"Predlog za ispravku"; VREME 1025

Francuska danas ima oko 70 miliona stanovnika, značajne hidropotencijale i nalazišta uglja, ali i 70 nuklearnih centrala. Dakle, desetak puta više stanovnika od (realne) Srbije koja nema nijednu nuklearnu elektranu, a po demografskoj i ekonomskoj analogiji mogla bi da ih ima bar sedam.

Francuska nuklearna tehnologija je, izgleda, najskuplja, ali se smatra i najpouzdanijom. Kada je 1982. tadašnji visoki savezni funkcioner Raif Dizdarević bio u uzvratnoj poseti Žaku Šabanu Delmasu, predsedniku francuske skupštine, obišao je i nuklearnu centralu u Trikastenu, kraj Marseja. Ta centrala proizvodi električnu struju isključivo za potrebe fabrike obogaćenog uranijuma koji služi kao pogonsko gorivo za sve ostale nuklearne centrale u Francuskoj. Tom prilikom je, neformalno i diskretno, predočeno Dizdareviću da je francuska nuklearna tehnologija ekološki najmanje problematična i bezbednosno najpouzdanija. Jedina nuklearka u tadašnjoj Jugoslaviji, u Krškom, koristila je Vestinghausovu tehnologiju, onu zastarelu, zbog čega je dobijena verovatno i dobra cena, ali se već tada naširoko poluglasno nagađalo da je neko od tadašnjih saveznih odlučilaca od Vestinghausa dobio mastan bakšiš da bi prednost dao upravo Vestinghausu...

Prilikom prve posete jednog predsednika Francuske Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata, kada je Fransoa Miteran u decembru 1983. došao u Beograd, u njegovoj pratnji bila je i brojna ekipa predstavnika francuske privrede. Trećeg dana posete Miteranu se priključila i Edit Kreson, visoka funkcionerka Socijalističke partije Francuske i ministarka spoljne trgovine (i – Miteranova ljubavnica, kojoj je tadašnji savezni protokol obezbedio tretman supruge: iz njenog apartmana u vili u Užičkoj direktno se ulazilo u apartman F. Miterana...). Prilikom zvaničnih razgovora sa svojim jugoslovenskim homologom, M. Bojanićem (koji je pravio mangupske primedbe na račun vrlo zgodne francuske ministarke, ne znajući da službenici ambasade u njenoj pratnji znaju srpski, ali ni da i ona sama odlično zna srpski jer je kao dete živela blizu Kalemegdana s roditeljima diplomatama), ministarka Kreson je vrlo otvoreno i bez uvijanja dala vrlo primamljivu ponudu: da Jugoslavija kupi jednu nuklearnu elektranu od Francuske (uz argumente bezbednosti i pouzdanosti) kojom bi se trajno rešio hronični problem električne energije u zapadnim krajevima Juge, a za uzvrat bi se Francuska obavezala da gradnju svojih trgovačkih brodova poveri trima brodogradilištima u Jugoslaviji: u Rijeci, Splitu i Baru. Tom prilikom je vrlo oštro kritikovala američku praksu prodaje tehnološkog đubreta zemljama u razvoju (poredeći elektranu Krško sa recepturama za licencne cigarete koje se proizvode u trećem svetu a koje su zabranjene u matičnim zemljama). Njena ponuda je bila u svakom pogledu primamljiva, pogotovo što su tadašnja sva tri jugoslovenska brodogradilišta već bila na rubu propasti, ali iz nekog razloga (danas već možemo da naslutimo iz kog) ona je samo "primljena k znanju", da bi se prešlo na neke teme više tehničke prirode koje nemaju strateški značaj...

Tim razgovorima sam lično prisustvovao i u njima učestvovao kao prevodilac.

Veoma jak pokret "zelenih" u Francuskoj u više navrata se sukobio sa vlastima, ali nikad zbog nuklearnih elektrana u Francuskoj, već zbog proba nuklearnog taktičkog i strateškog oružja na Pacifiku. Naime, čak su i najzadrtiji eko-katastrofičari shvatili da je sa svojih 70 nuklearki Francuska postigla visok stepen energetske nezavisnosti, a odsustvo incidenata je antinuklearnom lobiju uskratilo značajniju podršku inače veoma zapaljivog javnog mnjenja u Francuskoj.

Međutim, izgradnja i najpouzdanije nuklearne elektrane u Srbiji ne bi rešila problem problem postojanja dve nuklearke sa zastarelom i nepouzdanom tehnologijom u okruženju: Krško sa Vestinghausovom i Kozloduj u Bugarskoj sa ruskom. Srbija je simbolički i dalje između "blokovskog" čekića i nakovnja, ovog puta tehnološkog, ali ništa manje opasnog.

Vladimir Pavlović