Na licu mesta – Svetski kup u Južnoj Africi:
Ima li crnaca u Srbiji

Reporter "Vremena" prvi put u životu prisustvuje za njega neverovatnom prizoru, jedan navijač Meksika kondukterki u autobusu pokazuje na svom mobilnom telefonu da je kartu upravo platio elektronski, što ona proverava i potvrđuje. Na pitanje reportera da li je to ovde uobičajeno, tamnoputa kondukterka se ljutne: "Naravno da jeste. Mislite da je moja zemlja zaostalija od vaše samo zato što je u Africi"

Mesto sa koga se najčešće polazi u obilazak Južne Afrike kopnom jeste autobuska stanica u Johanesburgu. Kažu da su do pre desetak godina unutar te stanice noću spavale hiljade beskućnika, ali danas je stanica Park moderna, dobro organizovana i liči na sve velike "štajge" na svetu. Oko nje su bezbrojne tezge sa brzom hranom i jeftinom robom, reke putnika (uglavnom tamnoputih), mnogo onih koji pitaju za malo sitnine koja im je potrebna da stignu do kuće, ali i likova neodređenog zanimanja i neprijatnog izgleda.

Do Nelspruita, glavnog grada provincije Mpumalanga (mesto izlazećeg sunca), stiže se iz Johanesburga za oko pet sati, odličnim autobusom i još boljim putem. Autobusu je Nelspruit usputna stanica, produžava za Maputo, glavni grad susednog Mozambika, kao i većina putnika. Tu su crne kaluđerice, mnogobrojne porodice sa decom koje idu kući na odmor jer je školski raspust produžen do kraja Svetskog prvenstva, sezonski radnici sa ogromnim torbama (mnogo ljudi iz Mozambika živi ili radi u Južnoj Africi). Reporter "Vremena" prvi put u životu prisustvuje za njega neverovatnom prizoru, jedan navijač Meksika kondukterki u autobusu pokazuje na svom mobilnom telefonu da je kartu upravo platio elektronski, što ona proverava i potvrđuje. Na pitanje reportera da li je to ovde uobičajeno, tamnoputa kondukterka se ljutne: "Naravno da jeste. Mislite da je moja zemlja zaostalija od vaše samo zato što je u Africi?"

MESTO ODSUDNE BITKE: Put klizi sa visoravni na kojoj se nalazi Johanesburg skoro hiljadu metara niže, u ravnicu koja se pruža do obale Indijskog okeana. Prolazi se pored skretanja za Belfast (ima ovde i Njukasla, Dandija, Atlante…). Sasušenu travu zamenjuju bujna vegetacija i plantaže pomorandži, sve češći je saobraćajni znak – opasnost, nilski konj na putu.

Posle ogromnog i uzbudljivog (previše uzbudljivog) Johanesburga, Nelspruit deluje smirujuće. Osim u centru, na ulicama nema velikih gužvi, većina kuća u gradu je rasuta po mnogobrojnim brdima i utopljena u zelenilo. To još ne znači da se pobeglo od noćne studeni koja je prethodnih dana vladala u Džoburgu, čim sunce zađe i u Nelspruitu je neprijatno hladno, toliko da se u dvorištima lokalnih hostela, u kojima su zbog fudbala postavljeni veliki televizori, vatre lože na nekoliko mesta, a gledaoci sede u zimskim jaknama.

Grad je pun navijača sa svih strana sveta. Utučene Italijane i euforične Novozelanđane, koji su bod protiv Italije proslavili marširajući kroz centar grada, mnogi obučeni samo u šorceve bez obzira na hladnoću, smenjuje najezda Australijanaca. U četvrtak, kada ovaj broj "Vremena" bude u prodaji, već će se znati da li je reprezentacija Srbije pobedila Australiju, a ako jeste, da li su navijači Srbije u slavlju nadmašili Čileance, koji su pre nekoliko dana posle pobede protiv Hondurasa na ulicama Nelspruita napravili nezaboravnu feštu, koja je trajala do zore.

O BEZBEDNOSTI: Razgovori putnika po Južnoj Africi često podsećaju na film Maratonac, jer je pitanje koje se bezbroj puta čuje isto ono koje u filmu ser Lorens Olivije postavlja Dastinu Hofmanu, pre nego što počne da mu buši zube: "Is it safe?" Pita se da li je siguran deo grada, da li je siguran hotel, da li je bezbedno putovati autobusom, šetati ulicama, što zvuči logično u zemlji u kojoj dnevno ima 50 ubistava i 140 prijavljenih silovanja.

Posle desetak dana u Južnoj Africi, teško je reći šta je potpuno bezbedno. Sigurno je da nije bezbedno ići sam u kvartove poput zlosrećne Aleksandre ili Hilbroua u Johanesburgu (a sličnih ima i u drugim gradovima), u kojima umiru snovi domaće sirotinje i doseljenika iz svih podsaharskih afričkih zemalja o Južnoj Africi kao obećanoj zemlji. Nije bezbedno hodati noću po nepoznatim delovima grada, ni koristiti ionako redak gradski prevoz, naročito u Johanesburgu. I u Nelspruitu, mada je mnogo mirniji od Johanesburga, na stanicama gradskog prevoza su samo crni stanovnici grada, a na zidovima kuća je bodljikava žica.

Uz određene mere predostrožnosti, u Južnoj Africi ipak nije neophodno provoditi vreme samo u "sigurnim" hotelima i podjednako obezbeđenim šoping molovima. Te mere, kao i u svim drugim zemljama sa puno kriminala, podrazumevaju da se lokalno stanovništvo pita gde ne treba ići, da ne treba sa sobom nositi mnogo novca u kešu, previše isticati skupe kamere, fotoaparate, nakit. Istina, neke od tih mera mogu da dovedu do neprijatnih situacija. Dok sam kasno uveče išao kroz pustu ulicu u blizini hostela u kome sam odseo, u susret su mi dolazile dve tamnopute prilike sa kapuljačama na glavi. Kako nepisana pravila nalažu, prešao sam na drugu stranu ulice, a na vesele povike: "Prijatelju, gde ideš, hajde sa nama da gledamo utakmicu", samo sam ubrzao korak. Sutradan ujutru, za vreme doručka u hostelu, propao sam u zemlju od stida kada su me Arsen i Pedro, dvojica kolega novinara iz Mozambika, pitala zašto sam prethodne noći zbrisao niz ulicu bez pozdrava.

KRUGER PARK: Nelspruit nije preterano zanimljiv grad, ali u njega se ne dolazi samo zbog fudbala. Većina posetilaca je tu jer je Nelspruit jedno od mesta iz kojih se polazi u nacionalni park Kruger, jedan od simbola Južne Afrike. Safarije po Kruger parku, po vrlo pristupačnim cenama, za svoje niskobudžetne goste organizuju i dva gradska hostela, Funky Monkey Backpackers i Old Vic Travellers.

Početak safarija može biti razočaravajući. Dok ledeni jutarnji vetar duva kroz džip koji nema bočne prozore, od životinja promiču samo babuni, koji se osećaju toliko domaće da su zauzeli ceo put, impale i neke ptice za koje vodič kaže da su veoma retke. Kasnije će se ispostaviti da je vodič hteo samo da ohrabri smrznute putnike. Retke ptice i impale šetaju slobodno po kampu u Kruger parku, zajedno sa majmunima koji kradu sitne stvari sa stolova. Da majmuni ne bi mogli da ih otvaraju, i kante za smeće u parku imaju poseban dizajn.

Naivni reporter koji je prvi put na safariju i zamišljao ga je kao "Opstanak" – neprekidnu promenadu životinja, lavove i bufala koji se bore na svakom koraku – brzo shvata da je safari zahtevniji posao. Kroz beskrajnu ravnicu koju pokrivaju grmlje i povremeni šumarci vozi se dugo, a životinje se pojavljuju retko. Siguran znak da je nešto zanimljivo na vidiku jesu vozila koja se zaustavljaju pored puta. Saobraćaj u južnom delu parka, u koji dolazi najviše posetilaca, na nekim mestima je samo malo manji nego na ulicama Nelspruita.

Sve to ne znači da su romantične predstave o safariju potpuno raspršene. Posle celodnevne vožnje, prašnjavi i srećni putnici videli su krda žirafa, impala, zebri, slonova, bradavičastih divljih svinja, nosoroge... Životinje su toliko naviknute na posetioce da mirno šetaju pored puteva, ne obazirući se mnogo na automobile.

"Bazni kamp" u Krugeru je ogroman. Za posetioce dubljih džepova tu su bungalovi i mali hotel, ali je najviše šatora i kamp-prikolica. Dok pada noć, ispred svih šatora se pale vatre. Nije baš prijatno večerati prženo meso impale dok se po kampu šetaju živi predstavnici te vrste i gledaju u vas onim velikim, blagim očima, ali meso je ipak neverovatno ukusno.

I da ničeg drugog nema u Kruger parku, vredi doći samo da bi se videlo noćno nebo, oslobođeno svetala velikih gradova. Dok svetlucaju nepoznate zvezde južne polulopte, iza ograde kampa čuje se groktanje divljih svinja i buka koju prave nilski konji.

Safari se najčešće organizuje u kombinaciji sa posetom veličanstvenom kanjonu reke Blajd (Srećna reka, na afrikanskom, jeziku Bura), po veličini trećem kanjonu na svetu. Na visoravni duž kanjona prolazi se kroz brojne gradiće koji izgledaju kao da su preneti iz Engleske, ali često u kombinaciji sa sirotinjskim naseljima sklepanim od lima i kartona na svojim obodima. Nisku, požutelu travu smenjuju guste šume, a puteve pretrčavaju horde babuna. Sam kanjon je na mestu gde se visoravan koja zauzima veliki deo Južne Afrike naglo obrušava prema ravnici praveći vodopade, klisure, stene neverovatnih oblika i boja. Na mnogim mestima duž kanjona, iako je teren teško pristupačan, napravljene su i posebne staze kojima se može proći invalidskim kolicima.

O MRŽNJI: "Iz Srbije ste? Ima li crnaca u vašoj zemlji?", pita Johan, pedesetogodišnji bankarski službenik u Nelspruitu. "Ne." "Blago vama, vidite koliko ih je ovde, a samo sede i ništa ne rade." Johan je Bur (Afrikaner), njegovi preci su u Južnu Afriku stigli iz Holandije u XVII veku i osvojili velike delove zemlje, često ratujući sa lokalnim narodima i plemenima. Njegova netrpeljivost se ne odnosi samo na crnce, ni o Englezima nema baš povoljno mišljenje. "Došli su ovde dva veka posle nas i oteli nam zemlju, dva puta smo s njima ratovali, a za nas pričaju da smo potomci nepismenih farmera."

Mada se ono što priča Johan ne govori javno od kada je srušen režim aparthejda, istorija netrpeljivosti i mržnje u Južnoj Africi je duga i daleko je od kraja. Mnogi belci misle da je njihova budućnost u ovoj zemlji neizvesna, da se belo stanovništvo potiskuje, da se na mesta belaca dovodi nedovoljno kvalifikovana crnačka radna snaga, zbog čega zemlja nazaduje.

S druge strane, među crnim stanovništvom vlada mišljenje da je nepravedno što je još uvek najveći deo bogatstva koncentrisan u rukama bele manjine, da je to bogatstvo rezultat krvavih osvajanja i aparthejda, čije mnoge nepravde još uvek nisu ispravljene. Vlada planira da 30 odsto zemlje do 2014. godine pređe u ruke crnih stanovnika, postoji i akt koji se zove Black Ekonomic Empowerment (BEE), čiji je cilj da najmanje 25 odsto poslovnih aktivnosti bude u rukama grupa koje su ranije bile ugrožene zbog svoje rase, kao i da u tim aktivnostima mora biti najmanje 40 odsto zaposlenih iz tih grupa.

Netrpeljivost ne počiva samo na rasnim osnovama. I među crnim stanovništvom postoje mnogobrojne nacionalno-jezičke podele, o istoriji međusobnih sukoba i ratova da ne govorimo. "Vidi kako divljački vozi, on je Zulu, kao i većina taksista u Johanesburgu. Nepismeni su, a nasilje im je u krvi", kaže Rodžer, poznanik iz Johanesburga. Rodžer je pripadnik naroda Šangan, koji od XIX veka uglavnom živi na severu zemlje. Tada ih je sa juga, kao i mnoge druge narode, potisnula vojska legendarnog vladara Šaka Zulua, čuvena po ratničkim veštinama i surovosti. Slično o Zuluima misle i pripadnici drugih naroda sa kojima su bili u sukobu, a ne treba ni govoriti da Zului smatraju Šangane "primitivnim seljacima sa severa".

Inače, i beli i crni stanovnici Južne Afrike misle da najviše kriminala potiče od doseljenika iz drugih afričkih zemalja, mnogo puta su se čuli glasovi da oni otimaju Južnoafrikancima posao koga ionako nema dovoljno. U siromašnim predgrađima Johanesburga je 2008. eksplodiralo nasilje prema imigrantima iz Mozambika, Zimbabvea i drugih afričkih zemalja. Nasilje se proširilo po čitavoj zemlji, ostavljajući iza sebe stotine mrtvih i hiljade raseljenih imigranata, a situacija se smirila tek kada je vojska izašla na ulice.

Dobitnik Nobelove nagrade za mir i veliki borac protiv aparthejda, biskup Dezmond Tutu, prvi je upotrebio izraz "nacija duginih boja", govoreći o Južnoj Africi kao o zemlji u kojoj konačno neće biti važno kakva je nečija boja kože. Svi su, bar zvanično, taj izraz prihvatili, ali teško je reći šta je jači osećaj u ovoj zemlji, optimizam Tutua i Nelsona Mandele, ili rezigniranost zbog sudbine Južne Afrike koja izbija iz knjige Sramota Džona Maksvela Kucija, još jednog južnoafričkog nobelovca.

Momir Turudić

Ekskluzivno iz Južne Afrike Novinar nedeljnika "Vreme" Momir Turudić boraviće kao specijalni dopisnik našeg lista u Južnoj Africi za vreme trajanja Svetskog prvenstva u fudbalu. Njegove priloge o licu i naličju ove zemlje tokom najvećeg ovogodišnjeg globalnog sportskog događaja "Vreme" će redovno objavljivati u narednim brojevima. Balkan kod Kejptauna Kod prosečnog stanovnika Južne Afrike posle reči "Srbija" uglavnom sledi pitanje: "Gde je tačno ta zemlja?", a kod onih mlađih ni Jugoslavija ne budi nikakve asocijacije. Doduše, ni ostale novostvorene balkanske zemlje nisu u drugačijoj poziciji. Tijeri, Francuz koji je devedesetih ratovao po Balkanu i koji u Južnoj Africi živi osam godina, kaže da je odavno prestao da lokalcima objašnjava gde su mu prolazili vojnički dani. "Ja im kažem da sam bio u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu, a oni me pitaju: "Je li to kod Kejptauna?" Autobusom po Južnoj Africi Po Južnoj Africi se bez problema putuje autobusom. Postoji veliki broj kompanija, kao što su Greyhaund, Translux, SA Roadlink, Intercape, autobusi su odlični, uglavnom sa klimom i toaletom. Za niskobudžetne putnike (bekpekeri) postoji specijalizovana kompanija Baz Bus, čije su usputne stanice bolji hosteli u svim mestima. Nacije i jezici Od oko 50 miliona stanovnika Južne Afrike, Afrikanci crne boje kože čine 80 odsto populacije, ali se, osim po narodnosti, često razlikuju i po jeziku (u zemlji inače ima 11 zvaničnih jezika). Za 24 odsto stanovnika maternji jezik je Zulu, Ksosa je oko 18 odsto, veće etničke grupe su i Basoto, Svazi, Tsvana, Venda. Oko devet odsto stanovništva su belci. Od toga je 13 odsto Afrikanera, potomaka Holanđana pomešanih sa potomcima Francuza i Nemaca, a dve trećine belaca su poreklom iz Britanije. Ima i 70.000 Jevreja, mahom poreklom iz istočne Evrope, oko 50.000 Grka, Portugalaca koji su uglavnom došli iz Mozambika sedamdesetih godina XX veka. Tokom aparthejda, reč "obojeni" je korišćena za sve one koji se nisu uklapali u standardne rasne podele. U tu šaroliku grupu spadaju potomci naroda Ho San, prvih stanovnika Južne Afrike, muslimani poreklom iz Indije, Indonezije, istočne Afrike, melezi svih kombinacija... Od 1,2 miliona Azijata 98 odsto su Indijci, u najvećem broju potomci onih koje su kao radnu snagu u XIX veku doveli Englezi. Tokom aparthejda su i Indijci bili diskriminisani, a u Južnoj Africi je Mahatma Gandi počeo svoju borbu za jednakost, koja se završila nezavisnošću Indije.