Amerika postoji!

Ovo sam nedvosmisleno utvrdio pre mesec dana, kada se KLM-ov boing meko prizemljio na pistu vašingtonskog međunarodnog aerodroma Dulles; nekoliko minuta kasnije, na pasoškoj kontroli, prijazna debela crnkinja kaže neobavezno Hi! How you’re doin’, zatim kratak, izvežban pogled na vizu u pasošu, dva rutinska pitanja, i onda: Welcome to USA! Hvala, bolje vas našao. Dakle, postoje i Amerikanci. Mislim, oni koji ne šetaju filmskim platnom.

Zatim vožnja domaćinski razdrndanim kombijem do hotela, desetotračnim autoputem. Pola sata posle uključivanja motora – Vašington. Neopevana vrućinčina i vlaga, ulice preplavljene opuštenim postmodernim crnim panterima devedesetih, solipsistički izolovanim od ostatka sveta slušalicama walkmana ili discmana; drugu polovinu stanovništva čine muškarci i žene svih rasa sa obaveznim kožnim torbicama, mobilnim telefonima i ostalom pratećom japi-skalamerijom, bezbroj prilježnih WASP mladića u košuljama sa kravatama, a bez sakoa, užurbani poslovno-politički svet administrativnog središta američke države. Noću, Vašington pokušava da zaboravi na svoju administrativnu prirodu koja ga čini tako preoficijelnim, i zavlači se u restorane i pabove. Recimo, u Brickskeller, navodno jedino mesto na svetu gde možete da probate preko 3500 vrsta piva iz celog sveta. Namerno biram piva iz zemalja koje nisu na velikom glasu kao "pivske": prvo portugalsko, pa poljsko, posle italijansko... dalje se ne sećam. Sve pijaniji novinari upuštaju se u besmislene političke rasprave, rumunski kolega mi zažareno objašnjava – u predahu monologa o pogubnom uticaju udruženih CIA i KGB na rumunsku nezavisnost i prosperitet – kako je "jedina jevrejska religija – novac", bolno me podsećajući da se od i sa Balkana ne može pobeći, da je mržnja uvek iza ćoška, da nam nema spasa. Iako me ovde štošta nervira, pomalo zavidim ljudima u Brickskelleru – oni žive u prvoj pravoj postistorijskoj zemlji, ovde je Ustav, okreni-obrni, jedina opšteprihvaćena religija. Prtljag istorijskih nebuloza i omraza ostavljen je dobroj staroj Evropi da se ona s tim bakće, a naročito njenom poludivljem balkanskom pastorku, koji može čak i od mržnje – same po sebi nepojamno ružne – da učini još strašniju karikaturu.

Nedelju dana kasnije, letimo na zapadnu, pacifičku obalu: Portland, Oregon. USA više i nije država, to je kontinent: u Portlandu, inače izrazito "belom", dakle "evroameričkom" gradu, sve je okrenuto istočnoj Aziji. Evropa? O, da, lepo mesto za turizam. Medeni mesec u Parizu, nije li to krasna stvar? Ali, ozbiljan biznis se pravi s Japancima, Kinezima, Korejcima, Tajlanđanima. Kada se privrede kosookih pacifičkih suseda zakašlju, ceo Oregon i severozapad SAD se prehlade. A posle se vratiš kući i neki pametnjaković te pita šta oni tamo misle o nama. Ne misle ništa. Pa čak ni toliko. Panjaju tajlandsku klopu zalivenu američkom coca-colom ili holandskim pivom i čekaju subotu da klisnu na plažu. Serbia? Jel’ to deo onog, kako beše... Kosova? Croatia? Dobri fudbaleri, samo im je onaj lik sa tribina mnogo smešan, jel’ im to stvarno predsednik?! Ma nije moguće?!

Dejvid i Ivana znaju gde je šta na Balkanu: ona je Zagrepčanka, a i on ima neko našijensko poreklo. Dejvid organizuje naš program, i vodi dva tuceta podetinjelih novinara (koji još od Vašingtona, hvala Bogu, liče na bandu đaka na ekskurziji), između ostalog, i na izlete na Mt. Hood, planinu na kojoj i usred jula ne manjka snega. Busani iz Zimbabvea, ionako sitan rastom, raduje se kao malo dete dok, prvi put u životu, zahvata šaku punu snega, i pravi grudvu. Jindrih – beskrajno cool Pražanin – i ja ostajemo u obližnjem bifeu: nama je snega dosta za sledeća tri života. Posle nas voze u Warm Springs, indijanski rezervat; desetine kilometara kroz polugolo, žbunovito brežuljkasto tlo. U srcu rezervata motel, kazino (glavni izvor prihoda za native Americans na mnogim sličnim mestima po američkim prerijama) i restoran, kao i show za beslovesne turiste: domaćini, koji kao da su pobegli sa snimanja špageti-vesterna, izvode lokalni splet narodnih pesama i igara, sa sve prizivanjem kiše. Sve to deluje pomalo otužno, kao rutinsko unovčavanje labuđeg peva jedne zauvek nestale (ubijene) kulture. Ali, uostalom, šta im je drugo i preostalo?

Sledeće nedelje – Akron, Ohajo, i tupa, neodređena tuga američkog Srednjeg Zapada, gde ljudi žive dobro, sito i tupo, razbacani po sređenim predgrađima malih i (o)srednjih gradova koji su odavno izgubili dušu, odnosno ono što – još od Grka i Latina – grad čini gradom: trg, ulicu, pazar. Pešaci su retke zveri, pravi društveni autsajderi. Ljudi, gotovo nevidljivi, klize ulicama u svojim četvorotočkašima. I mimoilaze se. To je, uglavnom, sve što rade (osim što rade): mimoilaze se.

Šećer – koji u Americi polako gubi bitku sa raznim beskalorijskim zaslađivačima – dolazi na kraju: nedelju dana pohotno grizemo Veliku jabuku Njujorka. Ako je Džejms Džons predratni Pariz nazivao pokretnim praznikom, onda je današnji Njujork od praznika napravio dragstor: ova radionica pozitivnog ludila zaista radi 24 sata dnevno. I ne pokazuje znake umora. Isfrustrirani od čednog Ohaja – čiji su nas ljudi, treba reći, tako toplo dočekali – prepuštamo se Gradu, sa olakšanjem. Razume se, posle 24 sata si već svoj na svome: ujutru kod svog Hindusa kupuješ New York Times, doručak i kafu. Popodne već bazaš, odnekud, svojim gradom, srećan što si tu, kao kad se vratiš kući, pa je sve na svom mestu. I nije to ništa čudno: u velikom gradu se lako postaje domorodac; samo je u palanci to dugo i mučno, i potrebno je proći kroz toplog zeca lokalne verifikacije.

A onda kući, preko otmene tetke Evrope koja te gleda s pristojno diskretnim prezirom, na poludivlje poluostrvo čuda, tamo gde svi znaju sve o svemu i svima, iako niko ništa neće da zna o Drugom. O svom susedu naročito. I onda avion meko dotakne tlo na Surčinu, a umorni Srblji skladno zaplješću. Zalutali Holandez koji sedi do mene čudi se ovom aplauzu. Polako, prijatelju, čuda tek dolaze.

Teofil Pančić