Vreme Beograda – Humane akcije:
Na Tari je najbolje

Ekipa "Vremena" bila je sredinom avgusta na Tari da proveri kako se provode deca iz socijalno i materijalno ugroženih porodica kojima je gradska vlast omogućila besplatan sedmodnevni odmor u dečijem gradu Mitrovac. U okviru ovog programa, ukupno 700 dece letovaće ovog meseca na Tari, Goču i Rudniku

"Slušaj ovamo i dobro znaj/na Tari je stvarno naj, naj, naj...", odzvanja ceo dečiji grad Mitrovac na Tari. Stih po stih prvo izgovara Goca, dečiji animator, a za njom, na livadi ispred paviljona "Sunce", uglas oko 150 dece. Njih ima svakakvih: od petogodišnjaka do onih koji su već zagazili u pubertet, neki su nasmejani, drugi namrgođeni, jedni lepo obučeni, jedan je bez majice, treći rukavom briše nos, neki se drže za ruke, jedan plače jer ga je neko udario, starijima "je glupo" da pevaju pa se zabavljaju nečim drugim, dve devojčice mašu jednom koji se pravi da ih ne primećuje...

Većina peva, tapše i maše rukama kako Goca pokazuje: "Slušaj ovamo, to nije sve,/na Tari je stvarno najbolje!"

Ovo je treća grupa dece iz socijalno i materijalno ugroženih porodica za koje je njihov grad Beograd obezbedio besplatno letovanje. Deca su sa Vračara, Voždovca, iz Mladenovca i Surčina. Ne zna se koliko je njih ranije putovalo, ali odgovorni za ovu humanu akciju procenjuju da 90 odsto ove dece sada prvi put letuje u dečijem hotelu "Mitrovac" na Tari. Grupe pre i nakon ove – ukupno 700 dece – prvo letovanje će osim na Tari provoditi na Goču i Rudniku. Letovanje je besplatno, a deca su oduševljena. Sve im se sviđa: i zabava, i hrana, i društvo, i njihove "učiteljice", kako zovu 64 socijalne radnice koje su im pratioci tokom sedam dana van njihovih kuća.

NAVIKE I PALAČINKE: Te subote, kada je ekipa "Vremena" bila na Tari, dan je počeo oko osam sa jutarnjom gimnastikom. Skoro svi su bili ispred svojih paviljona i razgibavali se, vrat, ramena, skočne zglobove. U pola devet je doručak nakon koga ostaju prazni tanjiri, iako je hrane bilo sasvim dovoljno, a "još" su dobili svi koji su tražili. Pratioci pričaju da su neka deca prvih dana uzimala hranu sa tanjira u kojima je ostao komadić mesa ili hleba i to bi nosili u sobu. Kod svojih kuća nemaju toliko hrane i iz navike višak koji nađu čuvaju "za posle".

U današnju šetnju do Tisovog brda svi su rado išli. Prošli put, kad su išli na Tepih livadu, Goca ima je postavljala razna pitanja i njih petoro je osvojilo nagradne palačinke i po diplomu. "Slušaj ovamo", pokušava Goca da umiri decu. "Ovo je Tisovo brdo jer je tu nekad bilo mnogo tise, zimzelenog žbuna koji rađa otrovne bobice. Ljudi su verovali da tisa čuva od zla i zbog toga su u kuće i brodove ugrađivali grančicu tisovine." Većina sluša, neki međusobno pričaju, zadirkuju onog do sebe, gađaju kamenjem u drveće... "Idemo sad za nagradu: ko se seća šta medvedi najviše vole da jedu?" Počinje dreka, vika, guranje, na sve strane ruke sa podignuta dva prsta: "ribu", "med", "šišarke"... Goca izdvaja Sašu koji se prvi setio: medved najviše voli da jede larve mrava. Saša je srećan i stegnutih pesnica iznad glave proslavlja osvojene palačinke i diplomu. Nagradu dobijaju još dve devojčice koje su znale kako se zovu pojedine šumske biljke koje je Goca usput nabrala. Jednu porciju dobija i Nermin jer je sinoć pronašao izgubljeni telefon svog drugara iz drugog paviljona. U povratku nagradna pitalica: "Leti jato divljih gusaka i u susret im ide gusan: ‘Dobro jutro, 100 gusaka’, kaže on. Prva guska mu odgovara: ‘Da nas ima ovoliko koliko nas ima i još dva puta toliko i još vi, gospodine Gusane, bilo bi nas 100!’", priča Goca. "Koliko ima gusaka? Da čujem..."

Na Mitrovcu se svake godine okupljaju mladi matematičari i Goca koristi mnoge njihove logičke i matematičke igrice da zabavi decu. "Najveći problem je to što su sad ovde deca od 5 do 12 godina. Ovim najmanjima pričice su zanimljive, dok su starijim dosadne. Pitalice vole stariji, a mlađi ih ne razumeju", priča Gordana Jevtić i dodaje da ipak nekako uspe da zabavi svu decu.

DECA SU DECA: Najtačnije je guske prebrojao Danijel sa Voždovca – u jatu ih je bilo 33. To mu je već treća diploma. Danijel je šesti razred i kaže da mu je jako lepo na Tari: "Pet devojčica se zaljubilo u mene! Tri iz Mladenovca i dve sa Voždovca, ali meni se nijedna od njih ne sviđa." Njegova simpatija je Milica iz Surčina. "Odličan izbor! Ona ne samo da je lepa nego je i jako pametna", komentariše uz osmeh Goca, koja je za tri dana naučila imena većini dece.

Milica je nekada živela ispod Gazele. Sada živi u Boljevcima. Osim nje, na Tari je i desetoro druge dece koja su iz naselja ispod Gazele razmeštena u opštinu Surčin. Njihov pratilac je Vesna Stanišić-Bogić, socijalna radnica iz Centra za socijalni rad iz Surčina. Deluje umorno, a kaže da uopšte nije lako raditi to što ona i još 16 socijalnih radnica rade na Tari: "Za razliku od klasičnih vaspitača, mi ne poznajemo decu koju smo doveli ovde. Iz moje grupe, iz Surčina, samo je Stefan ranije bio na letovanju i on zna barem neka osnovna pravila ponašanja, dok je sa ostalima teško raditi." Vesna kaže da im svaki dan objašnjava da moraju nameštati krevete za sobom, da se smeće baca samo u kantu, itd.

Takva priča nije samo sa decom iz Surčina. Svi socijalni radnici imaju problema sa održavanjem discipline među decom. "Deca se često potuku. Sve rešavaju batinama, psovanjem. Njihovi roditelji nas zovu i kažu nam da ih slobodno udarimo, ali tako se ne može raditi. Ništa neće naučiti ako ih budemo tukli", priča Vesna Stanišić-Bogić za "Vreme". "Deca kao da nemaju granice prihvatljivosti. To je zbog toga što je u njihovim porodicama najdominantniji sistem učenja po modelu. Njima se ništa ne objašnjava, već šamar rešava svaki konflikt. Zanimljivo je da mnogi ne razlikuju doručak od ručka ili večere. Znaju šta znači kad se kaže ‘hajde da jedemo’. To je verovatno zbog toga što kod kuće imaju po jedan obrok na dan."

Među 17 pratilaca je i Seada Ajvazović, koja jedina zna romski. Njoj je nešto lakše da izađe na kraj sa nestašnom decom. Takođe, Seada je jedina koja poznaje decu koju je dovela. Ona je, u stvari, asistent i pomaže Vesni Stanišić-Bogić iz Centra za socijalni rad. Inače radi u osnovnoj školi "Branko Radičević" u Boljevcima, ima 37 godina i troje dece, koja su sad kod svoje bake. "Nije trebalo da idem na Taru jer ne radim u Centru za socijalni rad. Međutim, roditelji nisu hteli da puste svoju decu nigde ako ja ne idem s njima", priča Seada. "Malo sam tužna i razočarana kad vidim kako se deca ovde ponašaju. Njima je ovde prelepo, imaju sve, ali ipak, ne znaju da se ponašaju. Svaki dan moraš da im ponavljaš jedno te isto, a oni i dalje rade isto."

DRUGI NAČIN: Tog dana Goca je za decu organizovala kros i takmičenje u skoku udalj. Prvo su skakali najmlađi, a najbolji su dobijali diplome. Na kraju su se na oduševljenje dece takmičile i njihove "učiteljice". Pre večere Suzana, Sanela, Dijana, Ivana i Bojan su slavili rođendan, a za njih su bile pripremljene torte koje je cela grupa u slast pojela. Svi su pevali rođendansku pesmu slavljenicima. Verovatno niko od njih nikad nije bio na tako velikoj rođendanskoj proslavi. Svi su govorili da im je lepo i da im je "super" na Tari. Tako je i izgledalo.

Posle večere ispred glavnog paviljona organizovana je žurka. Goca je sa mikrofonom u ruci pozivala one koji su se tog dana istakli u raznim takmičenjima da biraju pesme uz koje su svi igrali. Slušala se Jelena Karleuša, razni hitovi Grand produkcije, Beogradski sindikat i druge popularne pesme.

Većina od ova 154 deteta na Tari je prvi put odvojena od svojih roditelja i to radi – letovanja. Mnogi od njih prvi put spavaju sami u krevetu, imaju pet obroka dnevno, imaju struju, vodu i kupatilo, imaju nekog poput Goce i drugih ljudi iz hotela "Mitrovac" koji mnogo energije i pažnje troše na njih. Možda su neka deca zbog tog izobilja, koji je suprotnost njihovom svakodnevnom životu, halapljivo htela da iskoriste što više od toga, "kao da ne znaju za dosta", kako to kaže Seada.

Šta će biti kada prođe ovih sedam dana? Šta će biti kada budu morali da se vrate u svoje, pitanje je da li tople domove? "Ako ništa drugo, znaće da postoji neki drugi način, imaće izbor i možda će se jednog dana setiti Tare i iskoristiti nešto od onog što su ovde naučili i videli", kaže Vesna Stanišić-Bogić. U svakom slučaju, za ovu decu bi najbolje bilo da svake godine imaju nešto poput ovog letovanja. To će im pomoći da se lakše otarase opisa koji ih prati i kod kuće, i na Tari i u medijima – "deca iz socijalno i materijalno ugroženih porodica".

Mirko Rudić