TV manijak:
Kukavičluk iz računa

Rijaliti programi su neprekidna tema debata o televiziji. To su programi sa najvećom gledanošću, pa ih u doba letnje pauze mogu nadmašiti samo beskrajni prenosi zasedanja Skupštine sa istorijskom temom Kosova na dnevnom redu. Posle odluke Međunarodnog suda pravde, bilo je potrebno pokazati jedinstvo političkih aktera, kako strancima tako i domaćoj publici. Jedinstvo nismo videli, ali smo se naslušali prepiranja, prebacivanja i mnooogo velikih reči. Rečeno uličnim jezikom, bilo je potrebno negde iskopati rupu i u nju istresti svu frustraciju nastalu odlukom suda. Pretpostavljam da se nikome normalnom u ovoj zemlji ne ratuje, ali da ne ispadnemo mekušci, trebalo je pokazati da "imamo muda". Zaista se izvinjavam na izrazu, ali nisam ga slučajno upotrebio, jer ponašanje u Skupštini često je ličilo na ono prepiranje vozača oko prava prvenstva. Trubljenje, psovanje, mahanje rukama, odmeravanje, spuštanje prozora, pretnje i onda, besno kretanje pod ručnom uz pun gas. Istresli se jedan na drugom i voze dalje. To je valjda neki mačo ventil, samo ne treba se saživeti i bespotrebno nervirati – jer nervoza je zarazna.

Drugi primer nedostatka muda, pokazan je u slučaju prebijanja Teofila Pančića. Te navodne baje su ga startovale u autobusu i bezrazložno napale. Naravno, ništa takvo se ne dešava slučajno, toliko naivni nismo, samo hrabrost im je u štanglama i brojčanoj nadmoći. Drugi, mnogo ozbiljniji nedostatak muda su pokazali svedoci i saputnici u gradskom autobusu. Da li nepomaganje napadnutom Teofilu znači da se samo zentaju, ili bi ga i oni tukli samo nemaju muda. Nisu bili spremni čak ni da pozovu policiju ili hitnu pomoć.

Na kraju ispade da jedina muda za koje sam čuo ove nedelje postoje u Maleziji. U ovoj mnogoljudnoj islamskoj zemlji pokrenut je veoma popularan rijaliti program sa verskom sadržinom, a zove se – "Imam Muda". U prevodu to nema veze sa hrabrošću – i znači "Mladi imam". Deset prijavljenih takmičara se deset nedelja nadmeću za laskavu titulu imama. Do sada su u rijaliti programima birali najlepše, ili najlepšu, najboljeg kuvara, frizera, ličnog asistenta, ali ovoga puta treba biti najpodobnije svešteno lice.

Kategorije u kojima se momci nadmeću obuhvataju sve poslove koje imam obavlja u muslimanskoj zajednici. Tako žiri ocenjuje kako kandidati izvode posmrtni obred (dženazu) uz, recimo, problem da je preminula osoba bila HIV pozitivna, obavljaju bračna savetovanja, bore se protiv nasilja u zajednici i sve tako redom. Oni koji ispadnu reaguju veoma emotivno, pa često ima suza. Gledaoci tvrde da vole ovaj šou jer pokazuje savremeno lice islama, pokazuje kako se rešavaju svakodnevni problemi običnih ljudi ovde i sada. Pošto se sve ideje i običaji lako prevode iz jedne u drugu monoteističku religiju, mislim da nije daleko dan kada ćemo videti slične rijaliti programe sa fratrima, rabinima ili popovima. Televizija u ovom slučaju pokazuje retku osobinu transcedencije razlika i praktično nas, gledaoce drugih vera ili ateiste, upoznaje sa verom i običajima drugih. To još znači da je jezik televizije danas toliko moćan da je u stanju da prevodi i prevazilazi verske različitosti. Ukoliko je žanr ili referentni okvir poznat, verski sadržaj postaje samo deo dramaturgije. Na kraju, po običaju pobeđuje najbolji po mišljenju žirija i publike koja glasa putem SMS-a. Nagrade su, kako bi se to eufemistički reklo, iz oba sveta. U duhovnoj sferi su besplatno hodočašće u Meku, posao u džamiji, ili stipendija za studiranje u Saudijskoj Arabiji. Iz materijalne sfere – tu su automobil, laptop ili novčana nagrada od 6400 dolara. Očigledno je nemoguće vratiti duha iz boce nazad, televizija će uspeti da napravi spektakl od bilo kog aspekta naših života. Za nas u Srbiji ovo bi mogla biti savršena licenca, sve od naslova pa nadalje. Ukoliko već decenijama imamo neodoljivu potrebu da jedni drugima, pa zatim i svetu pokažemo da "imamo muda", bilo bi dobro da se poput takmičara angažujemo u rešavanju svakodnevnih problema običnih ljudi. Istorijska prepiranja u Skupštini postaju neverovatno prazna pred banalnom činjenicom da vam neko iz čista mira može štanglom razbiti glavu i ostati anoniman.

Dragan Ilić