TV manijak:
Pošto je evro na farmi?

Pre nekoliko dana general žandarmerije Goran Radosavljević Guri rekao je kako se sve bitne stvari u ovoj zemlji dešavaju nedeljom. Vikendom se predaje Legija, hapse optuženici, osnivaju nove stranke i koalicije, a evro prelazi magičnu granicu od 100 dinara. Ovih dana je u Beogradu i delegacija MMF-a, svojevrsna kontrola poslovanja i trošenja para, pa je utisak ekonomskog uzbuđenja potpun. U medijima ipak nije bilo velike dramatike. To može da znači kako čitaoci i gledaoci nisu baš suviše zainteresovani za ekonomske teme, ili je postignut dogovor da se ionako rovita situacija dodatno ne dramatizuje. Predstavnik menjačnica u vestima pominje povećan interes za "švajcarce" jer narod izgleda ne veruje ni u evro. Posle ekonomskog sloma u Grčkoj i mogućeg ponavljanja u Španiji, Portugalu ili Italiji, danas je mudrije štedeti u francima ili dolarima, jer u ekonomskom smislu građani pokazuju euroskepticizam. Tu se slažu sa Nemcima, koji se sa tugom sećaju stabilne dojč marke, ili sa Englezima koji se drže svoje funte i odbijaju da uđu u evrozonu.

Već sam dašak najave ekonomske krize, ili pada vrednosti dinara, iz kolektivnog sećanja Srba vraća suštinsko nepoverenje u ekonomske institucije. Činjenica je da dinar mesecima klizi do tog ruba od 100 dinara za 1 evro, onda je guverner Jelašić podneo ostavku, ovih dana je ostavka prihvaćena i tokom vikenda – ode dinar! U prilozima arapskih TV stanica – video sam moguće rešenje problema. U Dubaiju je pušten u upotrebu prvi bankomat u kojem možete da kupite zlatnike, a pošto zlato ne gubi vrednost kao današnji novac, verujem da će ovaj tradicionalni oblik štednje imati svoje pristalice i kod nas. Ministarstvo prosvete je u tom pravcu već načinilo neke korake, pa će uzorni učenici (jel’ beše vukovci?) biti nagrađeni zlatnim medaljonima. Teoretski, bilo bi sjajno da na kraju osmog razreda dete sakupi osam dukata, pa onda još četiri kroz srednju školu i eto ti početnog kapitala. Nije daleko ni robnonovčana razmena – pre samo 15 ili 16 godina šišanje na Bulevaru Sa Platanima koštalo je jednog jutra nekoliko milijardi, ili jednu paklicu "partnera", ili dva jajeta, ili dvadeset pfeninga, ko šta ima. Posle toga, ne treba nam mnogo da poverujemo kako je krhka domaća valuta.

Ekonomska kriza svakako nije novost u Srbiji, pa bi isto tako bilo glupo da me ona posebno plaši. Navikli smo da nemamo. Međutim, ono što me u mnogo većoj meri asocira na devedesete jesu dve medijske činjenice. Prva je uporno ponavljanje Vlade Srbije da je naša zemlja "statistički" izašla iz ekonomske krize. Da parafraziram izjavu Slobodana Miloševića: "nema tog svetskog kompjutera niti programa koji će uspeti da isplanira koliko će srpski seljak da proizvede!" Time je Sloba valjda želeo da kaže, usred one bede, kako smo jači od svih, kako je rodilo pa preliva na sve strane. Floskula u statističkom izlasku iz krize veoma je neobična, jer ako analiziramo njeno značenje – dobićemo više pitanja nego odgovora. Statistički gledano, možete da beležite ekonomski pad, stagnaciju ili rast, dok pojam "izlazak" ima metafizički prizvuk. To mu dođe kao "vaskrs Srbije", ali nije jasno da li više ne tonemo, ili plutamo, ili smo počeli da rastemo, samo to još ne osećamo.

Druga medijska činjenica, koju je nemoguće preskočiti, jeste fenomen ružičaste "Farme". Ukoliko milioni ljudi nekoliko sati dnevno gledaju "Farmu" na televiziji Pink, onda ponovo imamo kolektivni deja vu. Niko neće primetiti da evro košta sto dinara, jer očekuje da vidi ko se sa kime danas popičkarao, napušio, piškio po faci ili poslao u materinu. Statistički! Teško mogu reći da se radi o dobrom rialiti programu, jer kamera je očajna, slika je nevidljiva od reklama (bukvalno nema sekunde "Farme" u kojoj nema reklame), nema radnje ni cenzure, najveće bogatstvo "Farme" su – ljudi! Fantastično skupljena grupa građana spremnih da u svakom trenutku stupe u verbalni sukob bez cenzure. Takođe, "Farma" pokazuje kako žive "tice nebeske" u društvu u kojem ne postoji novac. Srpska farma je oaza ekonomske samodovoljnosti, gde je novac suvišan, a osnovne životne potrebe zadovoljava nedefinisana društvena institucija Zadruga, što bi u slučaju metafore – bila Vlada Srbije. Onaj sa kaubojskim šeširom, što dolazi u vizitu, bio bi premijer Cvetković. Televizija Pink je uspela ono što ekonomski stručnjaci širom sveta nisu – rešila je ekonomsku krizu. Pokazalo se da građanima novac nije potreban, Zadruga će da dostavlja brašno, stoku i šećer, na nama je samo da se gložimo, a gledaoci širom sveta će da uživaju!

Dragan Ilić