Kina–SAD:
Znaci ranog proleća

Krajem prošle godine došlo je do vidnog zahlađenja odnosa između Pekinga i Vašingtona: američka prodaja oružja Tajvanu, susret Obame sa dalaj lamom, pobuna Gugla protiv cenzure i povlačenje iz kineskog virtuelnog prostora, kineska ambivalentnost u rešavanju iranskog nuklearnog pitanja... Pred drugi Strateški i ekonomski dijalog Kine i SAD održan u Pekingu krajem maja sve se, međutim, promenilo

Za "Vreme" iz Pekinga

I da se nije desio posle nekoliko meseci obeleženih vidljivim i ozbiljnim tenzijama između Pekinga i Vašingtona i u trenutku kada je globalna bezbednosna situacija pod pritiskom nekoliko kriza posebno krhka, drugi Strateški i ekonomski dijalog Kine i Sjedinjenih Američkih Država (SED) održan u Pekingu krajem maja bio bi bez sumnje događaj od prvorazrednog značaja. Sama veličina ovoga skupa i širina tema kojih se dotakao je bez presedana u okviru bilo koje bilateralne veze. Nikada ranije dve državne administracije nisu organizovale susret delegacija koje su sačinjene od predstavnika svih elemenata državnih aparata – američka delegacija brojala je preko 200 članova – i sa tako izraženom ambicijom da pokrije sve aspekte jedne sveobuhvatne i kompleksne veze kroz dijalog na nekoliko nivoa. I mada su dostignuća dvodnevnog susreta, merena težinom objavljenih potpisanih dogovora, veoma skromna, pravi značaj ovog prvorazrednog diplomatskog događaja je zapravo vraćanje na put prijateljskog dijaloga i saradnje dveju država čiji će odnos, kako je i predsednik Obama primetio u svom pismu učesnicima skupa, definisati XXI vek.

KONFRONTACIJA: Prethodna kalendarska zima poklopila se sa zahlađenjem odnosa između Pekinga i Vašingtona i kao da je za cilj imala da na svetlo izbaci sve različitosti u prirodi i interesima Kine i SAD kroz nekoliko kriza koje su pratile jedna drugu: američka prodaja oružja Tajvanu, susret Obame sa dalaj-lamom, pobuna Gugla protiv cenzure i povlačenje iz kineskog virtuelnog prostora, kineska ambivalentnost u rešavanju iranskog nuklearnog pitanja, kopenhaški sukob i fijasko, kao i ekonomski i trgovinski problemi nizali su se kao na traci. I mada je svest o neophodnosti dijaloga i saradnje ponavljana kao mantra sa najviših pozicija sa obe strane Pacifika, ovi su incidenti pretili da opasno naude komplikovanoj bilateralnoj vezi sa posledicama koje bi imale uticaj i daleko preko granica ovih dveju zemalja. Između ostalog, otkazani su mehanizmi za vojnu razmenu i saradnju, sa obe strane najavljivane su dalje "kaznene" mere, u američkim medijima percepcija Kine kao opasnosti po Ameriku i svet ponovo je zamenila pozive za stvaranje kooperativne "Grupe 2", a Peking je usvojio daleko agresivniji i odlučniji pristup u svojim nastupima na međunarodnoj sceni.

Međutim, u nedeljama koje su prethodile SED-u obe strane pokazale su zavidnu volju i umeće da atrofirajućim odnosima udahnu svežu snagu. Odjedanput su se jedan za drugim smenjivali potezi dobre volje, od naglašeno prijateljskih diplomatskih izjava i susreta do praktičnih poteza poput odustajanja američke administracije da objavi već spremljen izveštaj koji bi oštro osudio Kinu zbog njene manipulacije vrednošću kineskog juana ili pak prisustva predsednika Hua Konferenciji o nuklearnoj sigurnosti i kineskoj podršci za ovu ključnu inicijativu Obamine administracije. Konačno, tokom samog SED-a, zapaljive teme su potpuno gurnute u stranu a prethodno pomalo zaboravljeni vitalni zajednički interesi stavljeni u prvi plan. Započeti proces ponovnog približavanja je tako u Pekingu efektno završen, otvarajući prostor za dalje aranžmane koji će unaprediti međusobne odnose i pozitivno uticati na međunarodnu političku klimu.

NEOPHODNA SARADNJA: Upravo atmosfera i događaji oko i tokom SED-a nude mnogo bolju priliku za razumevanje kinesko-američkih odnosa nego prethodni period tenzija i neslaganja. Jednostavno, kako je objavila i Hilari Klinton u svom tekstu u engleskom izdanju uticajnog i zvaničnoj administraciji bliskog dnevnika "Huanćjo žibao" nekoliko dana pre SED-a, "odnosi Sjedinjenih Država i Kine su ključni kako za obe zemlje tako i za svet", najavljujući razgovor o tome "kako nastaviti izgradnju pozitivne, kooperativne i sveobuhvatne veze koja može da odgovori obostranim interesima i koja je sposobna da ponudi rešenja za zajedničke izazove, balansiran i održiv ekonomski oporavak i razvoj, saradnju u polju čistih energija i borbe protiv klimatskih promena i međunarodnih i regionalnih bezbednosnih pitanja poput Irana i Severne Koreje." U svom govoru na otvaranju SED-a, Klintonova je još jednom naglasila dubinu, obim i značaj kinesko-američke saradnje, rekavši da je "malo globalnih problema koji mogu biti rešeni od strane samo Sjedinjenih Država ili samo Kine, kao i onih koji mogu biti rešeni bez zajedničkih napora Sjedinjenih Država i Kine". Dalje je podvukla da "Sjedinjene Države pozdravljaju razvitak i dostignuća Kine" i da "kroz izgradnju mehanizama saradnje, umesto konkurencije između naših dveju zemalja, vidimo priliku za dobitke na obe strane umesto rivaliteta na obostranu štetu".

DOGOVOR ZA BUDUĆNOST: Drugi Strateški i ekonomski dijalog protekao je u ovakvoj atmosferi ne samo na rečima već i na delu, iznedrivši 26 dokumenata koji veoma jasno pokazuju tendenciju ka daljem približavanju i saradnji. Mada su mnogi od njih ocenjeni kao drugorazredni u sklopu kinesko-američkih odnosa i globalnih izazova sa kojima se dve zemlje suočavaju, oni su pokazali napredak na nekoliko značajnih frontova, između ostalog i saradnje po pitanju nuklearne bezbednosti, nedozvoljene trgovine nuklearnim i radioaktivnim materijalima i produbljivanje konsultacija po pitanju kontrole oružja. Takođe, donete su i odluke o zajedničkim istraživanjima u polju eksploatacije fosilnih resursa, saradnji u oblastima energetike i zaštite prirodne sredine i dogovoreno je unapređivanje koordinacije u regionalnim i globalnim pitanjima, ekonomiji i finansijama i, što je viđeno kao možda i ključni zalog zdravim bilateralnim odnosima sa američke strane, restrukturiranju globalnog finansijskog sistema.

RUKA RUKU MIJE: Teško je prenebregnuti i dva događaja koja nisu direktno u vezi sa SED-om, ali koja su se desila u gotovo isto vreme, dajući dodatan kredibilitet naporima dveju strana da prevaziđu poteškoće i otvore novo poglavlje u njihovim odnosima. Obamina Nova nacionalna sigurnosna strategija izazvala je pozitivne reakcije u Kini gde su, iako tek sledi period pažljivog razmatranja njenog sadržaja i analiza budućih poteza SAD na međunarodnoj sceni, sa zadovoljstvom primećeni delovi koji nalažu izgradnju jačih veza sa Kinom, pozivaju Peking da preuzme ulogu "odgovornog lidera" na svetskoj sceni i naglašavaju da razlike po pitanju ljudskih prava "ne bi trebalo da stoje na putu saradnji u oblastima gde postoji obostrani interes". Sa druge strane, Kina je povukla po nju veoma rizičan potez podržavši američki predlog za novu rundu sankcija Iranu, i bar donekle ublažila negativne posledice brazilsko-tursko-iranskog predloga o razmeni nuklearnog materijala po američke napore da izvrši dalji pritisak na Teheran. Mada je za očekivati da će Peking učiniti sve što je u njegovoj moći da te eventualne nadolazeće sankcije esencijalno razvodni, ocena je da je kineska podrška u ovom trenutku bila ključna da se spreči totalni američki fijasko i da SAD ipak zadrže inicijativu po iranskom nuklearnom pitanju. Čini se da je ovaj slučaj bio odličan podsetnik za Vašington koliko je danas značajno imati prijatelja u Pekingu.

PROBLEMI: Međutim, koliko god SED bio kvalitativan pomak napred i prozor u bolju budućnost, treba očekivati da će tek naredni meseci pokazati pravu snagu kinesko-američke veze stavljajući je na nekoliko poprilično teških testova, koji su radi naglašavanja i unapređenja međusobne saradnje koju je ovaj susret imao za cilj bili za trenutak svesno stavljeni u drugi plan.

Jedno od pitanja kojima će Kina morati da se pozabavi, i kojeg su se dve strane ipak dotakle i tokom susreta, problematična je vrednost kineskog juana, koji je po mišljenju američke administracije precenjen, sa izuzetno negativnim posledicama po američki trgovinski bilans sa Kinom i uopšte zdravlje američke ekonomije. Mada se Peking ne slaže sa ovakvim viđenjem, gotovo je izvesno da je postepena reevaluacija juana planirana za ovu godinu i trenutno odgođena jedino usled straha od plamteće finansijske krize u Evropi, najvećem trgovačkom partneru Kine, koja stoga može imati vrlo negativne posledice po kineski izvoz i kinesku ekonomiju. Prema izjavi predsednika Hua datoj tokom SED-a, Kina se obavezala na odgovarajuće finansijske reforme, doduše zadržavajući pravo "nezavisnog odlučivanja, pune kontrole (nad brzinom i procesom reevaluacije) i postepenosti (promene kursa)". Kineska strana nije propustila priliku da ovakav ustupak ipak implicitno uslovi američkim priznanjem Kine kao tržišne ekonomije i, još značajnije, uklanjanjem zvaničnih i nezvaničnih prepreka za prodaju naprednih tehnologija Kini, prakse viđene u nekim krugovima američkog političkog establišmenta kao ključne za zadržavanje vojnog i ekonomskog preimućstva nad Kinom u godinama koje dolaze.

KLJUČNI IGRAČ: U okviru međunarodne politike, stalno pogoršavajuća situacija na korejskom poluostrvu, gde je Peking viđen kao jedini međunarodni akter koji ima uticaja na severnokorejski režim, takođe je potencijalno bure baruta. Kao i u slučaju Irana, Vašington se nada odlučnoj kritičkoj poziciji Kine, koja, iako Pjongjang predstavlja sve teže breme za njene pokušaje da projektuje imidž sposobnog i odgovornog člana međunarodne zajednice i pouzdanog partnera Vašingtonu na međunarodnoj sceni, želi da po svaku cenu izbegne eskalaciju tenzija u regionu i shodno tome praktikuje blagu i umerenu politiku prema severnoazijskom susedu.

Slično je, između ostalog, i po pitanjima sveobuhvatne reforme globalnih institucija koja bi trebalo da reflektuje tektonske promene u međunarodnoj sferi poslednjih godina, izgradnje nove azijske sigurnosne strukture, suprotstavljenih principijelnim shvatanjima vojne moći i njene upotrebe, situaciji u Iraku i Avganistanu, o kojima se na dve strane takođe razmišlja na dijametralno suprotan način. I na ove izazove biće nemoguće odgovoriti bez bliske transpacifičke saradnje i supstancijalnih kompromisa, a danas se, u najbolju ruku, tek naziru obrisi zajedničkog pristupa njihovom rešavanju.

Na kraju, Peking insistira da Vašington uvaži njegove osnovne interese koji se tiču Tajvana, Tibeta, Sjinđanga i domaćeg političkog uređenja i uzdrži se od mešanja koje je u prošlosti veoma često dovodilo do malih i velikih kriza koje su usporavale razvoj bilateralnih odnosa.

Uprkos ovim izazovima, Strateški i ekonomski dijalog, zajedno sa preko 60 drugih bilateralnih platformi koje su institucionalne osnove kinesko-američkih odnosa, dobar je pokazatelj želje da se svim pitanjima od obostranog značaja, a danas gotovo da nema globalnog pitanja koje se tu ne bi ubrojalo, pristupi na konstruktivan i kooperativan način. Zajednički ekonomski i bezbednosni interesi po važnosti nadilaze i fundamentalne različitosti koje postoje između ovih dveju zemalja, i siguran su zalog da će se Vašington i Peking opredeliti za razvijanje daljih konsultativnih i kooperativnih mehanizama. Ipak, put u budućnost i dalje je pun prepreka, i treba očekivati usporenja, krivine i stranputice. Od toga sa koliko uspeha će u narednih nekoliko meseci biti nađene formule za rešavanje gorepomenutih pitanja na obostrano zadovoljstvo, umnogome će zavisiti brzina neizbežnog daljeg usaglašavanja i približavanja, od kojih će na dobitku biti ne samo Kina i Sjedinjene Države nego i čitava globalna komuna.

Dragan Pavlićević