Ja se ne plašim zubara. Zapravo, priča je nesto drugačija. Ja se ne plašim zubara koji održavaju i leče zube. Štaviše, ja sam njihov najrevnosniji posetilac. Užasavam se kasapa: onih što vam kopaju po ustima kao da su se zavukli ispod haube spačeka, da bi odande, sa izrazom oduševljenja i ponosa, izvukli kost i istovremeno bezrazložno ponosno uskliknuli: Ha!, Evo!, Gotovo!, ili već neku sličnu skraćenu odu vlastitoj veštini. Kao i kod većine ljudi uzrok ove frustracije leži u mom ranom detinjstvu i iskustvu teškog i dugotrajnog vađenja zuba: dva i po sata, tri injekcije, dva zubara, tri sestre, nekoliko klješta, dleta, kuka i čekića i jedan zub manje. Naravno, uzrok svih takvih situacija smo mi sami, ali vlastiti ego se tom priznanju protivi. Zato se sva krivica na kraju svaljuje na lošeg zubara, ali dobro sad. Uglavnom, posle tog iskustva sebi sam obećao da klješta neću videti i da ću sve učiniti da ih izbegnem. Otad posećujem zubare uredno, održavam i perem zube revnosno, posle svakog jela. Neuspeh, međutim, stigne i najveće štrebere. Najzad, razvode se i najvernije žene. Uopšte uzevši, život nije jednosmeran fenomen. Nepredvidljiv je kao što starenje stigne neočekivano. Promene koje im se njegovim tokom dešavaju neizbežne su i dolaze neprimetno. S njima nas, pored zavidnih prijatelja i starije braće, suočavaju stručnjaci. Tako se, i pored izbegavanja njegovih zamki, kretanjem levo-desno, u krug, napred i nazad, ipak stigne do neželjenog iskustva.

Vađenje zuba može čoveka da zadesi tridesetak puta u životu. Dosta, bogami. Svako se s tim nosi kako zna i ume, i svako ima svoj način preživljavanja gubitka. Ja se, na primer, oko svakog zuba pogađam kao da je poslednji. U stanju sam da stomatološku ordinaciju pretvorim u diskusioni klub, ako ne i u učionicu etike. Najjači, po mom mišljenju, zato i poslednji argument, koji koristim u toj borbi pojedinca protiv profesionalaca, jeste da svaki izvađeni zub ima za posledicu povećanje nezaposlenosti stomatologa i deficit u sektoru industrije medicinskih preparata. Probajte. Ponekad, mada retko, upali.

Jedan od neuspelih pokušaja vezan je za sasvim neobično iskustvo, koje, verovatno, sublimira sve napred rečeno o mom ambivalentnom odnosu prema zubarima. Neuspeh u pregovorima dovodi do totalne krize, pada morala i, najzad, gubitka svesti. Sve drugo u mom odnosu sa zubarima je uporedivo sa drugim životnim situacijama i iskustvima ali je nesvest jedinstven doživljaj vezan za ordinacije. Odlazak iza svesti uporediv je sa padanjem u san, mada ima tumačenja da je to neuspela proba smrti. Kada su arhitektu i akademika Ivana Antića pitali šta ga je inspirisalo za oblik muzeja u kragujevačkim Šumaricama, lakonski je odgovorio da smrt zamišlja kao pad u bunar, a da je svetlo na njegovom otvoru naša poslednja slika sveta. Retko metaforičko objašnjenje jedne arhitektonske ideje u nas (osim Bogdanovih, naravno). Muzej u Kragujevcu jeste niz dubokih bunara sa čijeg vrha zaslepljuje svetlo. To je okvir u koji se dobro uklapa i opšta slika o rasvešćenju. Smer je, naravno, suprotan. Ali, taj momenat borbe za probijanje ka svetloj tački izlaza nikada nije isti. Pored toga, povratak se čini mnogo impresivnijim i pamti se duže, kao mala pobeda nad nečastivim.

Iskustvo 1. Presvlačenje. Rutinski rad u sterilnom prostoru ordinacije. Prepoznatljivi mirisi i maskirani ljudi nisu me se doticali do momenta opus vivendi mog prijatelja. Potom: klizanje u mrak. Nezaboravno iskustvo tog eksperimenta je trenutak presvlačenja – utroba i koža menjaju mesta. Sa ove udaljenosti bih rekao da asocira na zmijski svlak. Zatim – rasvetljenje, pre saznanja da u relanost ulazim na rukama nekoliko dama u belom. Čaj, visoko podignute noge i pogled kroz širom otvoren prozor.

Iskustvo 2. Ludilo. Ponovljeni događaj počinje da liči na pozorište – uvežbani život. Zna se redosled pojava i nema zebnje. Kroz mrak, u koji sam stigao pravo iz zubarske ordinacije, četiri kristalno jasne ideje, uobličene u kugle nalik klikerima staklencima velikog formata, lete ka jednoj tački. U njoj se slepljuju u bezobličnu masu. Panika. Gubim ih! Očajnički pokušavam i da ih rastavim i sačuvam kao posebne entitete, da ih ne zaboravim i tako zauvek izgubim. Čovečiji život je 99 odsto produkcije i jedan odsto kreativnog otkrića. Momenti ličnog prosvetljenja su retki. Život dobija novi smisao i dimenziju. Potom panika proizašla iz nemoći ispunjenja ovog zadatka nemogućeg i za giganta. Nisam gigant, neću da poludim! Ravan poda, mokra košulja, opet miris kamfora, vrh velike, crne, zumbane cipele, ugažena ruža na izbledelom perzijaneru. Naslućujem ambijent mog zubara. Iz razumljivih razloga, pošto mi je i prijatelj, neću pominjati ni ime ni adresu.

Otad je proteklo neko vreme. Obećao sam da ću iskustvo zapisati. Moja obaveza je ovim ispunjena. Na javi svakodnevno za stolom rastavljam neke manje blistave klikere sa željom da stvari razumem, a ono što mislim da razumem da prenesem i pretvorim u nešto korisno i upotrebljivo. Međutim, desi se da se oni slepe. U jednom crtaću Diznijev Šilja maljem pokušava da se samoonesvesti, u želji da nastavi prekinuti san u kome se bori za naklonost prelepe princeze: "Vojvodo od Albe, dolazim!". Ako mi sadašnji napori na raspetljavanju zamršenog klupka ne uspeju, možda dobrovoljno odem do zubara. Jedna od antifašističkih pesama Lintona Kwesija kaže: "If they strike, fight them back!" Njegovo vreme se čini prohujalim, a stav passe. U modi je druga formula, mudrija i nimalo hrabra: "If you cannot fight them, join them". Ko zna, možda i pomogne.

Miloš Bobić