Nekako mi se zalomilo da u vrlo kratkom vremenu učestvujem u nekoliko debata o tome kakva je budućnost medija, pre svega štampanih, ali i novinarskog posla u "eri interneta". Nisam nov u tom poslu, o istoj temi debatovao sam i pre desetak godina, samo su tada izveštaji o takvim skupovima išli u rubrike o kompjuterima, u najboljem slučaju u "Zanimljivosti". Sada smo dospeli na bolja mesta, ali je cena previsoka i osećaju je zaposleni u medijima kojima su prihodi sve manji.

Prvi problem ovih debata je u tome što im je mesto u prošlom veku. I što se tiče tema i što se tiče pristupa. Jer, tu se uglavnom raspravlja o trgovini papirom. Iako je lepše ukrašen nego nekada, slabije se prodaje. Potom se priča o televizijskim reklamnim spotovima. Nekako nam izmiče ono što je po meni suština, kako da se mi prilagodimo novom mediju. Tačnije, kako da se oslobodimo naučenog koje više ne važi, zadržavajući ono što je nepromenjivo.

U novinarstvu je to, na primer, pisanje vesti. I dalje ona mora da sadrži sve bitne informacije, ali forma je drugačija. Više nema prostornu komponentu koja postoji na svim "starim" medijima. Dakle, vest može biti bilo koje dužine i u karakterima i u sekundama i ništa nećemo pokvariti. Prostor se popunjava po sasvim drugom principu nego do sada. To je prvi problem sa kojim ne umemo da izađemo na kraj.

Drugi problem je ogromna ponuda informacija sa svih strana. Naoko, informacije su na internetu besplatne. A mi, novinari, bismo da živimo od toga što ih prodajemo. Poput trgovaca peskom koji su se odjednom našli u pustinji.

Za početak, kao što nema besplatnog ručka, nema ni besplatne informacije. Neko je uložio svoje vreme da je proizvede pa makar za to, kao, ne traži nikakvu nadoknadu. Potom, uložili smo energiju da bismo doprli do nje. Ukoliko smo pretraživali internet u tom postupku, cena je još viša. Samo jedna pretraga na Guglu, koja se obavi u milisekundama, u proseku odnese 0,1 kW/h, koliko i sijalica od sto vati za sat. Dakle, danas za čitanje vesti na internetu trošimo više novca nego kada smo kupovali novine. Jedino što nema direktne razmene, novac za informacije, kao na trafici, pa imamo osećaj da nešto dobijamo džabe.

Primetiću još jednu interesantnu stvar. Neverovatno je da meni najgore ide u vreme kada moji tekstovi najlakše stignu do onih kojima su namenjeni. I to širom sveta. A taj put do čitaoca je osnovni motiv svakoga ko radi kao novinar, lično se ne palim na miris štamparske boje na hartiji i slične tradicije kojima se suština zaklanja formom. To je moguće zato što mi i dalje živimo i radimo u prošlom veku i nismo spremni da se odreknemo načina rada na koji smo navikli, okova profesije ni da je ponovo izmislimo u drugačijim okolnostima.

Nisam čuo da je neko ko se štampao ukinuo papirno izdanje oduševljen novim mogućnostima, već je to isključivo rađeno iz nužde, zbog velikih gubitaka. Veb-sajtovi novina, ali i elektronskih medija samo su odraz njihovih osnovnih izdanja i u njihovoj su funkciji.

U trenutku kada je potop realno pred nama, mi od automobila pokušavamo da napravimo amfibije, kao da se potajno nadamo da će ta voda jednom da se povuče, pa ćemo opet po starom. Umesto da učimo da pravimo brodove, ne razmišljajući gde bi trebalo da ostavimo mesto za točkove. A za automobile biće mesta na palubi.

Zoran Stanojević