Knjige:
Bluz virusi na papiru

U St-ovom naizgled sveprisutnom pesničkom ja-pa-ja nema napornog ego-tripa: radi se o odvažnoj, radoznaloj, ponekad svojim otkrićima upravo šokiranoj samousredsređenosti senzibilnog lirskog glasa

Polugola voditeljica, polugole gošće Sprema se ozbiljan razgovor o muzici a i o životu generalno

Decenijama se već vode jalove raspre o tome jesu li tekstovi rok pesama poezija, tačnije Poezija, a ta Poezija s velikim početnim slovom, e to vam je ono-nešto-mistično što ima Neprolaznu Umetničku Vrednost a što je namenjeno otiskivanju na papiru i čitanju sa istog, a ne pevanju uz muzičku pratnju. Doduše, mnoge su – čak sa stanovišta najstrožeg i najakademskijeg Kanona – velike pesme još većih pesnika uglazbljene i pevane, ali to je bilo docnije, bez učešća Poete, neretko čak posle njegove smrti, pa se to nekako ne računa... Kako god, treba preskočiti sav taj galimatijas, jer to ne vodi nikuda. Stihovi su tu pa su tu, i oni vam nešto znače, nešto vam govore i u nešto vas diraju, ili vam pak ne znače i ne govore ništa i odzvanjaju uprazno, u kojem slučaju nije ni važan medijum njihovog obznanjivanja svetu.

Aleksandar Stojković St možda i ne piše Poeziju, ali je svakako pesnik, i to ne makar kakav. Pročuo se kao pokretački duh, pevač i tekstopisac Goribora, jedne sasvim čudesne pojave iz devastiranog istočnosrbijanskog rudarskog gradića troslovnog imena, koju ćemo umesto po rudniku ubuduće možda pamtiti kao rodno mesto najboljeg novog benda na celoj ex-SFRJ vetrometini. Osim što pravi sjajnu muziku, Goribor je i baza moćne St-ove lirike, o kojoj sam, povodom prvog "pravog" albuma grupe, u "Vremenu" br 891. meždu pročim zapisao i da je: "ekspresivni (...) koktel autsajderskog, deziluzioniranog sredovečnog iskustva sa ljubavlju, drogama, društvenom marginalnošću i svim ostalim ‘opštim mestima’ rokenrola, s tim da su to kod St-a sve samo ne opšta mesta: radi se o povremeno baš fascinantnom transponovanju jednog egzistencijalnog šlajfovanja u beskompromisan umetnički izraz, beskrajno suptilan na jedan beskrajno nesavršen, možda čak nezgrapan način, mislim, ‘nezgrapan’ onako kako to već ume da bude krik, prodoran i ‘neuglađen’, ali, opet, način baš ni najmanje prost. I kad ‘psuje’, St nije ‘vulgaran’ jer u njegovoj lirici nema ni natruha banalnosti ili egzibicionističke želje za provokacijom: to su vam činjenice mog bitisanja – kao da kaže St – pa vi sad vidite šta ćete. Možete i da ih šutnete dalje od sebe, vaša stvar."

Došlo je vreme – taman na vreme – da se Stojkovićeva lirika oknjiži: Ne možeš mnogo, ali možeš malo (Rende, Beograd 2010) kolekcija je od oko stotinu i pedesetak raznorodnih poetskih celina koje su dobar uvid u St-ov autorski svet: tu su i manje-više sve do sada poznate pesme Goribora, za koje se sada uveravamo da mahom veoma dobro funkcionišu bez muzičke pratnje, mada je nama Goriborcima, naravno, jako teško da te stihove odvojimo od ritmičko-melodijskih sklopova koji su nam se uvukli pod kožu, da nikada ne izađu odande, nego da rovare po nama kao kakvi hronični bluz-virusi; no, tu je i mnogo pesama koje nisu, a verovatno ni neće biti uglazbljene, bilo da je u pitanju klasičnija lirska forma, (para)narativne celine koje samo što se nisu prelile u pesme u prozi, ili poetske minijature (poput one briljantne, iznad ovog teksta navedene!) u kojima pesnik gotovo aforističkom svedenošću zenira i haikuiše svoje emotivno-ironijske uvide u svet koji ga okružuje, ali bogme i sopstvena intimna stanja/sranja (izvinjavamo se, ali ovaj je leksik primeren prigodi...). Ima tu, među takvim pesmama, i stanovitih viškova, prvoloptaških dosetki i drugog balasta, pa bi knjizi samo činilo dobro da je kraća za, recimo, dvadesetak-tridesetak takvih strana (od ukupno oko 160), ali to nije neka neoprostiva mana.

Podjednako udaljen i od, recimo, marčelovske raspričanosti (jbg, ipak je Marko Šelić student književnosti!) i od Kojinog stripofilskog minimalizma (u kojem je onomatopeja cela epopeja), Aleksandar Stojković je pesnik bespoštedne ispovednosti u kojoj se njegov lirski subjekt, neotklonjivo izjednačen s pesnikom, ogoljava do kraja, a da istovremeno gotovo nikada ne zapada u banalnu privatnost koja bi značila ubistvo ispovednog u ime (auto)tračerskog. Otuda u tom naizgled sveprisutnom pesničkom ja-pa-ja uopšte nema napornog ego tripa: radi se o odvažnoj, radoznaloj, ponekad svojim otkrićima upravo šokiranoj samousredsređenosti senzibilnog lirskog glasa, a ne o razvlačenju trica i kučina trivijalnog, ničim netranscendiranog autobiografizma.

Glas koji nam se obraća iz Stojkovićevih pesama (jer, ne zavaravajmo se, samo se nenapisana i neizgovorena pesma uistinu nikome ne obraća!) pripada subjektu koji ne želi da o sebi kaže ništa "dobro" i ništa "loše", to jest, koji samo pokušava da u reči udene i tako možda bolje razume ono što mu se događa – te način na koji se sam događa drugima – a to valjda i jeste ono zbog čega ljudi pišu pesme, pevali ih ili ne. Naravno, ima i onih koji pesme pišu i iz raznih drugih motiva, ali pitanje je onda jesu li to stvarno pesme ili samo nešto što ima formu pesme i sadržaj šupljine. Tu za St-a nema zime: ono što njega čini pesnikom ono je što niti ti ko može dati, niti ti ko može uzeti.

Teofil Pančić