Bio jednom jedan čovek kome je buka omela miran san, narušila duševni mir i nagrizla nerve. Ne mogavši više tako da živi, čvrsto je odlučio da nađe tišinu

Okupio je, najpre, članove porodice, i blagim tonom i biranim rečima obrazložio svoju molbu. Isto je potom učinio i sa komšijama. Porodica ga je sažaljivo gledala a ostali su se grohotom nasmejali. U pravednom gnevu pobio je i jedne i druge, bacio kroz prozor belu tehniku, TV, muzički uređaj i vodokotlić, u gluvo doba noći je – higijenski prerušen u hirurga – povadio glasne žice okolnim psima, mačkama i pticama, a petla koji je boravio na terasi jednog komšije željnog zavičaja u slast je pojeo ispekavši ga na otvorenoj vatri u svom stanu. Vatra mu je omela varenje jer je pucketala. Potom je, ushićen rezultatima učinjenog, tapacirao zidove, podove, plafone, vrata i prozore svoje-kućice-svoje-slobodice-od-buke i seo da uzbere plodove teškog rada. Da se osigura, zalio je uši voskom. Ništa!

Jasno, glasno i razgovetno čuo je šum sopstvene krvi, otkucaje srca, klokotanje u crevima i krckanje kostiju. Satima je ridao od nemoći. Premda iscrpljen od strašnog šoka, našao je snage da nastavi potragu.

Pokušao je sa pilulama, teškim drogama, akupunkturom i hipnozom. Prateći pravila selektivnog terorizma, tihim bombama je dizao u vazduh glasne ljude, prevozna sredstva i fabrike. Pisao je usrdna molbena pisma svim relevantnim činiocima. I ništa! Poslednjim velikim praskom pištolja hteo je da sebi okonča muke, ali se setio da i na onom svetu u beskraj blebeću sveci, vragovi, izgubljene i nađene duše i vode se siloviti večni ratovi praćeni halabukom koju organizator grupnog koncerta hardkorultraandergraundhevimetal bendova može samo da sanja. Zatomivši u sebi umor i rezignaciju, gde bi naš junak nego u biblioteku, da u knjigama starostavnim i mudrim nađe odgovore. Mučeći se kao sinji mučenik u odurnoj zgradi gde svi šapuću, šuškaju i šljapkavo ližu kažiprst za okretanje stranica, nađe da reč ka čijem značenju on svom dušom stremi u svom praoriginalu znači "utehu" i "mir". Fizičari i muzičari su napisali da je to stanje praznine između zvukova i šumova. Očiju suznih od ushićenja, dobivši potvrdu za opravdanost svojih stremljenja, naš pregalac nije bio mnogo pogođen što je u mnogim delima nalazio teorije o tome kako tišina u stvari ne postoji. Vratio je knjige bibliotekarki koja je milo gledala najtišeg od svih posetilaca, spakovao najneophodnije, pomolio se za uspeh u bučnoj crkvi, sve vreme strahujući da će neko zatajiti ili katartično zaurlati, pa krenuo u potragu za jedinom pravom srećom.

Preko sedam gora i sedam mora stupao je neumorno ovaj junak. U širokom luku je zaobilazio nastanjena područja iz kojih su dopirala dozivanja ljudi i stoke, udarci sekira o drvo, meketava pesma žetelaca. Tražeći pusta mesta i gluve urvine, stizao je do planinskih vrleti, Severnog i Južnog pola, pustinja Tar, Kalahari i Sahara, samo da bi – avaj! – čuo zviždanje i urlik vetrova, tutanj lavina, huk peščanih oluja i duga prenemažuća izlaganja snežnih i pustinjskih demona koji su pogrešno shvatili da je posetilac stigao po nekakav duhovni nauk, a oni inače umiru od želje da ga glasno saopšte.

Siđe onda pod vodu, dublje od Džemsa Kamerona i Žila Verna, da bi se suočio sa gruvanjem i klokotanjem iz središta Zemlje i sa tankim piskom sonarnih kontrola dubokomorskih bića. Otišao je u vakuum kosmosa, samo da bi se konačno razočarao skafanderom, zbog disanja i urlikanja kontrolnih tabli. Pogledavši odozgo plavi safir rodne planete prepun vrvećeg, glasnog života, na posletku odustade. Ubedivši sebe nekako da nije ni prvi ni poslednji koji se borio pa izgubio, poče da provodi duge i mučne dane rastrzan između mašine spoljnog sveta kao makromodela sveprožimajuće buke i njenog mikromodela, oličenog u mašini sopstvenog tela i uma u tapaciranom stanu. Sečivo tog klatna strave je lagano i neumitno tranžiralo nežno meso njegove duše.

Sedeći jednom tako u lokalnom baru i lijući nevidljive tihe suze u čašu, zureći u nazubljene rupe na licima ljudi koje su se neprestano otvarale i zatvarale proizvodeći nesuvislu kakofoniju, on vide kako u bar ulazi njegova stara ljubav, na koju je tokom duge potrage skoro zaboravio. Mada je i ona proizvodila buku, sa ogromnim čuđenjem je osetio da mu ne smeta. Poveo ju je kući, da na drugom kraju klatna proveri ovu zaprepašćujuću pojavu. Skinuo je tapacirung sa zidova, odobrio preostalim komšijama i životinjama da žive i ponovo uključio kućne aparate, čak i telefon.

Olja Broćić