Svetski kup očima očajnika Vuvuzele za kuku-lele

piše: Petar Cvijić

Od specijalnog izveštača sa lica mesta iz restorana Kalenić – Čubura

Taj baksuzni 13. jun je počeo sasvim obećavajuće: na završne konsultacije ekspertskog tima među prvima je došao Laci, sasvim prigodno obučen u bermude i crveni dres sa grbom Srbije na prsima. Moj kum mu je cinično dobacio da mu sigurno na leđima piše Mađarska, ali nije bio u pravu, pisalo je – Banja Koviljača. Lacija ovaj maskenbal nije sprečio da na internoj kladionici jedini patriotski odigra na pobedu Gane, i tako nam svima uzme lovu. Ceh nije bio za bacanje, 200 dindži puta osam, taman da namiri turu, koju je rasejano zaboravio da plati pa ga je kreditirao moj kum.

Sledeći se na mesto zločina ušunjao firmirani Toma: morali smo pola sata da izdržimo njegovo firmirano klistiranje, o firmiranoj majici, firmiranim pantalonama, firmiranim cipelama, firmiranim gaćama i njegovom firmiranom džipu. Ipak. ovoga puta mi nije ispalio uvredu direktno u lice, da čitava moja garderoba ne vredi više od pet evra, iako sam na sebi imao mokasine koje sam platio čitavih deset evra, na rasprodaji u Trstu. Iako je bio okićen svetskim markama kao božićna jelka kuglicama, i on je bio obuzet žestokom patriotskom tenzijom.

Onda se pojavila trenerska gromada Nine, koji nam je nekoliko puta demonstrirao kako se kroti džabulani: recimo, Miki kelner, zvani Viski, jer svima ubacuje to skupoceno piće kad naplaćuje turu, centrira sa vrha šanka, lopta ide zamišljenom putanjom kroz salu i pada u centar bašte gde je dočekuje Nine klečeći na jednom kolenu u školskoj pozi golmana koji ne da da mu se frljoka provuče kroz noge. Okolni neupućeni i zaprepašćeni posmatrači su s nemim čuđenjem posmatrali ovu Ninetovu borbu sa nevidljivim neprijateljem i stvar verovatno pripisivali velikoj vrućini koja je vladala u bašti. Pošto smo se polako zagrejali uz nekoliko tura, patriotizam je porastao do neslućenih razmera. Samo sam ja ostao skeptik, pa sam tipovao najviše nerešeno.

Dalje znate kako se odvijalo: Antić je pronašao izgubljenog među prtljagom Kuzmanovića, a ovaj je ničim izazvan, na opšte zaprepašćenje svih, ošajdario loptu rukom. U tom času jedina kilava vađenica nam je bio glas pokunjenog reportera RTS-a, nije penal, nije namerno, neće valjda Argentinac da svira. Na njegovu i našu žalost gaučo nam je svirnuo, jer tako kažu pravila igre. Ostalo pripada istoriji. Čak i pojava Toleta Karadžića na sutrašnjem ranom jutarnjem treningu koji su naši momci odradili za kaznu bez doručka. Primećeno je da se i Tole pojavio bez mašne, jer je sigurno saznao šta mu se sprema. Sada nam preostaje slabašna nada da ćemo se izvaditi protiv Nemaca, a onda zgromiti australijske "kengure". Ko veruje u takav rasplet, stvarno je poludeo od ove vrućine.

Srce nam je na mestu što nam se ostvaruju prognoze,da su osim nas, kilavi i Francuzi i Italijani. O Grcima da i ne govorim, a drago nam je što fudbalska velesila Slovenija ima realne šanse da uđe u drugi krug. Što se tiče naših uzdanica, oni će sa spakovanim koferima, ne put Srbije, nego na razne evropske destinacije i onda na zasluženi odmor, a mi ćemo da nastavimo da se sekiramo i uz ture tugujemo za propuštenim šansama, kojih, ruku na srce, nije ni bilo.