Srpsko-evropska posla:
Muzeji kojih nema

Istina je da Srbija nema takvo umetničko nasleđe kakvo imaju neke evropske zemlje. Međutim, veći problem je šta se dešava sa onim što bi mogla da ponudi

"Svakom vremenu njegova umetnost, svakoj umetnosti njena sloboda", čitam dok ulazim u nekadašnje sastajalište bečkih secesionista. Zanimljiva zgrada u kojoj se nalazi čuveno Klimtovo delo Betovenov friz, sada je muzejski prostor u kom se, kako piše u vodičima, izlažu postavke značajnih, savremenih umetnika.

Ulaznica 8,5 evra, ali umetnost ne pita za cenu. Pomalo me začudi što mi niko nije skrenuo pažnju da sklonim fotoaparat, ali to shvatam kao dobar znak. U glavnoj galeriji ogroman prostor, u sredini se nalazi skulptura koja laičko oko neodoljivo podseća na običan kamen veličine skupljenog čoveka, i naslagani posteri-fotografije napuštene trkačke staze. I ništa sem toga, osvrćem se, zagledam. Ubrzo ulazi grupa turista iz Azije, sad posmatram njih i čekam reakciju. Prilaze postavci, idu oko nje, zbunjeno se smeškaju, dolaze do belih zidova prostorije, a potom vade fotoaparat i slikaju "kamen". Nekoliko njih se fotografiše sa kamenom. Stojimo svi zajedno nekoliko minuta, kao putnici na stanici koje niko nije obavestio da se autobus više ne zaustavlja tu. A onda zajedno, u tišini, poput zaverenika, krećemo ka podrumu gde se nalazi druga izložba (tamo je i Klimtova slika). Postavka je u stvari svingerski klub za one "koji žele da istraže svoju seksualnost, ižive svoje fantazije ili da samo pričaju o njima". Pošto je bili jutro, prisutni su bili samo (neobavešteni) posetioci muzeja. Prošetasmo svi, pa potom jedan po jedan izađosmo iz muzeja slobodne umetnosti. Ja još čuvam ulaznicu.

Moje iskustvo sa galerijama i muzejima Evrope ide u dva pravca.

Jedan pokazuje da Evropljani i te kako dobro umeju da naplate karte za različite umetničke postavke posle kojih se osećaš kao da si potrošio petnaest evra kod šibicara. Ne manjka im ni ideja. U Velikoj Britaniji postoji muzej motornih testera, kao i, tvrde, vrlo posećeni muzej ogrlica za pse. Samo u Nemačkoj ima 6000 muzeja. Konačno, vešti su da iskoriste svaki prostor i podatak. Čini se, ponekad, da nema mesta na kom je neki čuveni umetnik ili naučnik živeo nekoliko meseci ili napisao pesmu, a da to nije vešto preuređeno i otvoreno za posetioce.

Većina muzeja ima u svojim zgradama i restorane ili makar kafiće (istini za volju, čoveku je potrebno osveženje nakon pet, šest sati hoda), kao i prodavnice koje su često smeštene tako da morate da prođete kroz njih ukoliko želite da izađete iz muzeja.

U tim prodavnicama zaista se mogu naći upečatljivi suveniri. Recimo, u kući Sigmunda Frojda u Beču prodaje se snežna kugla u čijem se centru nalazi glava bečkog psihoanalitičara, a kada protresete kuglu po njemu padaju pahulje. Ovaj suvenir košta petnaest evra. U jednom od muzeja u Baden Badenu, u kom se trenutno održava izložba slika Huana Miroa, na rafovima muzejske prodavnice nalazi se mala, plastična figura Benedikta XVI koja se kači na frižider. Štos je u tome što ruka pape stoji na sitnom federu, tako da se na svaki pokret postolja na kom je zakačen, ona spušta i podiže. Cena: dvadeset evra.

S druge strane, svakako da evropske metropole imaju nasleđe od kojeg zastaje dah (a neki imaju u svojim kolekcijama i ono "nasleđe" koje su uzeli od drugih). Sećam se kako sam satima čekala ispred madridskog Prada, a kada sam ušla, zaboravila sam na sva čekanja, kako su čuvari morali da isteruju grupu ljudi iz Luvra jer su ovi hteli da ostanu još koji trenutak duže pored neke od slika. Prijatelji su mi pričali da im je u Van Gogovom muzeju u Amsterdamu, gledajući neke slike, srce počelo ludački da tuče, a stomak se komešao kao da su zaljubljeni. Ako bi postojala retka i odabrana enciklopedija sećanja svakog čoveka, verujem da bi se tu našao dobar deo slika i skulptura iz evropskih muzeja, viđen ushićenim očima posetioca.

Da, istina je da Srbija nema možda takva i toliko dela u svojim muzejima. Međutim, veći problem je šta se dešava sa onima koje ima. Jer, dok evropske zemlje koriste svaki povod, komad prostora, da obogate svoju kulturnu ponudu, dok vrlo revnosno čuvaju i neguju ono što imaju, dotle muzeji Srbije stoje zatvoreni, u stanju "večitog renoviranja". Umetnička dela leže po depoima, a kulturna vrednost kao što je Miroslavljevo jevanđelje se uopšte ni ne iznosi pred "obične ljude". Narodni muzej je zatvoren 2003. godine. Teško da se može zamisliti da Britanski muzej u Londonu ili Galerija Ufići budu nedostupni za posetioce sedam godina. Muzej grada Beograda nema svoj prostor, a Muzeju istorije Jugoslavije su oduzete određene prostorije zarad širenja kancelarija.

Noć muzeja je ove godine posetilo 450.000 ljudi u Srbiji. Kada su se održavale izložba Van Gogovih slika u Budimpešti, kao i Maksa Šagala u Zagrebu, nemali broj ovdašnjih ljudi je odlazio na vikend do Mađarske ili Hrvatske da ih vidi.

I dok državni muzeji u Srbiji čekaju na svoj prostor, renoviranu zgradu ili nekog ko bi se založio za njih, dotle makar teši da su u skorije vreme na teritoriji Beograda otvorena dva privatna muzeja. Za početak, i to ohrabruje.

Jelena Jorgačević

Ovaj članak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika "Vreme" i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije. Projekat ("Vrline života u porodici evropskih naroda") finansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.