računati na 14.000 dinara po hektaru, a stočari moraju da evidentiraju i obeleže stoku da bi dobili 12.500 dinara za kvalitetne krave, te 3000 dinara za kvalitetne koze, ovce i krmače. Poljoprivrednici koji zasnivanju voćnjake, vinograde i hmeljarnike dobijaju povraćaj novca za kupljene sadnice za najviše deset hektara, a sve preko toga finansiraju sami. Ratari sa Kosova i Metohije pravo na subvencije ostvaruju bez ikakvih uslova.

Međutim, kako "Vreme" saznaje, uprkos mnogobrojnim donetim uredbama, nikakva sredstva iz državnog budžeta nisu isplaćena za 2010. godinu. Izuzetak su jedino subvencije za podsticaj izvoza i regresa za mineralno đubrivo. Uzrok tome je što su donesene uredbe vrlo brzo menjane, čak i po nekoliko puta. Na primer, pomenuta Uredba za podsticaj izvoza je izmenjena nakon svega dva dana, a Uredba o regresiranju azotnih mineralnih đubriva, doneta 17. decembra 2009, dopunjena je prvog marta 2010, i potom izmenjena 19. aprila.

Nije ovo ništa novo: problema sa uredbama je bilo i u prethodnom periodu. Prošle godine, na primer, niko nije dobio subvencije za muzilice krava, jer u Uredbi je precizirano da su subvencije namenjene za muzilice sa trotaktnim pulsatorom, koje, jednostavno, ne postoje, već samo dvotaktne i četvorotaktne.

POLJOPRIVREDA – POSAO ILI HOBI: "U Srbiji je od 2008. godine uveden sistem po kome se seljacima daje praktično samo onoliko koliko oni daju državi. Drugim rečima, pravo na subvencije dobijaju samo oni vlasnici registrovanih gazdinstava koji imaju penzijsko-invalidsko osiguranje. To znači da za penzijsko osiguranje morate dati oko 50.000 dinara godišnje, za zdravstveno oko 30.000 i ako uključite vodni doprinos od 1000 dinara po hektaru, potrebno je da imate prosečnu veličinu gazdinstva od sedam do osam hektara da biste dobili onoliko subvencija koliko je potrebno da pokrijete ta davanja. Time je država na pozitivnoj nuli, a poljoprivreda nema od toga ništa, osim što je jedan član penzijski i invalidski osiguran", kaže profesor Ševarlić.

NEISKORIŠTENI POTENCIJAL: Poljoprivreda u Srbiji

Od procenjenih 780.000 gazdinstava u Srbiji, u 2009. godini je svega 84.000 koristilo subvencije. Uzrok zbog koga skoro 90 odsto gazdinstava nema pomoć države, Vladimir Babić iz Udruženja stočara Agrokor iz Prijepolja vidi u lošem sistemu subvencionisanja: "Uslovi za subvencije su takvi da je i mladima i starima teško da ih dobiju. Sistem je takav da seljak treba da izmiri obaveze prema državi, da mu domaćinstvo bude u odgovarajućem stanju i da uloži u mehanizaciju. Ali, i kada sve to obavite, ponovo ne možete biti sigurni da ćete zaista biti isplaćeni, a kredite je veoma teško dobiti. Zbog toga mnogo ljudi odustaje od bavljenja poljoprivredom, jer je to postalo najmanje isplativo zanimanje."

Ipak, jedna od najvećih zamerki koja se upućuje državi jeste činjenica da pravo na subvencije, kao pravna lica, nemaju ni poljoprivredne zadruge, ni poljoprivredna preduzeća. Ako ukupno 84.000 gazdinstava ima pravo na subvencije, to bi moglo da znači da se upravo taj broj gazdinstava profesionalno bavi poljoprivredom, odnosno da se ostali poljoprivrednici, koji nisu ušli u sistem subvencionisanja, poljoprivredom bave samo iz hobija.

"Poljoprivredna proizvodnja bi bila mnogo uspešnija kada bi se poljoprivrednici udruživali i zajednički nastupali u proizvodnji. Time bi bili konkurentniji u nabavci inputa i plasmanu proizvoda na tržište, jer bi smanjili troškove. Tako bi se nadomestio i nedostatak subvencija, s obzirom na to da zadruge nisu uključene u sistem subvencionisanja. Postavlja se pitanje: da li je bavljenje poljoprivredom socijalni status ili ekonomska delatnost? Ako je socijalni status, onda i subvencije treba da se daju u cilju regulisanja socijalnog položaja poljoprivrednih proizvođača. Tada taj deo budžeta treba izmestiti u Ministarstvo za rad i socijalnu politiku, pa neka oni rešavaju socijalna pitanja u selima, kao što to rade i u gradovima – projektima narodnih kuhinja i domova staraca", kaže Ševarlić.

Međutim, iz Ministarstva poljoprivrede kažu da zadruge nisu isključene iz sistema subvencionisanja, jer se zadrugama "odobravaju sredstva za čuvanje, pakovanje i preradu poljoprivrednih proizvoda, te za seoski turizam i podizanje voćnjaka, vinove loze i hmelja".

Dakle, za celokupnu poljoprivrednu proizvodnju zadruge od Ministarstva ne mogu da očekuju pomoć koju dobijaju fizička lica.

POTENCIJALI: U Srbiji se subvencionišu samo priplodna grla, za razliku od zemalja EU u kojima se subvencioniše svako grlo. To je jedan od razloga što je u prošlogodišnjoj strukturi poljoprivredne proizvodnje biljna proizvodnja imala dvostruko veće učešće od stočarske. Drugi razlog se, možda, krije i u činjenici koju navodi profesor Ševarlić: "Stočarska proizvodnja zahteva neprestanu angažovanost, a u ratarstvu postoji lobi koji stimuliše ‘crnogorski sindrom’. U prevodu, Crnogorci hoće da od mesec dana izdavanja soba žive ostalih 11 meseci, a oni koji se bave isključivo ratarskom proizvodnjom hoće da rade ukupno sedam dana godišnje, koliko je potrebno za celokupan proces proizvodnje pšenice, kukuruza ili suncokreta, i da na osnovu toga žive ostalih 358 dana."

Stoga ne čudi podatak da je prošle godine Srbija izvezla 1,6 miliona tona kukuruza, koji je mogao biti upotrebljen kao stočna hrana, te se ne bi desilo da bude uvezeno skoro 3,6 puta više svinjskog mesa od količine koja je izvezena. U stočarstvu se može postići veliki napredak, naročito ako se uzmu u obzir i autohtone vrste koje se gaje kod nas, poput mangulica, podolskih govečadi i drugih (vidi okvir). To su vrste koje ne zahtevaju posebne uslove i veliki napor, a koje bi mogle da budu veoma profitabilne.

Jedna od prednosti Srbije je i relativno nezagađeno zemljište, međutim, od 650.000 hektara pogodnih za organsku proizvodnju, organski proizvodi se gaje tek na oko 6000 hektara. Ova proizvodnja u svetu ima rast od 25 odsto godišnje, što je najveća stopa rasta bilo koje privredne grane, i to je jedini sektor u kome se proda sve što se proizvede.

Osnovna karakteristika organske proizvodnje je da se obavlja bez upotrebe pesticida, herbicida, veštačkih đubriva, te ne dolazi do zagađenja vode i ispošćenja zemljišta. Cena organskih proizvoda je veća od deset do 50 odsto u odnosu na konvencionalno dobijene, mada se mora uzeti u obzir da su i troškovi proizvodnje nešto povećani.

Prema Uredbi Saveta Evrope, za prelazak sa konvencionalne na organsku proizvodnju Evropska unija dodeljuje subvencije u iznosu od 600 evra po hektaru za jednogodišnje do 900 evra po hektaru za višegodišnje ratarske useve, tokom sledećih pet godina, koliko je potrebno da se zemljište očisti od štetnih materija.

Kao i u konvencionalnoj, Srbija je uspešna i u organskoj proizvodnji malina. Osim njih, organski se proizvode i izvoze pečurke, voće i povrće koje se koristi u proizvodnji jabukovog sirćeta, kompota i ajvara, a šansa se vidi i u prodaji šumskog voća.

Najveći problemi u vezi sa organskom proizvodnjom jesu needukovanost poljoprivrednika o načinu gajenja i prednosti organskih proizvoda, ali i neorganizovanost tržišta.

Najavljeni ulazak Srbije u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO) poljoprivrednike će suočiti sa znatno jačom konkurencijom. Osim troškova za neophodno podizanje kvaliteta svojih proizvoda, srpski poljoprivrednici će izgubiti i podsticaj Ministarstva za povećanje izvoza, jer je ta subvencija u STO-u zabranjena. Ipak, srpskim izvoznicima će se otvoriti i znatno veće tržište od 95 zemalja-članica STO-a, a alternativni načini pomoći države mogli bi da budu krediti i pomoć u izgradnji i rekonstrukciji proizvodnih kapaciteta.

Da se Srbija snalazi na otvorenom tržištu, bar na regionalnom nivou, pokazuju rezultati postignuti nakon potpisivanja Centralnoevropskog ugovora o slobodnoj trgovini (CEFTA). Prema podacima PKS-a i Ministarstva ekonomije, od skoro 1,9 milijardi evra izvoza Srbije u zemlje CEFTA, poljoprivredni proizvodi činili su 30 odsto, odnosno oko 560 miliona evra. "Suficit u trgovinskoj razmeni Srbija ostvaruje sa Albanijom, BiH, Makedonijom i UNMIK-Kosovom, a deficit sa Hrvatskom i Moldavijom, sa kojom ima simboličnu razmenu", rekla je državna sekretarka u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja Vesna Arsić.

Međutim, profesor Ševarlić upozorava da se suficit u poljoprivredi upotrebljava kao "marketinški balon": "Šesto miliona dolara suficita, koliko je bilo prošle godine, u potpunosti se potire sa 600.000 gladnih u Srbiji. Kada bi oni imali para da kupe hranu, Srbiji ništa ne bi ostalo za izvoz", kaže Ševarlić.

PRIČA SA TUŽNIM KRAJEM: "Kada postoji projekat, nedostaje novac, a kada ima para, nema projekta", objašnjava Jovan Grozdić, direktor Poljoprivredne stručne službe Požarevca.

Primer je kredit koji je Srbiji odobrila Svetska banka za izgradnju sistema za navodnjavanje. Iako se u Srbiji navodnjava svega jedan odsto njiva (u svetu je taj prosek 15 odsto), ipak nisu povučene dve tranše kredita, u ukupnom iznosu od 75 miliona dolara. Ovim kreditom je 40.000 hektara, koliko se sada navodnjava, moglo da bude uvećano za još 15.000 hektara. Ovako, ostaje situacija da prinosi na najvećem delu obradive površine više zavise od prirode nego od poljoprivrednika.

Slična situacija je i u stočarstvu. Od 2001. godine, kada je od EU dobijena izvozna kvota od oko 8000 tona za izvoz junetine – "baby beefa" Srbija nijednom nije uspela da izveze više od 1700 tona. U periodu od deset godina (1999–2008), Srbija je samo dva puta (2006. i 2007) izvezla više od 8000 tona svih vrsta goveđeg mesa, i to najviše u zemlje regiona. Poređenja radi, Srbija je pre 25 godina izvozila preko 15.000 tona "baby beefa".

Već pominjana srpska malina u svetu nije poznata kao "srpska", jer se izvozi kao pulpa ili u smrznutom stanju, i tako ulazi kao sirovina u druge proizvode. Stoga, malina zapravo i nije srpski brend, jer se u konačnom proizvodu nigde ne pominje odakle dolaze sirovine.

No, jedan od problema srpske poljoprivrede teško da se može popraviti državnim merama, izmenama propisa ili novom mehanizacijom. Jovan Grozdić plastično predstavlja ovu nevolju: "Bili smo kod jednog mladog seljaka u Suvom Dolu. Ima sto ovaca, vredan je čovek. Pitali smo ga šta je to što bi njegovo domaćinstvo najviše unapredilo, a on kaže, onako od srca, ‘Kad bih se oženio, nikakvih problema više ne bi bilo.’"

Višnja Višnjić, Jasna Glišić, Maja Mihajlović, Radmilo Marković
Koordinator Zoran Majdin

(Ne)regulisana reka mleka Uredbom o uslovima i načinu korišćenja premije za mleko u 2010. godini predviđeno je da se sredstva ne isplaćuju direktno proizvođačima, već preko preduzetnika ili drugog pravnog lica. Uslov za ostvarivanje prava na premiju je da korisnik prodaje mlekari najmanje 4.000, a najviše tri miliona litara, na tri meseca. Po litru isporučenog mleka premija iznosi 1,5 dinar. O konceptu podsticanja individualne proizvodnje moglo bi se govoriti da nije uveden izuzetak da pravo na korišćenje premije imaju i pravna lica kod kojih je udeo državnog kapitala veći od 90 odsto. Jedino preduzeće koje ispunjava taj kriterijum je PKB, dok su drugi proizvođači ostali van sistema. Ljubiša Jovanović, direktor BD Agroa, najveće farme krava u Evropi, kaže da je nezadovoljan ovom odlukom: ˝Imam utisak da se uredbe i mere donose ad hoc, i ukoliko se nastavi ovakva situacija BD Agro će prihvatiti neku od ponuda i preseliti proizvodnju u Rusiju ili Hrvatsku.˝ Na pitanje zašto su veliki kombinati isključeni iz sistema subvencija u mlekarskoj proizvodnji, iz Ministarstva odgovaraju: Agrarni budžet Republike Srbije za 2010. godinu koncipiran je u skladu sa sveukupnim realnim finansijskim mogućnostima zemlje, u uslovima globalne finansijske krize i njenog efekta na domaću privredu, a uz pretpostavljene makroekonomske parametre za istu godinu. U otežanim uslovima privređivanja, pri čemu sredstva agrarnog budžeta nisu dovoljna da podmire realne potrebe domaćeg agrara, Ministarstvo je prinuđeno da redefiniše prioritete svojih aktivnosti, a istovremeno obezbedi osnovne uslove za ostvarenje strateških ciljeva u sektoru poljoprivrede. U tu svrhu, a da bi se obezbedila sledljivost u sprovođenju podsticajnih mera u 2010. godini, targetovane su najosetljivije tačke u domaćem agraru uz pažljivo odabrane korisnike sredstava subvencija. Prilikom implementacije mera agrarne politike kroz odgovarajuće uredbe, vodilo se računa da se određena podsticajna sredstva usmere ka poljoprivrednim proizvođačima koji žive isključivo od poljoprivrede, a najviše su izloženi nepovoljnim uslovima privređivanja uz otežan pristup kreditima za potrebe unapređenja svoje proizvodnje. S noja na mangulicu MANGULICA: Autohtona rasa svinje Osnovni razlog zbog koga su ljudi bili zainteresovani da ulažu u uzgoj nojeva tokom devedesetih bila je sve veća potražnja nojevog mesa na inostranom, ali i na domaćem tržištu. Kilogram mesa košta i do 1700 dinara, jedno nojevo jaje vredi kao 26 kokošijih, a ženka godišnje snese 80-90 jaja. Ljuska nojevog jajeta prodaje se za 25 evra, a oslikana dostiže cenu i od 500 evra. Od jednog noja može se dobiti oko jedan kvadratni metar kože čija je cena 250 evra. I konačno, za opsluživanje stotinak nojeva dovoljna su svega dva radnika. Sve zvuči idealno. U čemu je onda problem? "Prestao sam da se bavim uzgojem nojeva jer je država subotičkoj klanici ‘29. novembar’ zabranila da obavlja taj posao, pošto zakonom nije predviđen uzgoj nojeva, jer se ne tretiraju poput druge živine", kaže Peter Guljaš, uzgajivač nojeva iz okoline Subotice. Iako je imao tri stotine nojeva, on i ostali farmeri nisu mogli da finansiraju gradnju klanice. Guljaš se, stoga, okrenuo novom poslu – uzgajanju mangulica, autohtone rase svinja. Mangulica, ili "svinja sa dosta masti", nastala je od divlje svinje, preko takozvane šumadinke, glavnog srpskog izvoznog proizvoda za vreme vladavine kneza Miloša Obrenovića. Pretpostavlja se da je knez Miloš 1833. godine poslao deset krmača i dva nerasta ove rase vojvodi Jozefu Palatinošu u Mađarsku, gde su je ukrstili sa svinjom bakonji i dobili belu mangulicu. Srpska lasasta ili crna mangulica nastala je oplemenjivanjem šumadinke u domaćim uslovima. Ako je nekada Srbija slala Mađarskoj svinje za ukrštanje, danas je situacija obrnuta – njihova zemlja danas ima oko 7500 mangulica, a Srbija oko 1500. Mađari šunku i meso mangulice najviše izvoze u Španiju i tako ostvaruju izuzetan prinos – u inostranstvu kilogram šunke bez kostiju dostiže cenu i do 200 evra. Ono što čini posebnom ovu vrstu vunaste svinje jeste to što njeno meso ima dobar holesterol, koji sprečava nagomilavanje lošeg holesterola na zidovima arterija. Razlog tome je što se mangulica hrani onim što nađe u prirodi, a ne koncentratom kao ostale svinje. U Srbiji se mangulica uzgaja u Sremskoj Mitrovici (Prirodni rezervat "Zasavica"), Beloj Crkvi, Mačvanskom Prnjavoru, Subotici i Dimitrovgradu, ali i na novim lokacijama u okolini Bele Palanke i Paraćina. Poljoprivredna gazdinstva koja odgajaju mangulicu u Srbiji dobijaju od države godišnju finansijsku podršku u iznosu od 4000 dinara po priplodnom grlu. Podolsko goveče Podolsko ili sivo-stepsko goveče je vekovima unazad držano u prirodi bez ikakve zaštite, prepušteno vremenskim prilikama, te se odlikuje izuzetnom otpornošću. Ono što podolsko goveče, kao i mangulicu, čini specifičnim jeste lakoća uzgoja, s obzirom na to da jede sve što nađe u prirodi. Danas se grla ove rase gaje samo na tri lokacije i obuhvaćena su programom očuvanja životinjskih vrsta. Uzgajivači podolca, kao autohtone rase, dobijaju podsticajna sredstva samo za krave i junice preko godinu dana u iznosu od 40.000 dinara. Prošle godine su farmeri za podolsko goveče dobili podsticaj, a za mangulice nisu, iako su i mangulice autohtona rasa. To je izazvalo revolt kod uzgajivača mangulica koji kažu "da bi razumeli da država nema para, ali da ih nema jednako za sve, a ne neko dobije podsticaj za podolca, a ostali ne dobiju ništa". Košer i halal Milijardu i šest stotina miliona ljudi – toliko je potencijalno tržište za proizvođače koji hranu proizvode po halal i košer standardima. Šta su halal i košer? Halal predstavlja ono što je dozvoljeno po islamskom (šerijatskom) zakonu, odnosno u saglasnosti sa Kuranom. Halal namirnice su, prema tome, hrana koju muslimanski vernici smeju da konzumiraju. Procenjuje se da se globalno svake godine potroši oko 170 milijardi dolara na prehrambene proizvode sa halal sertifikatom. Koje namirnice nisu halal? Najpre, svinjsko meso, kao i svi proizvodi svinjskog porekla, zatim, proizvodi koji u sebi sadrže alkohol, namirnice koje u sebi sadrže životinjsku krv, te meso životinja koje nisu ubijene u ime Alaha i nisu usmrćene na propisani način. Halal sertifikat na prehrambenom proizvodu označava da je proizvođač ispunio sve propisane uslove, odnosno da je njegov proizvod dozvoljen za konzumiranje (halal) po šerijatskom zakonu. Halal sertifikate u Srbiji izdaje Agencija za sertifikaciju halal kvaliteta, koju je osnovala Islamska zajednica Srbije, a osim pridržavanja gore pomenutih pravila, proizvođač mora da ispuni i čitav niz drugih mera i procedura, koje Agencija propisuje i kontroliše. Termin "košer" na hebrejskom znači pogodan, odgovarajući, a odnosi se na hranu koja je, prema religijskim knjigama, dozvoljena pripadnicima jevrejske zajednice. Jevreji smeju da jedu samo meso papkara koji preživaju hranu – dakle, krava, koza i ovca su košer, dok svinja (i svi proizvodi od svinjskog mesa ili masti) i zec nisu. Od živine, košer su guska, patka, kokoška i ćurka. Da bi bile košer, životinje se moraju ubiti na posebno predviđen način, i to mora obaviti specijalizovana osoba koja se zove "šočet". Nakon ubistva, životinje se, slično halal principu, moraju detaljno očistiti od krvi. Rečni i morski proizvodi nisu košer ukoliko nemaju krljušt (stoga rakovi i školjke nisu dozvoljeni), a izričito je zabranjeno mešati meso i mleko, kao i njihove proizvode – mesni i mlečni proizvodi se ne iznose u isto vreme na trpezu, niti se spremaju u isto vreme. Najskuplji sir na svetu 200 GRAMA DNEVNO: Mužnja magarica Najskuplji sir na svetu pravi se od magarećeg mleka i proizvodi u prirodnom rezervatu "Zasavica" kod Sremske Mitrovice. Kilogram ovog sira košta 1000 evra, a potrebno je 25 litara mleka da bi se napravio. Inače, magarica daje 200 grama mleka dnevno. U "Zasavici", najvećoj farmi muznih magarica na Balkanu, uzgaja se oko 100 jedinki rase balkanski magarac. Magarice se muzu tri puta dnevno i to ručno, jer još nije osmišljena pogodna muzilica za tako malo vime. Magareće mleko je po sastavu najsličnije ljudskom, ima 60 puta više vitamina C od kravljeg, sadrži jedan odsto mlečne masti, čuva se smrznuto, a pije isključivo sirovo. Ovo mleko, koje se na farmi može kupiti po ceni od 40 evra po litru, bogato je vitaminima i imunoglobulinima, pa je pogodno za prevenciju i borbu protiv virusnih i bakterioloških infekcija. Veoma je hranljivo za kožu, pa se od njega prave sapuni i kreme za lice. Prema legendi, egipatska kraljica Kleopatra se svakodnevno kupala u magarećem mleku kako bi održala lepotu svoje kože.