VREME 1011, 20. maj 2010. / VREME
Vreme Beograda – Beogradski ulični psi:
Uhvati – steriliši – vrati na ulicu
Kako ćemo decu učiti da govore kad više ne bude životinja? Jer o životinjama prvo žele da pričaju. Da, i o autobusima, i o hrani, i o mami i tati. Ali zbog životinja progovore (Citat iz romana "Londonska polja" Martina Ejmisa, Laguna)
Da li Beograđani vole svoje pse? Vole, ne vole, ravnodušni su. Činjenica je da vlasnici pasa ne mogu da uđu u restoran sa psom (čast izuzecima), da je čovek sa psom više nego neželjena pojava u javnom prevozu, da psi nisu dobrodošli u hotelima, hostelima kao u drugim evropskim metropolama. Ovo nije kritika na račun gradske vlasti, koja rešavanje problema uličnih pasa visoko kotira, to smo prosto mi i naš odnos prema životinjama. Kako god, pojedini Beograđani bi trebalo da shvate da su se psi, isto kao i oni, preselili u gradove i da tamo imaju pravo da borave.
|
Gradske vlasti Beograda imaju strategiju za rešavanje problema napuštenih pasa na ulicama grada: nema više eutanazije, psi se sterilišu, čipuju i vraćaju na ulice, vlasnički psi se čipuju, planira se osnivanje policije za životinje, u mnogim parkovima postoje vrećice i kante za odlaganje psećeg izmeta. Sterilizacija pasa (CNR) započela je 2002. godine dolaskom Fondacije Brižit Bardo, potvrđena je potpisivanjem strategije 2006. kada je uvedeno čipovanje pasa; eutanazija je ukinuta sa Đilasovim dolaskom na čelo gradske vlasti. Nedostaci strategije se "popravljaju u hodu". Nekad po zlu čuveno gubilište u Ovči danas je karantin za bolesne pse, dok je novootvoreni azil u Rakovici centar za sterilizaciju pasa i prihvatilište. U tom centru-azilu postoje boksovi za pse, ali i ambulanta, apoteka, operaciona sala sa postoperativnim blokom, laboratorija, edukacioni i dispečerski centar. Kapacitet prihvatilišta za pse u Rakovici je 500 pasa, a fluktuacija je od 320 do 500 pasa jer uvek mora da postoji određeni broj slobodnih boksova. Postoji mnoštvo privatnih azila kojima Grad finansijski pomaže, planira se izgradnja groblja kućnih ljubimaca, uskoro će biti otvorena još dva gradska azila u opštinama Palilula i Zvezdara (spominje se i Mladenovac), u dogledno vreme bi svaka opština trebalo da ima svoj azil za pse, predloženo je i uvođenje SOS telefona za prijavljivanje zlostavljanja životinja koji bi bio u funkciji 24 sata. To su planovi gradske vlasti (vidi okvire "Azil po svetskim standardima" i "Prošle godine sterilisano 3500 pasa").
U Beogradu trenutno ima 4500 pasa, dok prema nekim procenama ne bi trebalo da ih bude manje od 1500 zbog zaštite teritorije od novih pasa. Stručnjaci iz ove oblasti kažu da su efekti strategije CNR (Cath–Neutralise–Release – uhvati, steriliši i vrati na ulicu) dobri i da se, posle sterilizacije, agresivnost pasa smanjuje za dve trećine. Ako se sve to ima u vidu, strah građana od tzv. "čopora pasa" je iracionalan. Ceh ljudskog straha od pasa, od "gladnih hordi koje napadaju", plaćaju psi. Tzv. "čopori pasa" su grupe od nekoliko pasa koje uglavnom nisu opasne po građane, ukoliko ih ne izazivaju.
KAKO NAM SE DESILA NESREĆNA KERUŠA MILA: Maloletnik sa motkom u ruci juri psa po parku, roditelji nezainteresovano gledaju, pas ujede dete. Ko je kriv? Pas nema šanse da kaže nešto u svoju odbranu jer ne govori ljudskim jezikom. Roditelji kažu da je pas ujeo dete bez razloga, komšije očevici događaja klimaju glavom u znak potvrde, pas biva odveden. Još tužnija je priča o keruši Mili, a obe govore o ljudskoj surovosti.
Prema mišljenju Danice Drobac, predsednice Evropske inicijative 17 (broj nema veze sa političkom strankom), udruženja koja se stara o beogradskim uličnim psima, uvrežen izraz pas lutalica je pogrdan (kao uostalom i termin šinter). To su starateljski psi, neko brine o njima, hrani ih i poji, oni imaju imena i ne lutaju. Svaki pas ima svoje stanište i pravo da živi u gradu Beogradu i drugim gradovima Srbije. "Veliki broj beogradskih pasa ima svoje staratelje, oni ne idu nikud, ne lutaju. Svaki pas je investicija, zato što neko sprovodi sterilizaciju, odnosno CNR. Ta metoda je nastala u svetu devedesetih godina, i to je najhumaniji vid postupnog rešavanja problema prekobrojne populacije pasa. To je ujedno i najprimereniji vid zato što se svaki pas nakon hvatanja, procene ponašanja i sterilizacije vraća među ljude. Da li neko misli da bi Veterinarska ustanova Beograd vratila na ulice neko čudovište od psa?", kaže gospođa Drobac. Prema njenoj iskustvenoj proceni, Beograđani se, u procentima, ovako odnose prema uličnim psima: 12 odsto su agresivni prema psima, 25 odsto im je naklonjeno dok je ostatak neutralan – pomaže ih, ali nemaju poriv da ih nahrane ili zbrinu. S obzirom na tu procenu, ona se pita dokle će normalna većina popuštati manjini, koja u velikom procentu lažno prijavljuje agresivnost pasa nadležnim institucijama?
Prema njenom mišljenju, sterilisan pas je nosilac rešenja za problem pasa u Beogradu, kao i promena svesti građana. "To je dugotrajan proces, a pse treba približiti, odnosno nametnuti ih građanima ličnim primerom." Tokom razgovara sa Danicom Drobac okružili su nas psi iz naselja, koje ona hrani i spasava od posledica trovanja: Milica, Lula, Peđa i Žuća. Lula čuva obližnji kafić, a sredovečna Milica joj pomaže. Pod kapom Evropske inicijative 17 postoji više od 100 članica koje se staraju o uličnim psima, a osnovali su je koordinatori kampanje Fondacije Brižit Bardo. U okviru ove organizacije nalaze se i četiri mini-azila u Beogradu (za koje predsednica kaže da su "azili bez boksova, psi žive slobodno u dvorištima") u kojima je smešteno do 35 pasa u svakom pojedinačnom prihvatilištu.
Grad Beograd pomaže mini-azilima tako što dotira za hranu i veterinarsku negu. Besplatna vakcinacija i delimično pokrivanje troškova za ishranu pasa u privatnim azilima primenjuje se od 2007. godine, a nova gradska vlast je uvela pomoć u lečenju. "Pomoć u iznosu od 4,5 miliona dinara prošle godine sastojala se samo u hrani za životinje i u novembru je ona raspoređena azilima. Ove godine za tu namenu izdvojeno je 13 miliona dinara, a pored hrane biće obezbeđena i veterinarska usluga za pse kojima je neophodna. Pored toga, Veterinarska ustanova Beograd prvi put ove godine pružaće uslugu revakcinacije gradskih pasa i pasa u azilima, pa je privatnim azilima omogućena i ova vrsta usluge, dakle mogu da revakcinišu pse protiv besnila potpuno besplatno", rekao je Terzin.
Danica Drobac kaže da treba istaći napore Grada u rešavanju problema uličnih pasa, jer "aktuelna gradska vlast sa gradonačelnikom na čelu voli pse". "Ipak, iz prethodnog perioda nasledili su probleme kao što su medijska hajka na pse (što je više medijski problem, a ne problem gradske vlasti), sistem prijave protiv pasa koji se ne proverava, Komisija za odštetne zahteve u slučaju ujeda koja rešava svakojake problematične slučajeve." Prema njenim rečima, svaki put kada se objavi neki tekst u novinama o navodnim čoporima pasa koji ujedaju građane i slično, nekoliko pasa biva ubijeno. Neodgovorno i senzacionalističko novinarstvo je, prema njenim rečima, delom krivo za povećanu kinofobiju (strah od pasa) i direktno je povezano sa povećanim brojem zlostavljanja pasa na ulicama. "Poziv na linč i progon", prema njenim rečima, "doveo je do slučaja sakaćenja životinja koji ne ostavlja utisak evropske Srbije i Beograda."
ZATVOR ZA UBICE I MUČITELJE ŽIVOTINJA: Vladimir Terzin je najavio formiranje policije za životinje koja bi, između ostalog, sprečavala nasilje nad životinjama. Terzin kaže da budući policajci najpre treba da prođu obuku da bi mogli da rade taj posao. "Zlostavljanje i ubijanje životinja kažnjivo je po dva zakona – Zakonu o krivičnom postupku i Zakonu o dobrobiti životinja. Po članu 269 prvog zakona, za ubijanje, mučenje i povređivanje životinja sledi kazna do godinu dana (ili novčana), dok u stavu 2 istog člana piše da je za ubijanje i povređivanje većeg broja životinja predviđena zakonska kazna do tri godine. Zakonom o dobrobiti životinja u 88 stavki piše šta je sve zabranjeno: zlostavljanje, ubijanje, postavljanje zamki, mučenje, dodela životinja u igrama na sreću... Kazne za fizička i pravna lica su od 100.000 do milion dinara", kaže Terzin.
Prema mišljenju predsednice Udruženja EI 17, Beograd je napravio civilizacijski pomak 2002. godine kada je dozvolio pristup Fondaciji Brižit Bardo, koja je tom prilikom sterilisala 900 pasa. Milica je jedna od tih – sterilisana, procenjena, ima istetoviran broj i nosi plavu traku-ogrlicu. Fondacija je ponudila plan za rešavanje problema uličnih pasa, ali on tada nije uspeo – od 900 sterilisanih pasa, gotovo polovina je nastradala. Drugi pomak, naglašava gospođa Drobac, napravljen je 2008. godine kada je gradonačelnik ukinuo eutanaziju pasa.
(...) Nešto u vezi sa Londonom upada mi u oči: nema više toliko psećih govana na sve strane. I dalje ih je mnogo (....) Ali, ni nalik minulim danima, kada su londonske ulice bile popločane psećim govnima. Objašnjenje. Englezi iz nekog razloga i dalje vole svoje pse. (M. Ejmis: Londonska polja)
Biljana Vasić
| Kako prepoznati simptome trovanja pesticidom Vlasnik ili staratelj psa otrovanog obojenim pesticidom kreozanom treba da zna da u toj situaciji mora brzo da reaguje. Simptom trovanja je kontituirano ubrzano dahtanje psa. Šta treba odmah uraditi? Danica Drobac kaže da treba izazvati povraćanje 3% hidrogenom ili vodom sa 2-3 kašike soli, a zatim hitno istuširati psa ledenom vodom dok ne spadne temperatura. Tom metodom je od pokušaja trovanja spasila pse o kojima se stara. Prema podacima udruženja za zaštitu životinja, na ovaj ili neki još brutalniji način ubijeno je 25 uličnih pasa za godinu i po dana u jednoj beogradskoj ulici.
Vladimir Terzin kaže da postoji želja da svaka beogradska opština ima svoj azil za pse i na tome ćemo raditi. "Sada za to ne postoje uslovi, ali to ne znači da nećemo raditi na tome da se broj azila stalno povećava. Kao što znate, donete su odluke o izgradnji još dva azila, najpre na Paliluli i Zvezdari. Radimo na stvaranju uslova za organizovanje policije za životinje, a trudimo se da kroz različite vidove podrške stvorimo uslove za otvaranje SOS centra za životinje. Stalno apelujemo i na vlasnike pasa da se odgovorno ponašaju, jer je trenutna kaznena politika izuzetno blaga, pa tu činjenicu mnogi zloupotrebljavaju." "Azil koji ćemo da izgradimo na Paliluli imaće i kompletno opremljen hirurški blok za sprovođenje najzahtevnijih zahvata. Da bi bilo jasno koji je obim tog posla, istakao bih podatak da se svakog meseca u Beogradu steriliše više od 300 uličnih pasa. Tokom prošle godine sterilisano je oko 3500 životinja. Da bi se ovaj posao efikasnije obavljao, kupljena su tri nova, namenska vozila. Prošle godine potpisan je i ugovor sa Veterinarskim fakultetom u Beogradu o sterilizaciji napuštenih životinja. Ovaj ugovor vredan je oko osam miliona dinara i garantuje da će sterilizacija i kontrola populacije biti obavljene na najefikasniji i najstručniji način. Efekti svih naših napora da rešimo ovaj problem već su vidljivi: broj ujeda u prva tri meseca ove godine smanjen je za 11 odsto u odnosu na isti period prošle godine. Naši napori usmereni su i na povećanje broja ekipa na ulicama grada, a samim tim i na efikasnije sprovođenje strategije", kaže Vladimir Terzin, pomoćnik sekretara za komunalne poslove. Sve strategije ove vrste u velikim gradovima pokazale su da je više od 80 odsto pasa koji se nalaze na ulicama nekada imalo vlasnika. EI17 o rešavanju problema pasa na ulicama: Treba izgraditi "no kill" društvo
Fokus treba da bude na načinu poboljšanja brige o životinjama i povećanja stope udomljavanja pasa u našem društvu. Kao zajednica treba da se oslobodimo pogrešne pretpostavke o potrebi smeštanja čitave populacije pasa u azile. Umesto izgradnje „no kill" azila, treba izgraditi „no kill" društvo.
Kombinacija CNR-a i „no kill" mini azila po opštinama (montažnim materijalom i delta sistem), tj. decentralizacija problema do mesne zajednice, bila bi idealno rešenje za rasterećenje ulica. Decentralizovan način rešavanja problema čini se neophodnim jer svi faktori koji definišu stanje in situ (broj pasa, broj staratelja, "otpor sredine", centralna ili periferna opština, konfiguracija terena i zastupljenost parkova i zelenih površina, itd.) variraju od lokacije do lokacije, tj. staništa. Korpus mehanizama i normi mora biti istovetan, a primena prilagođena specifičnostima svake lokacije.
(http://evropskainicijativa17.blogspot.com/p/stavovi-ei17.html) Bratislav Stanković, direktor "Veterine Beograd": Azil po svetskim standardima
Direktor Veterinarske ustanove "Veterina Beograd" Bratislav Stanković kaže za "Vreme Beograda" da je prihvatio da se uhvati u koštac sa velikim izazovom sređivanja stanja u oblasti zoohigijene zato što veruje da će Beograd uspeti da na human način reši pitanje pasa lutalica, ali i da edukuje vlasnike pasa, nemile događaje svede na minimum i razvije ljubav, ali i odgovornost prema psima. Kaže da su nasledili velike probleme i da su za kratko vreme uspeli znatno da poboljšaju stanje.
"U azilu u Rakovici rad je organizovan u skladu sa svetskim standardima, a u toku je izrada sajta koja će omogućiti da potencijalni usvojenici pasa lako dođu do fotografija, ali i svih potrebnih podataka o psima. Interesovanje građana postoji, pa smo do sada udomili nešto više od 100 pasa. Od medija očekujemo veliku pomoć u edukaciji građana, pa će i zato naš rad biti potpuno transparentan, a spremni smo da i za medije organizujemo seminare i pružimo im uvid u sve faze rada azila. Radi što masovnije sterilizacije organizovaćemo i donatorske akcije."
Prema njegovim rečima, strategija "uhvati–steriliši–obeleži–vakciniši–udomi ili vrati na mesto hvatanja" već daje odlične rezultate. "Agresivnost psa se sterilizacijom smanjuje za dve trećine, a obeležavanjem imamo kontrolu nad njima. Uz izgradnju novih azila i ovakvu taktiku problem pasa lutalica mogao bi da bude rešen za dve godine. Međutim, morate da znate da na to utiče priliv novih pasa, a njih imamo i zato što ih dovoze iz drugih gradova, ali i zato što imamo mnogo neodgovornih vlasnika koji pse puštaju na ulicu, a čak i kad ih čipuju ne unose ih u registar. Podaci Instituta govore da je od broja pasa koji su ujeli ljude čak 90 odsto vlasničkih pasa", kaže direktor "Veterine Beograd". Stanković objašnjava da Grad Beograd u saradnji sa MUP-om Srbije već radi na projektu ustanovljavanja policije za životinje, a to će (pored komunalne policije koja ima nadležnosti i u ovoj oblast) sigurno dati dobre rezultate. |
| Zoohigijena: Gde se odnose uginule životinje? Država je u jednom trenutku preuzela vlasništvo nad svim veterinarskim stanicama i započela proces privatizacije. Privatizovano je oko 80 odsto veterinarskih stanica. Među njima nije bila i Veterinarska stanica Beograd, tada u veoma lošem stanju. Ocenivši ovu oblast značajnom za grad, Grad Beograd odlučuje da to pitanje proglasi pitanjem od javnog značaja i od Vlade traži prenos osnivačkih prava. Genezu od Veterinarske stanice ka Veterinarskoj ustanovi sadrži dokument Zaključak Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede od 21. maja 2009. donet na osnovu Zaključka Vlade, kojim se prihvata "Informacija o potrebi prenosa osnivačkih prava na Veterinarsku stanicu Beograd – Pinosava". Nekadašnja Veterinarska stanica Beograd postaje Veterinarska ustanova "Veterina Beograd" i tada dolazi do promena. Ubijanje (eutanazija) pasa u Beogradu se više ne primenjuje, a "Veterina Beograd" nema svoju kafileriju (fabrike za preradu otpada životinjskog porekla) pa sklapa ugovor sa kafilerijom u Ćupriji, gde se transportuju uginule životinje. Dispečerski centar je u zgradi direkcije "Veterine Beograd" i ima 7 terenskih vozila.
BEOGRADSKI AZILI: Grad Beograd i "Veterina Beograd" su najpre razdvojili zdrave od bolesnih pasa. Kako u Beogradu trenutno postoje dva prihvatilišta (azila), azil u Ovči određen je kao karantin za bolesne pse, dok je azil u Rakovici prihvatiliše za zdrave pse. U azilu u Ovči nalaze se karantin za opservaciju na besnilo i stacionar za lečenje bolesnih jedinki. Azil u Rakovici ima apoteku, preoperativne i postoperativne blokove, operacionu salu, stacionar, edukacioni centar, laboratoriju, boksove za pse. Azil u Rakovici je objekat koji u potpunosti radi u skladu sa Strategijom grada Beograda o psima lutalicama, tj. radi po principu: uhvati, steriliši, obeleži (čipuj), vakciniši i sprovedi sve neophodne tretmane, udomi ili vrati na mesto hvatanja. Ima kapacitet za 500 mesta, a mesečno kroz njega prođe između 320 i 350 pasa, jer određeni broj uvek mora da bude slobodan zbog potencijalnih vanrednih okolnosti (npr. mogućnosti izbijanja epidemije). Obilazak azila dozvoljen je zaposlenima i samo onim licima koja su za to dobila odobrenje rukovodioca azila. Ova mera neophodna je kako zbog sprečavanja pojava bolesti tako i zbog neuznemiravanja životinja i njihove sigurnosti. U edukacionom centru postoje sale za predavanja i prezentacije i sobe u kojima dreser pasa može prikazati potencijalnog psa-usvojenika i dati informacije o stepenu njegove socijalizacije. TOK I PRINCIP RADA U AZILU: Po pristizanju vozila zoohigijene u azil, na ulazu za novopristigle pse ekipa vozila uvodi jednog po jednog psa u prijemnu ambulantu. Nakon pregleda svakog psa veterinar konstatuje koji psi su zdravi i mogu da ostanu u azilu, a koji se upućuju u Ovču na lečenje. Opservacija u prijemnom bloku traje 24 sata. Kada pas dobije potvrdu da je u dobrom zdravstvenom stanju i da može da se socijalizuje, podvrgava se hirurškom zahvatu (sterilizacija) i obeležavanju (čipovanje). Postoperativni tretman se obavlja u dva bloka hospitalizacije gde pas provodi 3 do 10 dana (u zavisnosti od toga da li je mužjak ili ženka i od složenosti zahvata) nakon čega prelazi u grupne boksove i čeka udomljavanje ili vraćanje na mesto hvatanja. Svaki pas se evidentira, dobija zdravstvenu listu (u koju se upisuju i količine aplikovanih medikamenata, kao i postoperativne terapije), a po čipovanju se uvodi u bazu podataka odnosno u centralni registar. Dreser procenjuje agresivnost svakog psa koji ulazi u azil i donosi odluku da li pas treba da uđe u postupak sterilizacije i obeležavanja, ili se šalje u Ovču ili nudi određenim udruženjima za zaštitu pasa specijalizovanim za tretman agresivnih pasa. Ukoliko je pas agresivan, odvaja se u zaseban boks da ne bi ugrožavao bezbednost drugih pasa. Kada dreser proceni da pas ima dobre dispozicije za dresuru, određuje mu se program jer to podiže verovatnoću da će takav pas biti lakše udomljen. Dreser proverava način reagovanja psa u određenim situacijama i to uredno evidentira. Zainteresovanim strankama za usvajanje psa predočava se stepen socijalizacije potencijalnog psa-usvojenika. Dreser, takođe, pre potpisivanja Ugovora upoznaje usvojitelja sa dužnostima i obavezama iz Ugovora, čije su odredbe u skladu sa zakonima iz ove oblasti. VETERINARSKA INSPEKCIJA: Veterinarska inspekcija je pod ingerencijom Uprave za veterinu Ministarstva poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva, a njene nadležnosti definisane su Zakonom o veterini i podzakonskim aktima). Rešavanje svakog konkretnog slučaja je u praksi dosta komplikovano, kako zbog isprepletanih nadležnosti tako i zbog još uvek nedovoljno regulisane oblasti. Trenutno, u rešavanju svakog slučaja učestvuju: veterinarski inspektor, policajac (zbog legitimisanja i sl., a za ulazak u stan potreban je i sudski nalog), komunalni inspektor, ekipa službe zoohigijene "Veterine Beograd". Važni zakonski propisi:
● Pojam zoohigijena definisan je Zakonom o veterinarstvu iz 2005. godine.
● Pravilnik o obeležavanju pasa i vođenju evidencije o obeleženim psima donet je 23. decembra 2005.
● Zakon o komunalnim delatnostima definiše zoohigijenu kao komunalnu delatnost; u Beogradu je u nadležnosti Sekretarijata za komunalno stambene delatnosti.
● Krivični zakon je važan zbog člana po kome se zlostavljanje i ubistvo životinja tretiraju kao krivično delo.
● Zakon o dobrobiti životinja iz juna 2009, između ostalog, bliže definiše i obaveze lokalne samouprave.
● Zakon o komunalnoj policiji u jednom delu reguliše i nadležnosti komunalne policije u oblasti zoohigijene.
● Gradska Odluka o držanju životinja reguliše i pitanje kaznenih odredbi. |