Svetski kup očima očajnika Penal kao noćna mora

piše: Petar Cvijić

Od specijalnog izveštača sa lica mesta iz restorana Kalenić

Dosadašnja fudbalska nadmetanja na svetskom kupu najviše su, ako se izuzmu džabulani i vuvuzele, obeležili sudije i izvođači penala. Ovi prvi jer su ih svirali kad ne treba, a nisu kada je to bilo neophodno, a ovi drugi zbog kilavog izvođenja istih.

Sećam se mog pokojnog teče, koji je sredinom pedesetih godina bio pravi car malih terena u prestonici, a to će reći na igralištima Bulbudera, Liona, Vračara, Dorćola, Jatagan-male. Odlikovao ga je ubistven šut, pa je njegova bekovska bez problema prebacivala toranj na crkvi, a onda su klinci iz kraja trčali da nađu loptu, praćeni zakrvavljenim pogledom Mite ekonoma. Na Mitinom licu se pojavljivao smešak tek kad bi se dragocena fuca pojavljivala na vidiku. Ona je čuvana samo za utakmice i Mita ju je nežno mazao svinjskom mašću u sopčetu na čijim je vratima ponosno stajalo – Ekonomat. Postojala je još jedna lopta samo za treninge i nju je grešni Mita večito krpio i pertlao šnirom na kojem su bili čvorići. Inače, moj teča koji je bio zadužen za penale, izvodio ih je otprilike ovako: prvim bi ubio golmana, pa su grešnika pet minuta vadili iz mreže sa sve loptom u naručju, a sledeće je izvodio teledirigovano, odnosno skidao je paučinu sa rogljeva, dok bi se jadni golman na liniji tresao kao prut, naravno bez potrebe. U ono vreme su se i penali svirali samo u slučaju krajnje nužde, a to znači u slučaju pokušaja ubistva u kaznenom prostoru. Strugotina bi od drvenih kostobrana letela na sve strane, kost samo što nije izvirila, a pola odbrane bi vikalo, sudija nije namerno. I tada bi se čovek u crnom dobro zamislio da li da svira, jer je valjalo stići do kuće preko njiva do prve tramvajske stanice. A glava je samo jedna na ramenu. Današnji elegantni kicoši sa pištaljkama skakuću i mašu rukama kao balerine da se igra nastavi iako je penal bio više nego očigledan. Ali kad ga dosude, tek onda nastaju grdni problemi: nesrećnik koji ima tu dužnost da šutira, najpre taba nogom belu tačku, kao da igra na tek podrljanoj livadi, odmiče se od lopte, gleda je unezvereno, zaleće se, šutira i po pravilu promašuje. Posle ga čuvaju policajci jer unezvereni navijači hoće da mu presude. Tako je ovaj kazneni udarac postao životna opasnost za mnoge pa bi ga, to zdrav razum nalaže, valjalo ukinuti u cilju smirivanja tenzije na svim stranama.

Iako smo svojim prognozama bezdušno favorizovali Južnoamerikance na račun Evropljana, oni su evo već do polufinala uprskali stvar gotovo na svim frontovima. Ostaje im kilava nada da će Urugvajci uraditi nešto više, ali oni su ipak druga liga u odnosu na one koji su ispali. Od Evropljana najbolji utisak su do sada ostavili Nemci, ako se tako uopšte mogu nazvati: da u svojim redovima imaju jednog žutog i jednog malog zelenog, mogli bi komotno da poziraju za reklamu "ujedinjene boje Benetona". Neki misle da je upravo taj miks nacija recept za siguran uspeh na ovakvim takmičenjima. Da li će tako i biti, poštovani čitalac će znati dok bude čitao ove redove...