Haški Tribunal:
Istražitelji pod istragom

Kako su radikali, uz pomoć sudije Antonetija, okrenuli Tribunal protiv samog sebe

Londonski "Gardijan" je prošle nedelje objavio, a domaći mediji preneli da je Haški tribunal pokrenuo istragu protiv bivše glavne tužiteljke Karle del Ponte zbog zlostavljanja svedoka. Može se samo zamisliti radost koju je ta vest izazvala među mnogobrojnim mrziteljima Tribunala uopšte, a Del Ponteove posebno, širom bivše Jugoslavije. Jedan ovdašnji tabloid je na naslovnoj strani odmah objavio foto-montažu Del Ponteove u zatvoru, uz ekspertska mišljenja da bi te optužbe, ako budu dokazane, dovele do automatskih poništavanja svih presuda koje je Tribunal doneo tokom njenog osmogodišnjeg mandata i masovnog puštanja osuđenika na slobodu.

Neki dan kasnije ispostavilo se da se "Gardijanov" novinar malo zaneo. Tribunal je u saopštenju objasnio da se protiv Del Ponteove ne vodi nikakva istraga, ali da su protiv nekih istražitelja pokrenute predistražne radnje kako bi se optužbe o maltretiranju svedoka raščistile. To konkretno znači da će sud uskoro imenovati "prijatelje suda" (amici curiae) tj. pravnike koji će ispitati da li je bilo zloupotreba tokom uzimanja izjava od svedoka. Tek ukoliko se utvrdi da postoji osnovana sumnja da su svedoci fizički maltretirani, da im je prećeno i da im je nuđeno mito, otvoriće se prava istraga, nakon koje bi mogla da sledi optužnica zbog nepoštovanja suda, a zatim i suđenje. Iako u saopštenju nije imenovano koji su istražitelji na meti, zna se da je reč o Denijelu Saksonu i Hidegard Urc Reclaf, vrlo istaknutim pravnicima koji su vodili mnoge istrage, uključujući i onu protiv Slobodana Miloševića.

Kako se to zna? Pa tako što je istraga pokrenuta na osnovu zahteva Vojislava Šešelja iz marta 2007, kada je lider radikala optužio pomenute istražitelje da svedocima poturaju unapred sastavljene izjave i teraju ih da ih potpišu bez čitanja, da ih muče lišavanjem sna, da im nude velike pare i novi život u inostranstvu, i slično. Tada je Šešeljev zahtev odbačen kao neosnovan (mada su Sakson i Urc Reclafova "za svaki slučaj" prebačeni na druge predmete) i stajao je u arhivi sve do prošle nedelje, kada je predsedavajući sudskog veća u procesu radikala, sudija Žan-Klod Antoneti, odlučio da ga reaktivira i da pokrene predistražne radnje. Usput budi rečeno, Šešelj je o istom trošku zahtevao i istragu protiv Karle del Ponte (novinar "Gardijana" je svoj tekst očigledno pisao na osnovu uvida u taj spis), ali se Antoneti ipak nije usudio da i nju stavi na listu sumnjivih.

RADIKALNA KOMBINACIJA: Da bi se shvatilo kako je došlo do toga da Tribunal pokrene postupak protiv svoja dva najiskusnija istražitelja, treba se vratiti nekoliko godina unazad, u vreme dok je Srpska radikalna stranka bila ne samo jedinstvena već je mogla da računa i na logističku podršku pojedinih delova Bezbednosno informativne agencije i policije. Negde polovinom dvehiljaditih, naime, Tribunalu se javio poveći broj bivših pripadnika SRS-a, sve samih "insajdera" koji su izrazili želju da svedoče protiv svog bivšeg šefa i o njegovoj umešanosti u ratne zločine u Hrvatskoj i Bosni. Među njima su bili Nebojša Stojanović i Aleksandar Stefanović, kao i svedoci Veća Vojislav Dabić, Jovan Glamočanin i Zoran Rankić, za koje je Šešelj posle tvrdio da su maltretirani. Svi su oni potpisali izjave koje su sadržale teške optužbe protiv Šešelja. U Tužilaštvu su mnogi bili ushićeni ovim razvojem događaja. Ali ne svi.

"Meni su mnogi od tih svedoka od početka delovali sumnjivo", kaže za "Vreme" jedan iskusan istražitelj Tribunala, koji iz razumljivih razloga insistira da ostane anoniman. "Neki su mi prosto delovali neiskreno, dok sam za druge stekao utisak da ih je neko poslao da ispipaju koliko u stvari znamo o Šešelju." Ovaj istražitelj tvrdi da je u nekoliko navrata upozoravao svoje po hijerarhiji starije kolege da budu oprezni, ali da su oni bili previše oduševljeni prilivom svežih svedoka i informacija da bi na to obratili pažnju.

Kako se početak suđenja Šešelju, najavljen za 1. decembar 2006. približavao, svedoci optužbe su, jedan po jedan, počeli da povlače svoje potpisane izjave i iznose optužbe o maltretiranju i ucenama. Šešelj je tri nedelje pre suđenja stupio u štrajk glađu koji je trajao mesec dana. Neki od zahteva koje je postavio bili su odbijeni, ali su neki ispunjeni. Između ostalih, usvojen je Šešeljev zahtev da se umesto sudije Alfonsa Orija na čelo veća postavi Žan-Klod Antoneti.

Antoneti se tokom suđenja, koje je konačno počelo u novembru 2007, pokazao kao izuzetno naklonjen optuženom. Nije štedeo komplimente na račun Šešeljeve stručnosti i erudicije, nastojao je da udovolji svakom njegovom zahtevu, često protiv volje ostalih članova sudskog veća, a u nekoliko navrata se i sam uključivao u unakrsno ispitivanje svedoka optužbe. Mnogi su u početku to Antonetijevo ponašanje tumačili kao taktiku usmerenu na to da se optuženi, poznat po sklonosti da pravi javne ispade, po svaku cenu zadrži u procesu, kako bi se on regularno priveo kraju. Vremenom je, međutim, u Tribunalu počelo da prevladava uverenje da je Antoneti iskreno pristrasan u korist optuženog, ali se, naravno, niko ne usuđuje da to kaže javno. Za mnoge njegov nalog da pokrene postupak protiv istražitelja predstavlja konačnu potvrdu ove teze.

PROCEDURA: Pogledajmo, uostalom, prirodu optužbi na račun Saksona i Urc Reclafove. Oboje su pre nego što su se zaposlili u Tribunalu imali bogate i besprekorne pravničke karijere; u Hagu su, osim na Šešeljevom, radili na čitavom nizu važnih predmeta (Reclafova je i dalje glavni istražitelj u procesu protiv Radovana Karadžića); kroz njihove ruke prošlo je na stotine, ako ne i hiljade svedoka. Kako je moguće da se optužbe za zlostavljanje svedoka nisu pojavile ni u jednom procesu, osim u Šešeljevom, i da su svi koji ih terete bivši ili sadašnji članovi SRS? Istražitelj koji je sklon da maltretira i ucenjuje svedoke ili da takvo ponašanje toleriše kod svojih potčinjenih verovatno ne bi taj stil koristio u samo jednom slučaju, pa makar se radilo o tako važnoj ličnosti kao što je Vojislav Šešelj.

Sem toga, oni koji su bliže upoznati sa načinom rada Tribunala znaju da je postupak uzimanja izjava od svedoka veoma strog i formalan, upravo stoga da se ne bi ugrozio integritet optužnice. Potpisivanju konačne verzije izjave obično prisustvuju ne samo istražitelj i prevodilac već često i advokat svedoka. Bruno Vekarić, portparol beogradskog Tužilaštva za ratne zločine, tvrdi da se Aleksandar Stefanović, jedan od navodno maltretiranih svedoka, potpuno dobrovoljno prijavio da svedoči protiv Šešelja. "On je došao kod nas (u Tužilaštvo) i tražio da ga povežemo sa Tribunalom", kaže Vekarić za "Vreme". "Naši predstavnici prisustvovali su njegovim razgovorima sa istražiteljima, i on se ni u jednom trenutku nije žalio na maltretiranje." Vekarić optužbe protiv istražitelja Tribunala ocenjuje kao "nerealne". I sam Vekarić je bio na meti radikala: Aleksandar Vučić ga je 2007. godine optužio da je maltretirao jednog svedoka iz Sremske Mitrovice, i čak podneo krivičnu prijavu. Ispostavilo se, međutim, da Vekarić u vreme koje je navedeno u prijavi uopšte nije bio u Srbiji.

Šta dalje? Srpska radikalna stranka, inače tako nesklona bilo kakvoj saradnji sa Tribunalom, već je najavila da će rado primiti prijatelje suda i dati im sve informacije o navodnim zloupotrebama. Ukoliko "prijatelji" na osnovu tih podataka zaključe da su optužbe osnovane, eto njima radosti. A ako ne, opet su na dobitku: šta se drugo moglo očekivati od antisrpskog suda, nego da zataška sopstvene zločine?

Gubitnik je, bez obzira na ishod, pre svega Haški tribunal, koji u poslednje vreme pokazuje nezdravu sklonost da se umesto ratnim zločinima bavi samim sobom. Bivša portparolka Tužilaštva Florans Artman već je osuđena zbog nepoštovanja suda, a već sama mogućnost da na optuženičkoj klupi počnu da se ređaju i istražitelji loše se odražava na inače poljuljani ugled Tribunala.

Možda se Šešeljevo proročanstvo da će uništiti Tribunal, dato u februaru 2003, sada konačno ostvaruje, uz malu pomoć prijatelja.

Dejan Anastasijević