Lisica i ždral Nekad i sad ili izvinjenje kravici Taman kad sam najdublje posumnjao u svrhu onoga oko čega izgaram, eto ti okruglog zaklopca na tekućini koja život znači

piše: Ljubomir Živkov

Shodno Zakonu o javnom informisanju objavljujem da je naš ponajveći proizvođač mleka napravio krupan korak napred u zapušavanju i otpušavanju tetrapaka u kojem se već decenijama prodaje mleko. Pre pet i po godina popularnu kravicu napao sam na pasja kola, ako se tako može reći, golgota kroz koju sam prolazio od prvog pokušaja da mleko otvorim pa do poslednjeg mlaza izgleda nije bila samo moja, nekoliko poznanika reklo mi je: "Ja kad god otvaram mleko, setim se tebe!" Uglavnom sam nedavno uočio tetrapak gde umesto pljosnatog verolomnog pravougaonika stoji plastični okrugao zapušač, ravan onome na kiseloj vodi, švepsu i sl.

Navrtka i zavrtanj su zakon, ispod poklopca ostaje grlić koji znatno smanjuje podlizivanje, i dalje je kao sanitarno-transportna mera ostao jedan zaptivajući kružić, ako mi ti ostaneš u ruci, kao što se otkidala folija na pokojnom tetrapaku, džaba mi unutrašnji i spoljni navoj zaklopca, ne, bilo je sve u redu, kratki plastični feder nije se otkinuo, povukao je svoju podlogu i nisam morao ništa da bušim, uspešno otvoreno mleko sipao sam po navici iznad sudopere, ali bez gubitaka!

A evo kako sam pre pet i po godina bio oklevetao ovaj napitak:

U nemogućnosti da se državama-kandidatkinjama obratim ponaosob, na ovaj način obznanjujem da sam veoma rad trajno iseliti se iz otadžbine koju po navici još zovem Jugoslavija. Kap koja je prevršila meru potekla je iz PKB-ove kravice, mleka od pola litra koje svakodnevno sa strahom božjim sipam u kafu. Strogo uzev, nije bila kap nego više kao mlaz, ali ako se kaže kap neka bude kap. Šta je bilo? Nekada smo jedan ćošak tetrapaka sami sekli makazama, proizvođač nam je sa svoje strane bio odštampao isprekidanu liniju, ovde iseći, i na to nisam nikad imao primedbe, danas je tu čitav jedan mehanizam, podigne se poklopac (ako ste nestrpljivi prilikom podizanja poklopca možete iščupati čitavu, da kažemo sipalicu, pa će vam na gornjoj strani tetrapaka ostati nešto kao neograđen mali bunar), ispod poklopca je folija, u lisici tica, u tici srce, u srcu ne znam šta, folija ima jezičak koji treba povući da bi se ona odstranila i da bi oslobodila otvor, jezičak se, međutim, ne da, migolji se, kad ga i uhvatite, sklon je da se otkine pa foliju morate ili probušiti ili iseći nožem, sve to radim bez roptanja, ali kad sve prebrodim i počnem da sipam, dolazi do takozvanog, a obaveznog, podlizivanja, mleko dakako sipam iznad sudopere, i svaki put mi protiv moje volje kroz glavu proleti ista rečenica: "E, ovo ja zovem socijalizam, nikakav društveni odnos, nikakva ideologija, ovo je ono od čega nam nema leka! Je li ovo iko testirao pre nego što se pojavilo u tiražu od sto miliona?"

&

Uticaj štampanih medija na masovnu proizvodnju, pomislim kad god se mašim tetrapaka sa novozapušačem, mada ima još primeraka sa pravougaonim poklopcem, potonji za podlogu treba da se drži jedino snagom volje (koju mahom nema), neka ga, šta da se radi kad je mleko dugotrajno, ko zna kad je proizvedeno, mada piše na njemu kad je, drugo, neka cveta hiljadu zapušača, potrošaštvo sada bira, volj ti novi, volj ti stari sistem ako si mutirao u biće kadro da sa njim uspešno iziđe na kraj. Napokon, ko zna koliko hranilaca porodice pravi baš stare zapušače, treba vremena da se oni doškoluju, uh, kao novinar imam toliko neuspeha, toliko je mojih propalih i mrtvorođenih predloga da bih njima mogao puniti novinske stupce još pet godina (kad bi samo neko hteo to da čita).

Evo, pisao sam o kafi "Nestle" u limenkama iz kojih je izvesna količina zrna neizručiva, da li njihov opunomoćenik za jugoistočnu Evropu i Bliski istok prati moje stvaralaštvo bog sveti zna, ambalaža je ostala ista, dalje, predložio sam da se parlament svede na dvadeset pet duša izvučenih žrebom u Javnom servisu, u bubnju su matični brojevi punoletnih neosuđenih lica i dvadeset petoro izvučenih postaju narodni poslanici, primaju plate ili penzije kakve su dotad primali, po isteku mandata vraćaju se na ista radna mesta ili na istu klupu u parku – back to normal. Tvrdio sam da uzorak dobijen pukim slučajem ne bi bio gori od onoga koji na skupim izborima dobijemo čeprkajući po vazda istim partijskim listama, osmislio sam društveni eksperiment neviđenih razmera, da se svim glavešinama uskrate službena kola, svi ionako imaju svoja, a na raspolaganju im je i javni transport, priložio sam elaborat o tome kako da se enormni vozni park iznese na licitaciju, gde bi mnogi zagađivač čovekove sredine kakav sam i sam mogao da dođe do novijih kola, izneo sam i socijalni program, šta sa armijom službenih vozača koji bi ostali bez polja rada, nijedan od tih predloga država nije udostojila pažnje, dapače, kaže da je broj službenih automobila nemoguće utvrditi, čoveče, kao da su u pitanju čestice u ne znam ti kojoj galaksiji, pa kao što moj auto ima debeo dosije u SUP-u, tako su tamo kartoni svih službenih i neslužbenih vozila...

Pisao sam protiv muzike pred kojom čovek nema nigde utočišta, puštaju mu je od porodilišta do pogrebnog marša, kod frizera, u autobusu, operacionoj sali, na obali Jadranskog mora, u avionu, čak sam maštao da otvorim restoran u kome garantovano neće biti muzike, podigao sam glas protiv hiperprodukcije uspomena (jeste videli naše snimke sa letovanja?), sam fijasko do fijaska, i taman kad sam najdublje posumnjao u svrhu onoga oko čega izgaram, eto ti okruglog zaklopca na tekućini koja život znači za mnogo dete, mače, rekonvalescenta, penzionera; potonji sad bez gubitaka ima gde da udrobi prekjučerašnji lebac koji se mrvi da bog sakloni.