TV manijak:
Boj na kvadrat

Televizija je medij spektakla. Kao da je napravljena da stvari učini dramatičnijim, ekskluzivnijim i zanimljivijim nego što zapravo jesu. Protekle nedelje smo imali dva velika medijska događaja, koja su se odigravala gotovo istovremeno na dve najveće nacionalne televizije. Javni servis je prenosio sudbinsku utakmicu sa Australijom, a televizija Pink je do finala dovela svoj višemesečni šou "Farma".

Krenimo redom. Svetsko prvenstvo u fudbalu ekskluzivno gledamo na RTS-u. Nakon pobede nad Nemcima, apetiti i samopouzdanje nacije narasli su toliko da se utakmica sa Australijom očekivala samo kao formalnost pred nastavak takmičenja. Kada smo herojski pukli, da ne kažem izgubili, šok je bio neverovatan, pa se euforija pretvorila u depresiju, pa u razočaranje i konačno u jedva skriveno prebacivanje selektoru i igračima. Međutim, ako rezultate ostavimo po strani, ostaje samo televizija kao fabrika spektakla. Uvek kada sudija označi kraj poluvremena, ili utakmice, na programu se pojavi "Rt dobre nade", svojevrstan sportski intermeco. Dok smo imali ekipu u Africi, dobijali smo priloge od Memedovića i drugara, koji su nam slikovitije opisivali kako zapravo izgleda najveći sportski šou na svetu. Bilo je tu i vuvuzela i lavova i kolega sa raznih strana sveta. Međutim, kada smo pukli, šou se sveo na prenose utakmica i dozlaboga dosadne razgovore sa gostima u stilu "kutak za sporni trenutak" ili "sudijino oko sokolovo". Što se tiče tandema Šarenac/ Kilibarda, podsetiću na reči jednog engleskog gospodina koji je rekao da se lepim ženama sve oprašta, ali muškarcima se svaka glupost beleži. Mi muškarci, nažalost, nemamo tu privilegiju. U pojedinim momentima postao je vidljiv zamor materijala, jer je prosto nerealno od kolege Šarenca očekivati da prenosi utakmicu kao komentator, a zatim uređuje "Rt", pa još i vodi isti – svakodnevno. Kada su naši ispali (uprkos Marijinoj taličnoj crvenoj haljini), vratili smo se stručnoj sportskoj terminologiji. Možda je tajna dobrog sportskog spektakla upravo u animiranju ženske publike. Muškarci će da gledaju utakmice, prošarane reklamama za pivo. Pitanje glasi – kako privući dame! Onima koji tvrde da je to nemoguće – odmah navodim primer tenisa. Žene su u stanju da satima gledaju teniske mečeve, koji su, realno, mnogo dosadniji od fudbala. A tek sada, kada je Svetsko prvenstvo, sa svim pratećim fenomenima. Ispade da su Beogradski i Jutarnji program RTS-a (Rt dobre Slađe i dobre Rade) napravili veći šou od "Rta dobre nade", ali su i oni splasnuli otkako ne igraju "naši". To je očigledno druga zamka u koju smo upali, jer smo najbolji u domaćim temama, što govori malko o nekakvom medijskom autizmu. Ima fudbala i bez "orlova"!

Drugi spektakl koji se pretvorio u ćorak odigrao se na televiziji Pink. Kada se situacija zaoštrila do pucanja, ili do fizičkog obračuna farmera, očekivao se spektakularan kraj. Umesto toga, dobili smo smorenog Ognjena Amidžića, preplašenu Aleksandru i farmere koji deluju kao omamljeni. Uopšte nije važno ko je pobedio, jer su svi delovali kao ozbiljni rekonvalescenti u terapiji za kontrolu besa. Lepo je što su zaradili pare, ali sada moraju da se vrate u realnost, makar ona bila u Srbiji. Najgluplje deluje potreba produkcije da se šou završi nekakvim naravoučenijem, nekakvim sedativnim pomirenjem (o, kako to liči na Srbiju bez konflikta) i porukom da se nasilje ovde toleriše samo na televiziji. Po ovom detalju, Pink je uspeo da priđe najbliže idealu rijaliti programa, svojevrsnom tv-avataru, ili virtuelnoj realnosti gde će Bojanić, Zorica, Firči i kompanija moći da se pljuju, psuju i prazne do mile volje. Kada izađu, to su sve fini ljudi, a krivac je televizija koja budi najgore u ljudima! Televizija mu onda dođe kao genijalna olakšavajuća okolnost, ili višemesečna neuračunljivost.

Na kraju – ispade da se najveći spektakl srpskog televizijskog ujedinjenja odigrao na Vidovdan. Tada su obe pomenute televizije emitovale isti prigodni film – Boj na Kosovu, Pink u 10 h, a RTS u 13 h. Apstinenti "Farme" i razočarani navijači "orlova" mogli su dva puta da gledaju fajt Srba i Turaka, ujedinjeni.

Dragan Ilić