Zašto smo iz Vukovara, tatinog i mog rodnog mesta, doselili u Osijek, ne sećam se, ali seobe u Sombor dobro se sećam.

I razloga.

Podstanari u Vukovaru, podstanari u Osijeku, moji roditelji su pristali da dođu u Sombor jer im je obećan stan. Posao se podrazumevao. Tatu, izuzetnog majstora-pećara, čekao je posao u Pećari i obećanje da će stan biti u gradu.

Kada smo stigli, privremeno su nas smestili u Ciglanu na Gakovačkom putu – jer tamo je bila i Pećara. To "privremeno" trajalo je dvadeset godina. U početku, mama nije bila oduševljena, kasnije se pomirila sa sudbinom, prihvatila je novu adresu i prostor idealan za gajenje živine i svinja (mislim da mi današnje generacije ne gledaju s prezirom na kulen i šunku), a kao krojačica, i za nas i za druge – ni od čega stvarala je čudo.

To, koliko je meni danas, sa "ogromnim" primanjima, dostupna šunka, druga je priča. Treća, koliko je moj sin, odrastao na četvrtom spratu, imao prostora za igru... Peta, koliko je bilo divno stanovati na periferiji grada, dok te momak prati kući, ispod ogromnih krošnji kestenova i bagremova – na putu od centra grada do Ciglane, Vojvođanskom i Josifa Marinkovića ulicom.

Tati je bilo najvažnije da radi i da imamo sve što nam je potrebno. Odmah je kupio bicikl, među prvima smo kupili gramofon koji se, zamislite, ne mora uključiti u radio, čip generacije ne mogu shvatiti tu radost, među prvima smo kupili televizor...

A ja?

Za razliku od brata, kao da sam dobila krila.

U Ciglani i okolini nisi morao izmišljati igre. Nudile su se same. Nakon skučenog podstanarskog stana i stalnih opomena šta sve ne smeš, pukao je preda mnom ogroman prostor za sva moguća otkrivanja sveta.

Proplivala sam u petoj godini, u Vukovaru.

"Progledala" sam u Somboru, takođe u petoj godini i preko leta naučila da čitam i latinicu i ćirilicu.

I otkrila Bager.

Dubok, nastao na mestu iz kog su bageri vadili žutu ciglarsku zemlju, verovatno je tako i dobio ime, Bager je privlačio kupače iz svih okolnih ulica. Iako su "kanalci" prezrivo govorili da se kupamo u bari, mi smo uživali. Voda je bila čista, "preko glave", sa dna je neprestano izvirala sveža, a višak je oticao kroz specijalni procep, napravljen baš zbog toga. Okolo, u bazenu "do glave" i "do pojasa", neplivači su, neprestano gazeći po dnu, mutili vodu, ali su učili i da plivaju. I, isto kao i mi – uživali. Malo dalje, u bivšem ribnjaku, obraslom u trsku, patke su uživale u svojim igrama. Nekoliko metara dalje, pošto je sve više ličila na zalutali potočić, mirno je tekla reka Mostonga. U njoj se niko nije kupao.

Voda u Bageru nikada nije bila zagađena, a u Kanalu Dunav–Tisa–Dunav bogme jeste.

Na somborski Štrand na Kanalu – nismo žurili. Kada smo prvi put otišli, neprestano nam je smetala opšta gužva, skučen prostor, kupači koji kao da jedan drugom na glavi plivaju, usijani beton... Nigde trave koja je okruživala naš Bager i bila tako prijatna za sunčanje i sve moguće igre. Mi, "bageraši", plivali smo van Štranda, u otvorenom Kanalu, ne plašeći se drezge, travurine koja se uplitala u noge.

I vraćali se Bageru. Bez drezge.

Ponekad, kao na izlet, odlazili smo do gvozdenog mosta, blizu vinkovačke pruge, skakali "feješ", "sveću" i "bombu", a zaista je bilo lepo i spustiti se Kanalom, plivajući, do Štranda. Plivali smo nekoliko kilometara, prolazeći kraj Ruskog štranda, Bećar štranda, Pikovog, Elektrovojvodine, Opštinskog... Posle kraćeg odmora, istim putem, i na isti način, vraćali smo se do Vinkovačkog mosta i odeće koja nas je strpljivo čekala.

Plivati na Štrandu postalo je lepo tek kada je izgrađen bazen "Mostonga" i kada su svi "kanalci" jurnuli da se izbore za svoj deo hlorisane vode i svoje parče betona, a na Štrandu je zavladao mir i obilje prostora za svakog kupača.

Plivala sam ja i nekim drugim vodama. Bilo je tu i mora, i preplivavanja Dunava, Save i Drave, i Ribnice, i Voćinke, Vojlovice i Bosuta, Krke i Plitvica, Tise i Palića, Begeja... Plovila sam i čamcima i brodovima, i kompom od Bezdana do Batine, ali miris Vuke i mog Bagera zauvek je u meni.

Kao i sećanja na najlepši i najbezbrižniji frtalj mog života.

Zdenka Feđver