Demografija i politika:
Nesporazumi zbog abortusa

"Populaciona politika se uvek rešava preko pitanja abortusa, i javnom mnjenju se stalno nameće da je abortus glavna prepreka uvećanja nataliteta u Srbiji. Ima perioda kada se to pitanje upotrebljava u političke svrhe, govori se o ogromnom broju abortusa. Taj broj jeste veliki i teško ga je utvrditi precizno, ali nigde se ne govori o tome šta je suštinski neophodno da bi jedna nacija rasla ili odumirala"

Šta prosečna Srpkinja može da uradi ukoliko ostane u drugom stanju, a ne želi da rodi? Da spremi između 50 i 200 evra, zavisno od klinike za koju se odluči; da se javi improvizovanoj klinici u podrumu susetkine kuće i usrdno se pomoli da je infekcije, perforacije materice, kao i sijaset drugih komplikacija zaobiđu; da ne računa na podršku države – u mnogim slučajevima ni partnera – pre, posle i u toku donošenja odluke; da sluša osude za čedomorstvo, oseća se krivom i o tome zauvek ćuti.

"Emancipovana žena će reći da ona ima pravo na abortus, ali prećuti da je to pravo u koliziji sa pravom deteta da se rodi. Abortus je jedan surovi egoizam i nespremnost da se žrtvuje za druge, čak i za rođeno dete", "Zakonski zabraniti abortus kao kontraceptiv, pružiti ekonomsku pomoć mladima koji donesu na svet bebe koje mi kao nacija moramo da prihvatimo i odgajimo, jer je to u našem interesu", ocenjuju čitaoci tekstova o abortusu. Crkva je poslovično na strani prava na život fetusa, ali oprostiće ukoliko dođe do iskrenog pokajanja. Zakon je na strani prava prosečne Srpkinje da odluči da li će roditi ukoliko se abortus vrši pre navršene desete nedelje trudnoće, a u medicinski indikovanim slučajevima i kasnije. Zakon ne uvažava ekonomske neprilike kao razlog prekida trudnoće. Što se starosnih granica tiče, gornjih nema, a donja je za samostalno odlučivanje postavljena na navršenih 16 godina. Za mlađe se moraju pitati roditelji. Zakon je iz 1995. i od tada nije menjan. Ministarstvo zdravlja je nedavno predložilo povećanje cene abortusa na državnim klinikama sa 50-70 na 200 evra. Ne može se sa sigurnošću tvrditi da li u tome leži ikakva namera, kao ni šta pokušava da zaštiti – prava fetusa ili prava žene. Jedina izmena u zakonu je pravilnik koji se odnosi na uslove u kojima se prekidi trudnoće mogu obavljati u privatnim klinikama, ali kojim te iste klinike nisu u obavezi da prijave broj abortusa koji obave.

MANIPULACIJA: Jedna od posledica je neuhvatljiv broj prekida neželjenih trudnoća na godišnjem nivou i, kao i uvek, manipulisanje brojevima. U medijima se operiše brojem od 150.000 do 200.000 godišnje, što znači 500 abortusa dnevno. Dr Spaso Anđelić, zamenik upravnika GAK Narodni front i načelnik Dnevne bolnice, kaže da je na državnim klinikama u protekloj godini zabeleženo oko 20.000 abortusa, što znači da do 200.000 fali 180.000. Njemu, lično, to se čini preterano. "Tačno je da je sredinom osamdesetih bilo oko 180.000 prekida neželjenih trudnoća godišnje, ali je taj broj važio za teritoriju čitave bivše SFRJ. Tada je bilo i oko 155.000 porođaja godišnje. Ako se uzme u obzir da je broj stanovnika smanjen za tri puta, nerealno bi bilo da broj prekida neželjenih trudnoća ostane isti", ističe dr Anđelić. Prema podacima kojima on raspolaže, broj abortusa je u stalnom blagom opadanju i na klinici Narodni front je pre 25 godina iznosio 20.000 godišnje, dok je danas opao na 3100. Ta kriva se poklapa sa podacima za čitavu Srbiju. Tvrdnja da se veliki broj pacijenata prebacuje na privatne klinike, smatra dr Anđelić, "ne drži vodu", pošto privatne klinike postoje već 15 godina, a broj prekida neželjenih trudnoća je i u tom periodu nastavio trend opadanja započet mnogo ranije. Zapravo, broj abortusa je od osamdesetih godina beležio pad u čitavom svetu, ili bar onom razvijenijem delu. Konzervativna strujanja u Srbiji za najčešćeg krivca za visok stepen abortusa smatraju osamostaljivanje žena, njihovo profesionalno ostvarenje i zanemarivanje uloge majke i domaćice. S druge strane, podaci govore da je upravo najveći broj žena koje se odlučuju na abortus već majka jednog ili, češće, dva deteta. Razlozi za to su najčešće ekonomske prirode. Pored toga, porodične (ne)prilike mogu imati uticaja i na drugi način, tako da se neudate žene teže odluče da zadrže dete, plašeći se osude sredine.

U trenutku odluke žene ne mogu da računaju na savetovanje, niti na bilo kakav program podrške koji bi im pomogao da donesu odluku u korist prava na život fetusa. Od savetovanja se, po rečima dr Anđelića, odustalo, zbog njegove neučinkovitosti. Program podrške samohranim majkama, majkama-tinejdžerkama ili ozbiljan program zbrinjavanja i kontrole nad decom u socijalno ugroženim porodicama nikada nije ni postojao. Dr Slađana Jovanović, docentkinja na krivičnom pravu Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu, kaže da je istraživanje konkurentnosti žena sa decom na tržištu rada pokazalo da samohrane majke uopšte nisu konkurentne na tržištu rada. "Žene su obeshrabrene, percipiraju sebe kroz porodicu i kuću, a s druge strane nemaju nikakvu podršku. Neka istraživanja pokazuju da porast stope zaposlenosti žena ne utiče negativno na natalitet, već naprotiv", dodaje Slađana Jovanović. Ona ističe i da neka istraživanja dovode u vezu liberalniji odnos prema abortusu sa nižom stopom kriminaliteta. Pretpostavlja se da neželjena deca imaju potencijal da krenu put kriminala, posebno kada odrastaju u nepovoljnim uslovima siromaštva, alkoholizma, narkomanije ili nasilja u porodici. Tek tada se država bavi pitanjem porodičnih uslova u kojima ta deca odrastaju, a onda je obično već kasno.

PITANJE KRIVICE: Kampanje za kontraceptivna sredstva su stidljive, a ton kojim se o ovoj temi raspravlja u javnosti varira od bolećivog do ostrašćenog. Ženi se nameće osećaj krivice, a istovremeno se ne obrazuje i ne ostavlja joj se mogućnost da izabere opciju prekida ili održavanja trudnoće bez pritisaka. Dr Stanislava Otašević, direktorka Centra za promociju zdravlja žene, smatra da država na određeni način raspolaže telom žene. "Populaciona politika se uvek rešava preko pitanja abortusa, i javnom mnjenju se stalno nameće da je abortus glavna prepreka uvećanja nataliteta u Srbiji. Ima perioda kada se to pitanje upotrebljava u političke svrhe, govori se o ogromnom broju abortusa. Taj broj jeste veliki i teško ga je utvrditi precizno, ali nigde se ne govori o tome šta je suštinski neophodno da bi jedna nacija rasla ili odumirala", dodaje dr Otašević. Pitanje planiranja porodice nije samo lični problem, naročito žene, već je to ozbiljno pitanje za državu i njen razvoj.

U nedostatku različitih mehanizama planiranja porodice, svaka žena se snalazi kako zna i ume – kontracepcijom "pomoću štapa i kanapa" koja podrazumeva prekinuti snošaj, povremeno korišćenje raspoloživih kontraceptivnih sredstava, apstinencijom ili, ako sve navedeno ne pomogne, abortusom. Žene su iz tih razloga izložene pritisku odgovornosti odluke o prekidu ili održavanju trudnoće, kao i svim posledicama koje takva odluka nosi. Edukacija, po mišljenju dr Otašević, mora biti sistematska i obuhvatiti i žene i muškarce, budući da se samo tako može stvoriti zdravo okruženje za bitisanje i razvoj porodice za čiji smo opstanak tako zabrinuti. Ona dodaje da bi sa edukacijom dece trebalo početi još u vrtićima, putem tom uzrastu primerenih programa koji bi kod dečaka i devojčica razvijao osećaj ravnopravnosti i zajedništva koji prevazilazi razlike u polu. U starijem uzrastu bi trebalo decu naučiti da se u slučaju nedoumica bez stida obrate na pravom mestu, što pre svega podrazumeva da takva mesta moraju i da se široko uspostave. "Ministarstvo zdravlja nema strukture koje bi se bavile određenim pitanjima. Razlozi za to su opšta ekonomska situacija, manjak novca u budžetu, ali je pored novca potrebna i dobra politika i dobra volja. U tome se onda pravi podela na muška i ženska pitanja, a suštinski su to zajednička pitanja, čije rešavanje ne menja samo muško-ženske odnose, već menja odnose u društvu", zaključuje dr Otašević i dodaje da je pristup legalnom abortusu neotuđivo pravo žene, jer mogućnost izbora doprinosi stabilnosti i dobrobiti društva kroz rodnu ravnopravnost koja se naročito prelama kroz pitanja koja se tiču zdravlja žene, a reproduktivno zdravlje zauzima posebno mesto u životima kako žena tako i muškaraca.

NERAVNOPRAVNOST: Reproduktivna prava se za sada priznaju isključivo ženama i to, pre svega, u periodu trudnoće i materinstva, mada po svim medicinskim i etičkim kriterijumima reproduktivno zdravlje žene obuhvata čitav životni ciklus. S druge strane, reproduktivna prava muškaraca su trenutno svedena na plaćanje alimentacije i utvrđivanje očinstva. U takvom poretku obe strane su na gubitku. Žene su izložene pritisku odgovornosti odluke prekida ili održavanja trudnoće i svim posledicama koje to sa sobom nosi. Druga strana ostaje uskraćena da se oglasi i preuzme svoj deo odgovornosti, premda se ne može sa sigurnošću tvrditi da li joj to uvek i odgovara. Zalaganje za rodnu ravnopravnost i u okviru ovog fenomena mora da ima za cilj uspostavljanje i promovisanje rodnog pristupa, kao integralne komponente svih zdravstvenih mera i programa. "Reproduktivna prava su i muška i ženska, to nije ekskluziva jednog pola, nego su to prava na kojima se zasniva jedan ravnopravan i pravedan odnos između muškarca i žene. Veoma je važno učešće države u tome", smatra dr Otašević.

Za sada seksualno vaspitanje postoji kao inicijativa Saveta za planiranje porodice. Osuđujemo prekid trudnoće kao čedomorstvo ili od njega pravimo još jedno "žensko pitanje". Za sada nemamo rasprostranjena savetovališta, pa ni kulturu njihovog posećivanja. Za sada nas je sramota – što smo trudni, što nismo trudni, što smo prekinuli trudnoću, što nismo prekinuli trudnoću. Da otvoreno kažemo, da se obratimo, ili – da nešto konkretno uradimo.

Svetlana Seferović