Kina, azijski tigar broj jedan:
Korak do vrha, dva od ambisa

Prošlonedeljna vest da je, mereno veličinom bruto nacionalnog proizvoda, Kina pretekla Japan i postala druga ekonomska sila sveta, primljena je u svetu s mnogo pažnje i divljenja. Primetna je i doza nelagodnosti

Specijalno za "Vreme" iz Pekinga

Fenomen jednopartijske države koja se umesto na smetlištu istorije nalazi na čelu ekonomskog procvata i među najvećim silama današnjice, koja kroz svetsku ekonomsku krizu prolazi zadržavajući dvocifrenu stopu rasta, protivreči dosadašnjem iskustvu sa komunističkim režimima. I mada danas globalno prisutna kroz brend "Made in China", činjenica je da je Kina za zapadni svet ostala gotovo podjednako daleka kao i u vreme kada ju je radikalni maoizam odveo u utopijske eksperimente, izolaciju i siromaštvo. Iako su tada sveprisutne bicikle, odeću uniformnu i revolucionarnu predanost zamenile limuzine, brendirane krpice i kosmopolitski potrošači, Zapad se i dalje teško oslobađa hladnoratovskih stereotipa o crvenoj Kini. Mada Komunistička partije Kine i dalje čvrsto drži uzde u svojim rukama, ona se rukovodi nekim drugim načelima, koja se najadekvatnije mogu objasniti kovanicom baoba – "održati osam" – koja ukazuje na osnovni cilj njene politike: održavanje godišnjeg rasta BNP-a od 8 odsto, tj. visok stepen zaposlenosti i ubrzano poboljšanje standarda. Da to postignu, kineski komunisti se nisu libili ni da prave bolne rezove, da otvore prostor za privatnu inicijativu, da otvore vrata svetskim ulagačima i proizvođačima i da se sa perifernih pozicija uključe u međunarodnu trgovinu prihvatajući pravila slobodnog tržišta.

Početak projekta "otvaranja i reformi" pre 32 godine bio je hrabar potez sa neizvesnom budućnošću. Seljaci su živeli u komunama u kojima su zajedno obrađivali svu zemlju, bez prava na svoju, partijski rukovodioci nisu nimalo odstupali od načela planske ekonomije, a hladni rat i ideološke razmirice su u korenu sekli mogućnost tehničko-ekonomske razmene sa razvijenim zemljama, pre svega onim zapadnog bloka ali i tadašnjeg Sovjetskog Saveza. Užas "kulturne revolucije" koja je obeležila prelaz iz šeste u sedmu deceniju XX veka u Kini i rezultirala gotovo potpunim kolapsom, otvorio je vrata progresivnijim snagama. Deng Sjaoping ugrabio je priliku i lansirao program ekonomskih reformi kojima je Kina napustila regidne okvire dirigovane ekonomije. Njegovi citati da "nije važno da li je mačka crna ili bela sve dok hvata miševe" i "istinu treba tražiti u činjenicama" (umesto u ideologiji) obeležili su godine koje su dolazile.

OBRAČUN S ISTORIJOM: Videći ogromnu kinesku populaciju kao teret ekonomiji u kontekstu ograničenih prirodnih resursa, Deng je 1978. uveo "politiku jednog deteta", ograničenje od jednog deteta po bračnom paru. I dan-danas, često se oslanjajući na poređenja sa Indijom, ova se odluka u Kini vidi kao neizbežna i apsolutno ključna za potonji ekonomski napredak.

Usledio je niz mera koje su ciljale srce maoističkog ekonomskog uređenja. Poljoprivreda je dekolektivizirana i seljacima data šansa da višak sa sada unajmljenih porodičnih placeva zadrže i ponude na tržištu. Uveden je sistem dvojnih cena u kojima su državne firme u gradskim predelima takođe bile u mogućnosti da, posle ispunjenja državnog plana koji je određivao količinu, cenu i namenu, svoje proizvode puste u slobodan promet. U unutrašnjosti mnoga preduzeća su sa državnog prešla u kolektivno vlasništvo ili bila iznajmljena menadžerima koji su ih onda vodili po tržišnim principima. Kontrola nad ekonomskom politikom i preduzećima spuštena je sa centralnog na lokalni nivo a privatno preduzetništvo je posle gotovo trideset godina ponovo dozvoljeno i zaštićeno odgovarajućom pravnom regulativom. Gotovo odmah groznica preduzetništva zahvatila je Kinu a ekonomska aktivnost počela da puni i državni budžet i privatne džepove.

Počevši ranih osamdesetih, u želji da zaostaloj kineskoj industriji obezbedi pristup naprednim tehnologijama, Deng je jednu za drugom otvarao specijalne ekonomske zone u kojima je, uz minimum birokratskih peripetija i maksimum poreskih olakšica, stranim ulagačima kroz propisane zajedničke poduhvate sa kineskim partnerima omogućeno da otvaraju svoje proizvodne kapacitete. Iako su najnaprednije tehnologije do danas ostale uglavnom izvan dohvata kineskih kompanija, ova strana ulaganja su odigrala veoma važnu ulogu u početnoj modernizaciji, usput otvarajući radna mesta i odgajajući sada već čitave generacije stručnjaka.

Nije sve išlo glatko. Uz ekonomske otvaranje prema svetu, strani kapital i strane brendove, Kinom su počele da kruže i nove ideje. Osamdesete su zapamćene kao era velikog uzbuđenja u otkrivanju dostignuća Zapada i preispitivanja preovlađujućih kulturnih i političkih obrazaca koji su u obrazovanijim krugovima sve više bili viđeni kao razlog kineske zaostalosti. Na drugoj strani, ekonomska tranzicija je počela da pokazuje prve anomalije kroz visoku stopu inflacije, a nedostatak transparentnosti i nadzora javnosti doveo je do raširene korupcije, uz sve glasnije negodovanje kineskih građana. Tenzije su kulminirale u proleće 1989. velikim protestima u Pekingu i drugim gradovima, izvođenjem vojske na pekinške demonstrante zarad "povratka miru i stabilnosti" i uklanjanjem vodećih reformista sa njihovih pozicija. Čak je i Deng nakratko morao u defanzivu, prepuštajući uzde konzervativnoj struji.

REKONTRA: Deng je, tada već u devetoj deceniji života i zvanično u penziji, našao snage da nadvlada konzervativce i obezbedi kontinuitet politike otvaranja i reformi, pre svega obezbeđujući podršku među partijskim drugovima u primorskim provincijama koje su najdalje otišle u pravcu ekonomskih reformi i koje su imale najviše da izgube povratkom na stare metode planske ekonomije. Deng će živeti do 1997, dovoljno da vidi definitivan povratak reformskoj politici, pod palicom naslednika koje je sam izabrao, predsednika Điang Cemina i premijera Džu Rongđija. Oni su nastavili sa nizom odlučnih poteza, poput privatizacije državnih preduzeća, dalje deregulacije tržišta i otvaranja prostora u gotovo svim sektorima ekonomije stranim kompanijama i domaćoj privatnoj inicijativi. Vratili su Kinu na međunarodnu scenu i uz fanfare osigurali održavanje Olimpijskih igara u Pekingu 2008. i članstvo Kine u Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Gotovo niko više nije mislio da je tamo negde na Zapadu trava zelenija.

Isto tako, sticaj srećnih okolnosti poput zahuktale globalizacije i preorijentacije prethodnih proizvođačkih centara – Tajvana, Južne Koreje i Singapura – ka isplativijim sektorima u globalnom lancu proizvodnje dali su vetar u krila Dengovoj strategiji ekonomske reintegracije u globalne tokove i od Kine napravili "Fabriku sveta". Sve veći broj preduzeća orijentisao se ka izvozu, obezbeđujući visoku stopu zaposlenosti, profite preduzetnicima i državi, ali i ogroman trgovinski višak kojim je Kina od 2002. vrtoglavom brzinom postala vlasnik oko 2,5 triliona dolara deviznih rezervi. Trideset godina dvocifrenog rasta često se mistifikuje kao rezultat rasta privatnog sektora, koji danas nominalno čini više od 65 odsto kineske ekonomije. U mnogim od ključnih privatnih i javnih kompanija država ima udeo u kapitalu i upravljačkim strukturama, uspešni biznismeni su najčešće članovi partije koja kontroliše u čije se džepove novac sliva. Država je očuvala apsolutnu dominaciju nad strateškim sektorima i oblastima poput energetike i bankarstva ili berze i investicija.

MAČKE, MIŠEVI I TIGROVI: Sa dolaskom administracije koju predvode predsednik Hu i premijer Ven, država je čak i pojačala svoje prisustvo u ekonomiji i napravila korak nazad od načela slobodnog tržišta kroz iniciranje i sufinansiranje reformi zdravstvenog i penzionog osiguranja, promenu radne regulative i razne programe pomoći grupama sa nižim prihodima. Makroekonomske i mikroekonomske intervencije su česte, pogotovu od početka svetske ekonomske krize i u odgovoru na sve ozbiljnije i gomilajuće društvene probleme koji su rezultat ubrzanog razvoja i neravnomerne raspodele bogatstva.

Zato i ne čudi što, u kontrastu sa svetskom javnošću, novoosvojeno drugo mesto u globalnom ekonomskom poretku u Kini nije dočekano sa vatrometom i konfetama, već oprezno. Uzimajući u obzir geografske i ljudske kapacitete kojima Kina raspolaže, pravo pitanje nije kako je Kina dospela dovde, već kako tu ranije nije bila? Ne gubi se iz vida da će, prema današnjim trendovima, kineski BNP po osobi tek za nekoliko decenija biti ravan japanskom. Retki zvanični komentari i tek poneki medij pažnju su skrenuli na kontrast između ovog naizgled blistavog dostignuća i još uvek veoma skromnog materijalnog stanja velike većine Kineza. Ukazuje se na ogromnu cenu koju Kina plaća, pre svega u pogledu degradirajućeg stanja životne sredine. Postavljena su nezgodna pitanja o održivosti dvocifrenog rasta, jer – u najmanju ruku – trebaće dve i po zemaljske kugle da podrže američki životni stil ka kojem stremi milijardu i trista Kineza. Kvantitet, piše uticajni dnevnik "Huanćjo Šibao", nije važan, već kvalitet, upozoravajući i na izgledne opasnosti od pregrejavanja ekonomije i stvaranja mehurova u pojedinim sektorima, kao i na rastući kriminal. Iznenađujuće, stiče se utisak da pogled na vrh, gde će Kina po raznim projekcijama zameniti SAD između 2025. i 2050, dolazi sa ruba provalije.

Dragan Pavlićević