O prvom glumcu na čelu narodnog pozorišta Portret pred odlazak Pola veka posle osnivanja, Narodno pozorište u Beogradu je prvi put za svog upravnika dobilo jednog glumca. Bilo je to tačno pre sto godina

piše: Zorica Janković

Bližilo se podne kada je na poziv velikog glumca Milorada Gavrilovića, u njegov stan u beogradskoj Skadarskoj ulici, tačno preko puta kafane "Tri šešira", stigao slikar Ljubomir Ljuba Ivanović. Hteo je Stari gospodin da mu bard srpske crtačke škole ispuni davnašnju želju, da mu izradi portret koji će ga podsećati na dane kada je proslavljao pedesetogodišnjicu umetničkog rada. Ali, sudbina je htela drugačije.

Mladi Gavrilović (1890)

PRIPREME ZA PROSLAVU: Stareći, Gavrilović je postajao sve teži srčani bolesnik. Kako mu se bližila sedamdeseta, kardijalne krize su bile sve duže i češće, pa su s proleća 1931. zabrinuti prijatelji odlučili da mu za života još jedanput javno odaju priznanje za dugogodišnji umetnički rad. Tako je poslednja sedmica aprila te godine u Beogradu bila u znaku završnih priprema za obeležavanje pola veka njegovog umetničkog rada. Dok su vodeći prestonički listovi pisali o Gavrilovićevoj bogatoj pozorišnoj karijeri i najavljivali prigodnu svečanost u Narodnom pozorištu, organizatori skupa su već polepili brojne plakate i razaslali pozivnice većem broju javnih ličnosti. Posebnu pažnju organizatori su posvetili programu same svečanosti, koji je zbog narušenog zdravlja slavljenika koncipiran bez njegovog većeg učešća. Ipak, svi su se nadali da će se on pojaviti na pozornici i možda poslednji put čuti aplauz svoje zahvalne publike.

GLUMAC, REDITELJ, UPRAVNIK: Samo osamnaest godina imao je Milorad Gavrilović (rođen u Valjevu 1861) kada je kao đak čuvenog glumca Toše Jovanovića zaigrao na daskama Narodnog pozorišta u Beogradu. Jedno vreme imao je angažman u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu i bio član čuvene putujuće pozorišne družine Đure Protića, da bi novembra 1882. dobio stalni angažman u Narodnom pozorištu, gde je sa manjim prekidima ostao do kraja života. Od 1894, pored širokog glumačkog repertoara, bavio se i rediteljskim radom (1902. postavljen je za glavnog reditelja), a tačno pre jednog veka, od 31. marta do 24. novembra 1910. godine, bio je upravnik ili, kako se tada govorilo, upravitelj Kraljevsko-srpskog narodnog pozorišta. U toku duge i bogate karijere sarađivao je sa velikanima srpske književnosti; Borom Stankovićem, Jankom Veselinovićem, Milovanom Glišićem, Radojem Domanovićem, Vojislavom Ilićem, Branislavom Nušićem, kao i sa velikim glumcima Dobricom Milutinovićem, Čiča Ilijom Stanojevićem, Perom Dobrinovićem, Rašom Plaovićem i glumicama Velom Nigrinovom i Milkom Grgurovom. Kada je 1904. proslavljao 25. godišnjicu umetničkog rada, iz ruku beogradskog mitropolita Inokentija Pavlovića dobio je orden Svetog Save IV stepena.

Dugogodišnji glumački rad Milorada Gavrilovića obeležen je širokom skalom ljudskih likova i karaktera; od Ibzenovog Gabriela Borkmana, preko Vojnovićevog Orsata Velikog iz Allons enfantsa, sve do maestralne izvedbe Šekspirovog Magbeta. Svoju autoritativnost iskazivao je u svakoj glumačkoj ulozi, u ulozi reditelja, kao i u periodu svog upravnikovanja nacionalnim teatrom. Tu osobinu ispoljavao je i kao privatna umetnička ličnost, te je s pravom, zašavši u godine, od prijatelja i poštovalaca nazivan Starim gospodinom.

POSLEDNJI DANI: Poslednji put Milorad Gavrilović pojavio se u javnosti polovinom marta 1931. kada je u Novinarskom domu (ul. Mišarska br. 3), sa starim žarom i snagom, recitovao Tanaska Rajića. Dve nedelje kasnije nastupila je duža kardijalna kriza. Sluteći da se s njom neće izboriti, pozvao je k sebi prvo svog zemljaka i prijatelja, dugogodišnjeg novinara i pozorišnog kritičara beogradskog dnevnog lista "Pravda", Dušana Krunića, a posle njega, u odvojenu posetu, već pomenutog slikara Ljubu Ivanovića.

"Ovo su dva moja najmilija pisma. Jedno je od Eleonore Duze (tada slavne italijanske glumice, prim. Z. J.), kojim mi čestita glumačku dvadesetpetogodišnjicu, a drugo je tekst pesme Mome Miloradu od Vojislava Ilića, pisan njegovom sopstvenom rukom. Oba ta moja pisma hoću da predam vama za uspomenu", bila je Gavrilovićeva oporuka upućena Kruniću. Tri decenije kasnije ovaj novinar će zapisati: "Oba ta pisma ležala su kod mene mnogo godina, sve dok se, posle rata, nije obrazovao Muzej za pozorišnu umetnost, kome sam ih odmah predao."

Kada je dva dana kasnije, u nedelju 26. aprila, u Skadarsku broj 23 stigao Ljuba Ivanović, zatekao je Gavrilovića u dosta teškom stanju. Dok ga je portretisao, Stari gospodin je "sve vreme sedeo teško na postelji, gušio se, obarao glavu na grudi, i umorno sklapao oči. Pogled mu je bio skoro sasvim ugašen", preneo je kasnije svoje zapažanje novinaru "Politike" poznati slikar. Ispričao je i da je Gavrilović "dosta nemoćno crtao slova ispod svog portreta" braneći se: "Neka sad ovako, mi ćemo to drugi put izbrisati, pa ćemo napisati bolje. Je l’ te?" Ali, ta slova će ostati poslednja koja će napisati Stari gospodin, koji će par sati kasnije (u četiri po podne), sedeći u istoj sofi, zauvek sklopiti oči.

Vest o smrti prvo je saopštena pozorišnoj publici, između dva čina popodnevnih predstava koje su se te nedelje davale u Zgradi na Pozorišnom trgu (današnjem Trgu Republike) i u zgradi na Vračaru. Odmah zatim na tim zgradama su istaknute crne zastave. Sutradan je u Sabornoj crkvi održano opelo, na Pozorišnom trgu pred masom sveta o Gavriloviću je govorio veliki Branislav Nušić i tada mladi glumac Radomir Raša Plaović, a nad otvorenom rakom čuveni glumac Dobrica Milutinović. Srebrni venac koji je trebalo predati Gavriloviću na proslavi pedesetogodišnjice njegovog umetničkog rada, nošen je na pogrebu. Veliki gospodin počiva na Novom groblju, na parceli ustupljenoj od Beogradske opštine, tik uz Francusko vojničko groblje. Direktnih potomaka nema, ali neko redovno obilazi grob.