Tema broja:
Teofil Pančić – Zašto sam
pretučen metalnom štanglom

Dan kasnije, sedim na obali i zurim u more. Kolega mi, zavitlavajući me, javlja da tamo, u Srbiji, ispadam "iz pegle i iz rerne", eno me u TV dnevnicima i još kojekude; sutradan osvanjujem na vrhu naslovne strane "Politike", "Danasa" i drugih dnevnih novina. Predsednik države zanima se za moje rane, i svi živi koje znam i koje ne znam. Petnaest minuta slave? Hvala lepo, ako mi neko zavidi, neka ih slobodno preuzme. Heroizam? Nisam zainteresovan za taj žanr. O sebi nikada nisam razmišljao kao o nekakvom heroju ili bilo čemu sličnome. Ja sam samo čovek kojem glava ne služi tek za nošenje kape, a srce mu ne služi tek za merenje pulsa, that’s all. U nekim vremenima i u nekim društvima, to je izgleda veliki greh

Neki ljudi požive dugo i srećno, a da im glava nikada zapravo ne zatreba ni za šta osim za nošenje kape. Dobro, možda još i za urlanje iz onog otvora ispod nosa. Takvi su u ogromnoj komparativnoj prednosti: glava koju ni sam vlasnik ne upotrebljava u neke složenije svrhe ujedno je glava koja nikome ne smeta: razbiti takvo šta nema nekog osobitog smisla, i niko se ne bi baktao time. Zato te i takve glave obično nisu ni u kakvoj opasnosti, a čak i ako u neku frku dospeju, to je tek slučajnost, ništa lično.

Kada, međutim, živiš od glave, onda su stvari malko složenije. Osim što ti je svojevrsno sredstvo za rad, ona je zapravo i centar tvog postojanja, motrište iz kojeg gledaš na svet, pokušavajući da razabereš i njega i sebe u njemu. Glava, dakle, upija svet i saznanja o njemu, prerađuje ih i proizvodi nešto što bi, bar načelno, trebalo da bude novi kvalitet: mišljenje, stav, vrednovanje, ceo jedan weltanschauung, štono bi se reklo na onom jeziku filozofske moderne koji je tako dobar s tim dugačkim, long-plej rečima.

Ima, odmah priznajem, nečega možda i oholog u tome da se centar egzistencije jednog smrtnog ljudskog bića postavi tako visoko; mora da to neke naše biološke srodnike silno nervira. Šta, recimo, fali stomaku, dupetu, veseljku i ostalim nešto prizemnije lociranim delovima "pojedinstva čovekovog"? Ne fali im ništa, štaviše, veoma su mi dragi i držim da zaslužuju svoje male i velike radosti. Pa ipak, ne mogu protiv svoje naravi, ja sam od onih koji prevashodno glavom (i srcem, koje nije drugo nego njezin prirodni saveznik) osećaju svet i ljude u njemu. U tom su smislu ona dva mala zakapuljačena brabonjka uradila nedvosmisleno pravu stvar: nisu okolišali, gađali su me u Centar. A dobacili su onoliko koliko su mogli, iz svoje gmazovske, suterenske perspektive.

JOŠ JEDARED KROZ CELU STVAR: Dobro, ali "šta se zapravo dogodilo"? Otkud ja znam, "nisam ništa video, samo sam osetio", da parafraziram jedan radijski džingl. Ali, uozbiljimo se, hajde, naštanglirani autoru, igraj se malo "pravog novinara", ma koliko ti ta uloga nikada nije bila mnogo zanimljiva... Međutim, može li se uopšte "novinarski" pisati o nečemu što se događa baš tebi? Nije li novinar svedok, a ne učesnik, kamoli objekt radnje? Uostalom, sve sam to već mnogo puta prethodnih dana izgovorio i ispovrteo, prvo policajcu, pa inspektoru, pa onda svima redom koji su me pitali, uglavnom vaskolikim kolegama... Posle sam čitao i slušao njihove medijske interpretacije tog događaja: u bitnom su tačne. Da li da, ipak, onako crno-na-belo, autorizovano prođemo još jedared kroz celu tu stvar? Okej, možda bi i trebalo, naći će se tu kanda još poneki živopisan detalj.

U subotu poslepodne vratio sam se sa Palića, a već u nedelju sabajle valjalo je krenuti na more, karta već uveliko kupljena. Elem, u Beogradu i Zemunu trebalo je da budem svega petnaestak sati, tek koliko za protrčavanje kroz neke uzgredne poslove. Muvao sam se po gradu, svratio do redakcije, a onda pravac Zemun, sa Zelenog Venca, jedan autobus, pa drugi, pa čekanje na treći, tamo ispod Muhara. Čekao sam ga, recimo, više od pet a manje od deset minuta, na stanici je bilo još nekoliko ljudi, ništa neuobičajeno, kamoli suspektno, je li. Ulazim u harmonika-bus na trećim vratima; ne uočavam da ima slobodnog mesta za sedenje, i priparkiravam se blizu prozora naspram vrata na koja sam ušao. Istog trenutka osetim da me neko – utrčavši za mnom u autobus – vuče, cima, bubeca, a onda počinju da pljušte udarci, iz dva čovekolika izvora, sa leve i sa desne strane. Sve je do te mere em naglo em nadrealno da valjda i ne reagujem odmah; đavo, međutim, odnosi šalu, tipovi lemaju sve jače, osećam jake udarce (uglavnom) po glavi, ne znam čime – docnije će se ispostaviti da je u pitanju nekakva metalna šipka iliti štangla, a možda i još nešto. Otimam se i džilitam, branim se ručno i nožno. Sve se odigrava u tišini, ne progovaramo ni oni ni ja ni Treća Lica (bar koliko mi dopire do svesti), i traje – opet, ako je meni verovati – možda petnaestak sekundi, šta znam. Autobus (po vozačevim rečima ne GSP-ov nego "Lastin", policajcu sam kasnije izdiktirao prve tri cifre njegovih registarskih tablica) sve vreme stoji na stanici, otvorenih vrata, sve na izvol’te za slobodno obavljanje teškog fizičkog posla & neometano napuštanje poprišta. Kadar okolnih putnika u mom unutrašnjem bioskopu je zamrznut: niko se ne pomera. U magnovenju uočavam da su stvorenja koja su me napala po svoj prilici mladunci, samo toliko mogu da nazrem ispod kapuljača kojima su bar delimično zaklonila svoje ekvivalente onoga što se među pripadnicima ljudske vrste obično naziva licem. Bubecaju me kako dospeju da me dohvate, mislim da im je namera da me obore na pod i lepo izgaze, ali im to ne polazi za rukom jer sam dosta nepristojna i neuviđavna žrtva, pa pružam aktivan otpor. Na kraju istrčavaju iz autobusa i udaljavaju se "u pravcu celog sveta" (kako zna reći Miloš Vasić), a za početak u pravcu zemunske apoteke i Madlenianuma. Izlazim za njima iz autobusa i nemoćno gledam kako im landaraju repovi u trku niz Glavnu ulicu. Vozač i još jedan mladić prilaze mi, pitaju kako sam, mladić kaže da zna ko sam, tako nekako. Putnici se beskrajno polako odmrzavaju, neki izlaze iz autobusa i udaljavaju se na bezbednu distancu (da koga ne ugrizem?) i vrlo ubrzo počinju da poulazuju u pristižuće autobuse, ne pitajući mnogo kuda voze – važno je samo pobeći sa poprišta Nemilog Događaja. A ponekome sigurno i milog, jebiga... Ovo je važan momenat: jesam li ja mogao dobro videti napadače? Naravno da nisam. Jesu li bar neki od obližnje stojećih i sedećih mogli dobro da ih vide i znatno bolje od mene da ih opišu? Naravno da jesu. Pa, je li to bilo ko od njih učinio? Naravno da nije.

SVI SU POBEGLI: Autobus u Zemunu

Vozač na podu pronalazi metalnu štanglu, uzima je krpom i spušta na asfalt – lepo od njega – te prazni autobus od lica i stvari, saopštavajući mi da on sad, eto, baš mora hitno u garažu, da li beše da odnese tetki lek, ili se opsetio da je ostavio uključenu rernu, pa da mu ne zagore šufnudle. Uzalud ga zadržavam i kumim da sačeka policiju koji minut, pa neka posle ide gde ‘oće, a onda shvatam da ja, bog te veselio, ni ne znam da li je bilo ko od jbnih milion putnika, od kojih je svaki opremljen jbnim mobilnim telefonom uopšte pozvao policiju?! Ne, nije... Na kraju to ja činim, prethodno smešno vičući na razilazeći se svet: "jebote, jel moram sve sam da uradim?!" Trebalo je da dodam bar još i "pizda li vam materina", ali sam to valjda zaboravio, biće da je svemu kriva moja nepopravljiva prečanska vaspitanost... Ubrzo ostajem sam kao kuče na stanici, neko vreme nema doslovno nikoga, samo štangla i ja (kao Sadista i Mazohista posle burne ljubavne noći) čekamo policiju neznani, a nemali broj minuta.

Dalje je sve procedura, da ne gnjavim: prvo dva uniformisana mladića, ja pričam, oni se iščuđavaju i zapisuju, onda "uviđajna ekipa" (ako sam dobro zapamtio stručan termin) sa inspektorima koji već dobro znaju ko je taj što ga je naštangliralo, pa im je i mnogo jasnije zašto li bi to moglo biti; nakon toga, očigledno, počinju da rade Neki Telefoni, i tretman našipkanog građanina se bitno popravlja, voze me u bolnicu (posle i kući), tamo me dežurni neurohirurg šije i krpi, rentgenišu mi glavu, a u međuvremenu se hol bolnice puni novim policajcima, u drugačijim uniformama (žandari?), etc. Kada me je zdravstveno saniralo koliko se moglo, pitam glavnog među policajcima ima li Vlast nešto protiv da ja ipak otputujem na more, a isto pitam i lekara. Pošto niko nema ništa protiv, dapače, smatraju da bi to bilo dobro, nekoliko sati kasnije to i činim.

ELEM, ZAŠTO: Sutradan prepodne obaveštavam kolege iz "Vremena" šta se dogodilo, oni obaveštavaju sve ostale, i kreće Haos: doslovno stotine telefonskih poziva i sms-ova, za manje od 24 sata sasvim puna baterija telefona prazni se namrtvo. No, ja sam već daleko.

Kažu da nema zločina bez motiva. U krimićima je uvek tako, a i u stvarnosti je najčešće tako. Elem, zašto? Ako slušate anonimnu fašističku stoku sa forumoblogova, odgovor je jasan: zato što sam sâm to tražio i potezao đavola za rep. Ali kako, čime?! Odgovor potražite u prvom pasusu ovog teksta. No, da nije u pitanju pokušaj pljačke? Ne, napadači nisu baš delovali zainteresovani za moju, njima ionako bezvrednu imovinu. A neka osveta, prebijanje dugova etc.? Kako već negde rekoh: ne bavim se nikakvim "biznisom", legalnim ili nelegalnim, nikome ništa ne dugujem, nemam privatnih neprijatelja (osim valjda onakvih kakve ima ama baš svako), i ne može postojati nikakav drugi motiv osim, što bi se reklo, lika i dela. Pa dobro, ali nije li moguće da je sve puka slučajnost, samosvrhovito iživljavanje huligana na spontano i proizvoljno odabranoj žrtvi o kojoj inače ne znaju ništa? Da, moguće je, baš kao što je nesumnjivo moguće da vas, dok šetate parkom, tresne meteor. Ali, da li je verovatno? Ne, nije verovatno. Da li je, recimo, vas nekada tresnuo meteor dok ste okopavali krompir, krčili strnjiku ili naprosto landrali Knez Mihailovom ili Dunavskom? Elem, nije verovatno. Zašto? Zato što baš sve okolnosti događaja upućuju na nameran, ciljan, organizovan napad.

Dan kasnije, sedim na obali i zurim u more. Kolega mi, zavitlavajući me, javlja da tamo, u Srbiji, ispadam "iz pegle i iz rerne", eno me u TV dnevnicima i još kojekude; sutradan osvanjujem na vrhu naslovne strane "Politike", "Danasa" i drugih dnevnih novina. Predsednik države zanima se za moje rane, i svi živi koje znam i koje ne znam. Petnaest minuta slave? Hvala lepo, ako mi neko zavidi, neka ih slobodno preuzme. Heroizam? Nisam zainteresovan za taj žanr. O sebi nikada nisam razmišljao kao o nekakvom heroju ili bilo čemu sličnome. Ja sam samo čovek kojem glava ne služi tek za nošenje kape, a srce mu ne služi tek za merenje pulsa, that’s all. U nekim vremenima i u nekim društvima, to je izgleda veliki greh. Ali, jebiga, šta da vam radim, meni glava samo za to treba, i tu se ništa nikada ne može promeniti. Radi se, kako bih vam rekao, o nužnoj samoodbrani donje crte elementarnog ljudskog dostojanstva: eto, neko ima štanglu, a ja imam glavu. Imati glavu i služiti se njom ume da bude bolno, ali se nikada ne bih menjao sa onima koji imaju štanglu (i služe se njom), i kojima je štangla pogled na svet te izraz/odraz svog postojanja u njemu. Neka njih tamo, a mene ovde: svakom svoje, bagro; svakom svoje.

Teofil Pančić