Intervju – Predrag Simić, profesor FPN-a i autor knjige Tito i NATO:
Razroka spoljna politika

"Samo dva puta je svet bio ugrožen mogućnošću trećeg svetskog rata: 1948. sa Berlinskom krizom i 1962. sa Kubanskom krizom. Posle toga su i NATO i Varšavski pakt izgradili mehanizme, ‘osigurače’ da do takve opasnosti ne dođe"

Pedesete i šezdesete godine prošlog veka obeležila je zrela faza hladnog rata. Ovaj period istoričarima je naročito zanimljiv, jer je većina arhiva otvorena u poslednjih nekoliko godina, pa tek danas saznajemo šta se sve događalo u vreme Mađarske revolucije 1956, Kubanske raketne krize 1962, tokom ruske intervencije u Čehoslovačkoj 1968... Nije nikakva tajna da je tokom tih godina Josip Broz Tito spoljnu politiku Jugoslavije vodio vešto balansirajući između Istoka i Zapada. Prirodu njegovog odnosa prema zapadnoevropskoj alijansi, profesor Fakulteta političkih nauka Predrag Simić opisuje kao krivudavu, i "razroku", pošto je Tito jednim okom uvek pazio šta se događa u Moskvi, a drugim u Vašingtonu. "Problem koji je Tito imao u odnosima sa NATO-om je bio problem inkompatibilnosti. Već 1950, nepunih godinu dana nakon što je NATO osnovan, tadašnji kongresmen i general NATO-a, Dvajt Ajzenhauer, predložio je da se Jugoslavija, zajedno sa Grčkom, Turskom i Španijom primi u NATO, što je za jednog vojnika sasvim logično. Time bi se stvorilo takozvano južno krilo NATO-a, odnosno pojas od Turske do Portugala, koji onemogućava pristup obalama Sredozemlja. To je razlog koji i danas motiviše NATO. Prošle godine su primljene Hrvatska i Albanija, a verovatno je Crna Gora prva sledeća na listi članica, čime se zatvara taj prsten. Prema tome, za Ajzenhauera je Jugoslavija bila karika koja nedostaje u tom južnom krilu NATO-a – prostoru preko kog bi Sovjetski Savez mogao da prođe do Mediterana i zauzme baze u Boki Kotorskoj, što je kao tema ostalo aktuelno do sedamdesetih godina prošlog veka. Međutim, Ajzenhauerova ideja je odbačena pod engleskim pritiskom, jer su Englezi smatrali da je NATO vojni savez demokratskih zemalja i da pojedine zemlje, iako su vojno-strateški potrebne, ne mogu biti članice, ako nisu demokratije", kaže profesor Simić u razgovoru za "Vreme".

"VREME": Kakav je bio odnos između Jugoslavije i NATO-a, odnosno SAD, nakon Titovog pomirenja sa Hruščovim?

PREDRAG SIMIĆ: Ti odnosi su se nastavili normalno, ali sa mnogo manje srdačnosti iz nekoliko razloga. Praktično, 1957. godine, Tito je otkazao američku vojnu pomoć, ali ne pre nego što je u Jugoslaviju stiglo 90 odsto te pomoći. Onda je 1956. godine održan kongres Komunističke partije SSSR na kome je Hruščov održao poznati tajni referat sa kritikom Staljina i staljinizma. Iste godine došao je u Beograd gde je objavljena Beogradska deklaracija. Tito je saslušao Hruščovljev govor na aerodromu u Batajnici i nije ga udostojio odgovora. Ali, odnosi su vrlo brzo postali srdačni. Naime, vrlo brzo je Hruščov ponovo došao u Beograd i tom prilikom se Tito vratio sa njim u Sovjetski Savez. Imamo osnova da pretpostavimo da se u tom trenutku u Titu ponovo probudio stari komunista koji je verovao da ako je imao sukob sa Staljinom, nije imao sukob sa zemljom svog ideološkog opredeljenja, u kojoj je počeo svoju karijeru.

Tito se sa tim problemom suočio zahvaljujući slučaju Đilas. Milovan Đilas je, izgleda, preozbiljno shvatio demokratizaciju. U komunističkim zemljama demokratizacija nikada ne znači demokratiju, ona samo znači jedan beskonačan proces kretanja ka demokratiji, do koje nikad ne treba stići, već samo zadržati pozitivan imidž. Đilas je o tom počeo ozbiljno da govori i Tito je tu povukao crtu preko koje nije bio spreman da pređe. Mislim da bi se njegovi motivi mogli objasniti time što da je ostao predugo uz NATO, verovatno bi on i njegova partija izgubili vlast, suočeni sa pojavom stranačkog pluralizma.

Kada je došlo do pomirenja sa Hruščovim, Tito je radosno otišao u Sovjetski Savez i počeo da propoveda samoupravljanje. Naišao je na jedno ledeno ćutanje, a mislim da je druga granica koju je Tito povukao bila 1956. u vreme intervencije u Mađarskoj. Ako mu je Đilas pokazao da ako predugo ostane uz NATO, gubi vlast, onda mu je intervencija u Mađarskoj pokazala da ako se vrati u Istočni blok, gubi i vlast i glavu. Video je kako je prošao Imre Nađ, koji je bio njegov sledbenik, i kog je Tito jako razočarao time što je dao saglasnost za intervenciju u Mađarskoj. Praktično, nije slučajnost što 1956. godine počinje dug put u nesvrstanost. Te godine održan je Brionski plenum. Već sledeće godine, Tito jednostrano otkazuje američku vojnu pomoć. Njegovi odnosi sa Amerikom su išli krivudavo. Sa Ajzenhauerom su bili umereno hladni, ali je Jugoslavija ipak imala pristup američkom oružju. U vreme Kenedija ti odnosi su bili vrlo srdačni, ima indicija da je Tito gajio velike simpatije prema Kenediju. Da li je Kenedi gajio simpatije prema njemu, to je drugo pitanje. Kasnije, šezdesetih godina, za vreme Džonsona, ti odnosi postaju problematični. U ovom trenutku se istoričari dosta bave tim periodom jer se sada otvaraju arhive koje pokazuju sve te cikcak putanje odnosa. Ali, u svakom slučaju, Tito je do kraja života bio "razrok": jedno oko je držao na Moskvi, a drugo na Vašingtonu. To objašnjava njegovu dugovečnost jer je znao da samo iz ta dva grada mogu doći pretnje njegovoj vlasti.

Šta se sve zbivalo na planu odnosa Tito–NATO u vreme intervencije u Mađarskoj?

Mnogo više se zbivalo na planu odnosa Tito–Hruščov. Titova veza sa NATO-om počela je iste godine kada je NATO osnovan. Naime, 1948, Staljin je rekao Titu istorijsko "ne", a ne Tito Staljinu. Tito je spasavao živu glavu. I to je rekao praktično onog momenta kada je počeo hladni rat. Hladni rat je počeo u februaru 1948. godine, sa državnim udarom komunista u Čehoslovačkoj. Već u martu je Staljinu na red došla Jugoslavija. Kasnije te godine smo imali i berlinsku krizu. Tito se 1948. još nije obraćao Zapadu, ali je interesantno ono što sam našao u arhivama i novootvorenim arhivama CIA, a to je da su američke diplomate pokazivale neverovatno veliku, gotovo stoičku strpljivost prema Titu. Oni su videli da od komunizma gube na svim frontovima, a onda se odjednom pojavljuje prva zemlja-disident. Na Zapadu su i pojedinci disidenti bili oberučke dočekivani, a sada se pojavljuje čitava država, pri tome ne baš ni beznačajna. I tako Jugoslavija konačno postaje ta karika koja je nedostajala u južnom pojasu NATO-a, jer je upravo ta država povezivala sve ono što je bilo nepovezano. Preko Balkanskog pakta, Jugoslavija de facto postaje članica NATO-a, iako de jure nikad to nije bila. Napravljena je konstrukcija po kojoj članice NATO-a, u slučaju napada štite komunističku zemlju, dakle, indirektno, NATO Jugoslaviji jeste dao garancije za slučaj sovjetskog napada. Druga stvar, Jugoslavija je postala mamac za ostale zemlje koje bi mogle da krenu njenim putem. Postala je simbol razlika u komunističkom svetu. Da li je to uspelo? Pa, prvo je Mađarska krenula jugoslovenskim stopama, zatim Češka, čak i Rumunija sedamdesetih godina, doduše samo u spoljnoj politici, ne i u unutrašnjoj. Dugoročno, investicija sa Jugoslavijom se Zapadu isplatila, bar kada su u pitanju ove tri zemlje.

Tito je uprkos smanjivanju sovjetske pretnje, nakon što je 1953. umro Staljin (a ima indicija da je i ranije Staljin hteo da se pomiri sa Titom, jer mu je sukob bio smetnja), veštački održavao taj sukob, jer mu je to u NATO-u omogućavalo takvu poziciju da može da reši "tršćansko pitanje". Da je on izašao iz NATO-a pre Londonskog memoranduma 1954. godine, verovatno je da bi i zona A i zona B, i dobar deo Istre, pripali Italiji. Tito je potencirao sukob sa Staljinom ne bi li zadržao podršku SAD u teritorijalnom sporu sa Italijom. I tek 1954. godine, kada je Londonskim memorandumom o saglasnosti spor rešen, to je koincidiralo sa Hruščovljevim dolaskom u SSSR i Tito procenjuje da je možda vreme da se oslobodi NATO-a, ali događaji u Mađarskoj su ga nečemu poučili.

On je imao kanale komunikacije više sa SAD nego sa NATO-om, koji je u to vreme više bio politička nego vojna organizacija, a prava vojna sila ipak su bile SAD. Kada je Hruščov procenio da mora da interveniše u Mađarskoj, pozvao je Tita u Moskvu, što je ovaj odbio pravdajući se da je bolestan. Hruščov nije bio lenj, seo je u avion i došao na Brione. Tokom noći je dobio Titovu podršku i cela stvar se završila tako kako se završila.

Kakva je bila pozicija Jugoslavije u odnosu na Kubansku krizu?

Kubanska kriza koincidira sa periodom u kom je Tito već uveliko u Pokretu nesvrstanih. Konferencija nesvrstanih održana je 1961. u Beogradu. Kastro na početku nije bio komunista, on je to postao kasnije, kada se okrenuo Sovjetskom Savezu. Kubanska kriza je za nas bila indirektna pretnja, jer je bila tema konferencije nesvrstanih, koja je donela samo dva dokumenta: Apel za mir i pismo povodom te poslednje velike krize u vreme hladnog rata, koje je upućeno Hruščovu i Kenediju. Mi smo tada još uvek kupovali naoružanje od SAD. Razgovarao sam sa nekim vojnicima JNA koji su govorili da je većina tadašnjeg naoružanja JNA bila američkog porekla. Koliko je to naoružanje bilo, mogli smo da vidimo devedesetih. Praktično je tim oružjem vođen građanski rat u Jugoslaviji. Dakle, za vreme Kenedija, odnosi sa Titom su bili vrlo korektni, ali su sa Hruščovim išli u cikcak. Recimo, Jugoslavija je posle prvog oduševljenja nakon Mađarske krize odbila da uđe u neke sovjetske pokušaje da se napravi novi blok. Sukob dolazi tek 1958. na Sedmom kongresu Saveza komunista Jugoslavije u Ljubljani, zbog programa SKJ-a. Naime, kada je on usvajan, kongres su demonstrativno napustili predstavnici partija istočnih zemalja, osim poljskog predstavnika. Međutim, ni on nije ostao jer je tako hteo, nego je zaspao, pa nisu mogli da ga probude. Posle toga, našao sam u memoarima prvog kineskog ambasadora u Jugoslaviji, Mao Cedung je pokušavao da privuče Tita, da naprave alternativni komunistički blok, što je Tito odbio, pa tada dolazi do velikog sukoba sa Kinezima, koji je trajao do 1977. i koji je Kardelj opisao u svojoj knjizi Socijalizam i rat.

Ti odnosi sa SAD počinju da se hlade šezdesetih, za vreme rata u Vijetnamu. Tito je već pokvario odnose sa Francuskom pedesetih godina, zbog Alžira. Slično se dešavalo i sa Vijetnamom, koji je bio štićenik Pokreta nesvrstanih. Tito se tu već svrstavao uz Istočni blok, koji je uvek bio protiv intervencija Zapada u Trećem svetu. Za vreme Džonsona ti odnosi se kvare, a vrhunac je bio 1967. godine u vreme izraelsko-arapskog sukoba na Sinaju, kada je Jugoslavija praktično delovala kao članica Varšavskog pakta. Naime, pošto su Arapi napali Izrael, ali se Izrael pokazao kao jači, počela je kontraofanziva na Sinaju, egipatski tenkovi sovjetske proizvodnje bili su vrlo brzo uništeni, pa ih je trebalo hitno dostaviti još. To je rešeno tako što su tenkove JNA, prefarbavane u Rijeci, tovarili na brodove koji su ih isporučivali u Aleksandriji. Isti takvi tenkovi su ulazili u Jugoslaviju preko Subotice, železničkom prugom iz SSSR.

Tada je došlo do najniže tačke u odnosima SAD i Jugoslavije, što je dovelo do takozvane Zonenfeldove doktrine. Helmut Zonenfeld je bio američki savetnik za nacionalnu bezbednost koji je u jednom trenutku dao izjavu da SAD ne bi ušle u rat ako bi SSSR napao Jugoslaviju, što je izazvalo jako veliku reakciju. Upravo tada Tito napušta svoju hibridnu politiku, počinje da pravi Ustav iz 1974. i da govori o radničkim amandmanima.

Kako SAD gledaju na nesvrstanost Jugoslavije?

Sa ogromnim podozrenjem, s tim što treba voditi računa da nesvrstanost šezdesetih godina i nije bila naročito bitna. Šezdesetih godina su održane svega dve konferencije: u Beogradu 1961. i u Kairu 1964. Nijedna nije bila naročito bitna. Zlatno doba nesvrstavanja nastupa posle poraza Amerike u Vijetnamu. Tek na Trećoj konferenciji u Lusaki, 1970. godine, lansiran je prvi veliki program pravednijeg novog svetskog ekonomskog poretka, pa novog svetskog informativnog poretka, po kom je Tanjug trebalo da zameni Rojters, AP i druge velike agencije. Mislim da Tanjug i danas radi sa teleksima koji su tada kupljeni.

Dakle, to je vreme kada se Amerika povlači, umire Salazar, zatim i Franko, raspadaju se portugalska i španska kolonijalna imperija, a bivše kolonije ulaze u Pokret nesvrstanih. Broj nesvrstanih dostiže 123, organizacija postaje velika i Jugoslavija, prema istraživanjima kanadskih stručnjaka, u prvoj polovini sedamdesetih, dolazi u red deset najmoćnijih zemalja u Ujedinjenim nacijama. Merili su koliko jedna zemlja predloži rezolucija UN-u i koliko se od toga usvoji. Jugoslavija je uglavnom predlagala rezolucije u ime Pokreta nesvrstanih, za koje su bila obezbeđena 123 sigurna glasa. To je bilo zlatno doba.

Kako SAD gledaju na jugoslovensko oslanjanje na rusko naoružanje šezdesetih godina?

Tito 1957. godine otkazuje američku vojnu pomoć, a tek šezdesetih počinje veće oslanjanje na rusko oružje. Tada smo dobili one prve protivavionske rakete, koje se i danas koriste. Do masovnijeg ulaska ruskog oružja dolazi tek negde krajem prve polovine šezdesetih. Međutim, Jugoslavija je i dalje zadržala jednu važnu prednost. NATO je stvorio jedan specijalni organ, Komitet za kontrolu izvoza vojne tehnologije. To telo je strogo blokiralo svaki izvoz tehnologije sa zapada na istok. Jugoslavija, zbog svoje pozicije nesvrstane zemlje, koja je ipak imala dobre odnose sa Amerikom, bila je izuzeta. Jugoslovenska trgovina je u velikoj meri živela od šverca zapadne tehnologije na istok. Većinu jugoslovenskih spoljnotrgovinskih preduzeća osnovala je Udba i ona su u velikoj meri bila uključena u tu trgovinu. Međutim, cela priča o odnosima Tita i SAD ima svoje uspone i padove, ali definitivan kraj počinje sa Reganom. On kreće u krstaški pohod protiv komunizma i 1984. objavljuje predsedničku direktivu o politici prema istočnim zemljama. Ona je uglavnom namenjena Poljskoj i njihovom pokretu Solidarnost i mađarskim reformistima. Godine 1986. objavljuje NLBD 133, gde je tačno precizirana politika prema Jugoslaviji.

Jovana Gligorijević