"Monstruozni miš i ostale aveti iz sopstvene prošlosti"; VREME 1019

Da novinar može sebi da pripiše ulogu političkog pedagoga potvrđuje tekst "Monstruozni miš i ostale aveti iz sopstvene prošlosti", koji je sačinila Vera Didanović sa ekipom dokumentacije "Vremena" (15. jul 2010). Ova uloga se nedvosmisleno pokazuje na kraju teksta kao – napomena. Kolaž raznih citata iz Vučićevih javnih rečenica od 2003. do 2008. godine, završava se otkrivanjem motiva pisanja takvog teksta. "Namera ovog teksta nije da Vučića ukori zbog ranijih grehova, već da pohvali njegov napredak i ohrabri ga za dalje napore u istom pravcu", i dodaje da bi takve promene njegovih stavova i ponašanja bile "od koristi za celo društvo".

Nije ovde reč o Vučiću i konstrukciji "radikalni Vučić – naprednjački Vučić". Tekst može da bude uzorak odnosa štampanih medija prema političkim akterima (vlast i opozicija), način na koji se izveštava o političkoj biografiji, i ono što je najvažnije sa stanovišta političke kulture srpskog društva – odnos prema promeni u političkom životu.

Nije baš jednostavan posao predstaviti političku ličnost citatima iz njegove karijere. Politika je praktični dnevni posao koji zahteva od onoga ko se profesionalno bavi tim poslom da gotovo svaki dan zauzima stavove. Kako iz tog mora izjava izdvojiti one koje su međaši, ugani kamenovi njegovih opštih političkih pogleda? Kako rekonstruisati njegov politički lik? Rekoh, ovo je za ozbiljna razmatranja jedan od najtežih problema. Novinaru se pruža prilika da slobodno prebira po izjavama u rasponu od pet, deset, dvadeset godina. I nije problem da izvuče ono što mu odgovora ili što misli da reprezentuje političke stavove ličnosti o kojoj piše. Ali, svaki ozbiljan čitalac će znati da se na osnovu nekoliko rečenica ne može portretisati politička ličnost. Za neku drugu kategoriju čitalaca ovo upozorenje ne mora ništa da znači. Oni će primiti tekst zdravo za gotovo, a to znači da će učinak biti kratkotrajan ukoliko se cela stvar ne odvija u politički važnom trenutku.

Ono što je u tekstu "Monstruozni miš..." daleko značajnije za srpsku javnu kulturu svakako je tretiranje promene u političkom delovanju na bilo kom nivou vlasti ili opozicije. Da, problem je u sledećem: ima li pravo političar da promeni svoju stranačku i idejnu orijentaciju? I: kakve posledice ta promena ima po stranku, društvo i ličnost koja menja svoj politički stav?

Tekst o kome se ovde kritički sudi, sugerira ideju da Vučić nije ni trebalo da menja svoj politički pravac jer bi tako zadržao doslednost. Ova poruka je nevešto umotana u političku pedagogiju jer ohrabrenje kasni bar dve godine. A za taj drugačiji politički put, jedini koji se pita i koji o tome odlučuje je politički akter. Neki odgovaraju na promene, neki ne odgovaraju i čvrsto se drže dogmatskog kursa. Ohrabrenja za promenu dolaze iz unutrašnjeg bića onog koji se bori sa drugim političarima u društvenoj areni.

I kao i u svakoj promeni, i u politici se ono pre dovodi u odnos sa onim posle. Činjenica da je neko bio lider nekome kome je kasnije okrenuo leđa, ništa ne dokazuje ni o lideru ni sledbeniku, sa stanovišta političke promene.

Očekivano je da se lider sledi i da se podržava jer bez takvog odnosa ne funkcioniše organizacija. Ali sve do jedne tačke kada se lider napušta i sledbenik kreće svojim putem. On ima pravo na to, kao što ima pravo i na večno sledbeništvo.

Kakvu svrhu ima podsećanje na ono pre i ono posle? Ako nije kritika nedoslednosti, onda je propagandna akcija. Međutim, insistiranje na nedoslednosti u politici može da bude samo vrsta ideološkog dogmatizma. Onaj ko smatra da je pre (ono pre zaokreta) trebalo i dalje da ostane, naprosto ne razume društvenu stvarnost i njenu neumitnu dinamiku. I kada piše o radikalskom i naprednjačkom Vučiću, novinarka "Vremena" ne treba da se brine za njegove reči o Šešelju jer je to bilo rečeno pre, a kritike o monstrumu se odnose na sada, na konkretnu okolnost, dve godine posle razlaza.

Za šire razumevanje ove teme o pravu na promenu političkog kursa bilo bi zanimljivo analizirati i druge promene u politici koje se događaju u Srbiji. Recimo, šta je korisnije za politički i društveni razvoj Srbije: prelazak Nikolića i Vučića iz opozicione partije u opozicionu novu partiju ili koalicija dve dugovladajuće stranke SPS i DS. Da li je korisnija ona promena koja uvažava promenjenu društvenu stvarnost ili ona koja se ograničava na sferu državne vlasti i raspodelu privilegija koju, po nekom pravilu, donosi vlast? Drugim rečima, promena koja napušta lidera i njegovu nerealnu ideologiju ili ona koja od ideologije socijalne pravde pravi ideologiju bogatstva i statusnih privilegija, s jedne strane, i politički savez sa jučerašnjim "neprijateljem" sa jedinim ciljem da se održi u sedlu državne vlasti, s druge?

To su prava pitanja na koje politička Srbija već poduže neuspešno odgovora. Vaspitavanje političara može da bude monstruozno kada mu se implicitno osporava promena u idejama i organizovanju, a aveti srpske politike nisu u prošlosti nego u sadašnjosti. Samo prikrivaju lice.

Zoran Avramović, elektronskom poštom