Ne sećam se kada se o nekom sajtu pisalo i pričalo koliko o Vikiliksu (Wikileaks.org) u poslednjih mesec dana. Vikiliks je istovremeno internet u svom najboljem i najgorem izdanju, zavisi sa koje strane njegove batine se nađete. U pitanju je sajt koji objavljuje sve ono što bi razne vlade, demokratske i one druge, najradije da zakopaju zauvek, a to nekako procuri (leak znači curiti). Isto važi i za velike kompanije. Recimo, izveštaji o tome gde se baca otrovni otpad u Africi, kako se tretiraju zarobljenici u američkoj bazi u zalivu Gvantanamo, zašto su propale islandske banke i svašta slično.

Sajt je inicijalno krenuo da radi pre četiri godine sa namerom da svetu prikaže nedela režima u Aziji, bivšem Sovjetskom Savezu i Bliskom istoku, dakle tamo gde je diskutabilno ima li slobodnih medija koji bi objavili nešto vruće, sve i da im se doturi na tacni. Međutim, mnogo veće interesovanje javnosti izazvale su informacije procurele iz demokratskijih društava, pre svega iz američkih vojnih izvora. Dve su bile apsolutni hit. Snimak napada američkog helikoptera na civile u Bagdadu iz 2007. godine kada su poginuli snimatelji Televizije Rojter i dokumenti objavljeni pre neki dan, a koji se odnose na aktivnosti američke vojske u Avganistanu. Devedeset i dve hiljade dokumenata, koje je neki službenik od poverenja predao javnosti da bi mogao mirno da spava. Dovoljno da svaka vlast pretrne.

Vikiliks funkcioniše po principu Vikipedije, mada sa tim projektom nema gotovo nikakve veze. U početku je svako mogao da postavi dokument za koji je verovao da razotkriva neku nepodopštinu, ali su moderatori sajta vremenom odlučili da ipak uvedu nekakve filtere. Ne da bi nekoga zaštitili i nešto prikrili, već da bi sprečili službe da sajt zatrpaju glupostima i lažima i tako ga obesmisle i kompromituju.

Početna ideja Vikiliksa bila je da posetioci svojim komentarima pomognu da se pronađe rešenje za neki problem ili da naprosto svojim saznanjima dopune priču. I tu je vremenom uvedena kontrola iz sličnih razloga. Tako da je sajt sada prilično moderisan.

U ime celog projekta javno nastupa Australijanac Džulijan Asanž, jedan lik živopisne biografije. Zbog komplikovane porodične situacije promenio je mnogo škola i čak šest fakulteta, nema neko formalno obrazovanje, ali se predstavlja kao jedan od najznačajnijih svetskih hakera, koji je sebi obezbedio finansijsku nezavisnost zahvaljujući pređašnjim internet aktivnostima. Danas je predsednik australijske nevladine organizacije koja se zalaže za slobodu govora, a sebe naziva "informacionim aktivistom". Što je, očigledno, aktivizam XXI veka.

Vikiliks na prvi pogled deluje kao sjajna ideja, kao pokret koji tera administracije širom sveta da budu zaista transparentne. Ali mnogo je onih koji tvrde da je ovaj sajt pre svega pretnja privatnosti jer obelodanjuje imena službenika ili oficira koji često nisu odgovorni za negativnosti koje se razotkrivaju, ali su zbog prirode posla sa njima povezani. Država mora da ima svoje tajne, poručuju kritičari Vikiliksa, ceneći da je korist od te tajnovitosti veća od štete.

Sama organizacija Vikiliks je za javnost relativno nejasna. Zna se da ima desetak osnivača i pet-šest stalnih volontera, koji moderišu sajt. Kao i da se oslanjaju na gotovo hiljadu eksperata širom sveta koji priskaču u pomoć kada nešto treba proveriti ili dešifrovati. Kubure sa novinarima istraživačima iz prostog razloga, rad se ne plaća.

Nakon objavljivanja dokumenata iz Avganistana, sajt je poslednjih dana bio uglavnom nedostupan, da li zbog gužve ili zbog nečije intervencije, teško je reći. U najavi je objavljivanje podataka iz Britiš petroleuma koji bi mogli da bace novo svetlo na uzroke najveće ekološke katastrofe u Americi.

Kada ta priča procuri, curenje nafte iz cevi na dnu Meksičkog zaliva moglo bi da izgleda kao manja neprijatnost, tvrde upućeni. Preporučujem da favorizujete Vikiliks.

Zoran Stanojević