Intervju – Tinde Kovač-Cerović,
državni sekretar u Ministarstvu prosvete:
Škola spremna za svu decu

Postoji potreba za drugačijim načinom rada, a to je da se za pojedino dete može izraditi individualni obrazovni plan, da se s njim metodski radi drugačije, sa smanjenim ili sa obogaćenim zahtevima. To će biti i to već postaje praksa u našim školama. Ovakav način rada će pogodovati i za talentovanu decu. Važno je da on uđe u naš školski sistem kako bi se postepeno prevazilazila ideja škole kao vojske u kojoj svi koračaju istovremeno i isto reaguju na komandu

Pred početak školske 2010. godine, obrazovanje je bilo u centru pažnje javnosti. Prvo je stigla vest da će deca od šest i po do sedam i po godina, bez obzira na zrelost, morati da krenu u prvi razred. Zatim su se javile sumnje u pogledu primene inkluzivnog obrazovanja. Postavilo se pitanje koliko je nastavni kadar obučen i da li su škole uopšte spremne za takav poduhvat. Potom su sindikati prosvetnih radnika najavili štrajk, koji se ipak u većini škola neće održati.

Kada je reč o novinama koje uvodi Ministarstvo prosvete, neki roditelji su bili rezervisani, neki obradovani, ali se stiče utisak da nisu imali potpune informacije. O izazovima sa kojima će se verovatno suočavati nastavnici, učenici i roditelji, kao i očekivanjima i daljim koracima Ministarstva prosvete, razgovaramo sa dr Tinde Kovač-Cerović, državnim sekretarom u Ministarstvu prosvete.

"VREME": Podigla se buka u javnosti oko odluke da će deca sa navršenih šest i po godina po svaku cenu morati da krenu u školu. U čemu je tu zapravo reč i da li je zaista obavezno da se dete upiše u prvi razred, čak i ako se psiholog s tim ne slaže?

TINDE KOVAČ-CEROVIĆ: Čini mi se da je šteta što je potrošeno toliko medijskog vremena oko ovog pitanja jer je situacija veoma jasna. Od jeseni 2009. godine je uveden 9-mesečni pripremni predškolski program, tako da se sada očekuje da su deca mnogo spremnija za polazak u školu nego što je to bilo ranije slučaj. S druge strane, ostavljena je i mogućnost za kasniji upis u školu u svim onim slučajevima gde postoje opravdani razlozi. Kasnije uključivanje može da bude i nakon osam i po godina, ukoliko je reč o deci koja imaju zdravstvene probleme ili nisu živela u Srbiji. U tom smislu je zakon veoma liberalan i mislim da je to jedna dobra evropska, svetska praksa. Treba imati na umu da je što raniji polazak u školu tendencija u mnogim evropskim zemljama i da naša zemlja ne prednjači u tome. Na primer, u Engleskoj, Nemačkoj i Holandiji deca polaze znatno ranije u školu. Čini mi se da je problem u stvari nastao jer veliki broj dece nije bio obuhvaćen pripremnim predškolskim programom. Ovo pitanje jeste u nadležnosti lokalnih samouprava, i Ministarstvo prosvete će ubuduće u saradnji sa njima činiti sve da se pravovremeno obaveštavaju roditelji, da se kapaciteti predškolskih ustanova povećaju, da se osigura da svako dete bude uključeno u program i nadamo se da sledeće godine nećemo imati slične probleme.

Ali koja je sada uloga psihologa? Može li on ili ne može da "odloži" polazak deteta u školu?

Ukoliko dete nije pohađalo pripremni predškolski program ili je imalo zdravstvenih problema, u tom slučaju psiholog procenjuje da li je za dete bolje da krene u školu ili u pripremni predškolski program. Često se govori o tome da li je dete spremno za školu. Taj i takav koncept "spremnosti" je prevaziđen. Škola treba da bude spremna da prihvati svako dete.

Ministarstvo je tokom poslednjih godinu dana učinilo mnogo da škole prihvate raznovrsnu decu, da rade sa njima kvalitetno i da na taj način postignu da svi oni uče i osećaju se dobro. Postoje individualne razlike, razvoj je veoma dinamičan na tom uzrastu. Nije lako predvideti tok razvoja na uzrastu pred polazak u školu, jer dete može danas da bude grafomotorno nedovoljno razvijeno, a da se kroz tri meseca desi razvojni skok i ono naglo uznapreduje. U tom smislu razvoj nije predvidiv. Najbolji način koje savremeno školstvo poznaje je da se nastava donekle individualizuje, da se radi prema potrebama različite dece – to naše škole do sada nisu činile u dovoljnoj meri.

Da li mislite da je nastavnički kadar spreman za individualizaciju nastave i takvu raznolikost u pristupu?

Mnogo je spremniji nego što je bio pre nekoliko godina. Nastavnički kadar nikada nije skroz spreman, kao što niko od nas nije apsolutno spreman za sve moguće situacije, no činjenica je da sada nastavnicima stoji na raspolaganju mnogo širi dijapazon različitih tehnika i strategija rada sa decom.

A koliko smatrate da je obučen kada je u pitanju inkluzivna praksa?

Nastavni kadar se obučava već deset godina. Inkluzivna praksa već postoji, postoji mnogo projekata, priručnika, seminara – treba samo pregledati kataloge akreditovanih seminara koje Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja štampa i koji se održavaju već godinama.

Veliki deo prosvetnog kadra se edukovao na ovaj način. S druge strane, veliki broj škola i to naročito po manjim mestima radi veoma uspešno sa decom koja imaju smetnje u razvoju. Tokom celog leta, Savez učitelja Srbije je organizovao seminare za škole, 7500 zaposlenih u školama je obučeno, a sadržaj seminara je zasnovan na iskustvima naših škola i najboljoj svetskoj praksi.

Početna spremnost nastavnika apsolutno postoji – to pokazuju izveštaji sa ovih seminara. Ono što sledi tokom jeseni je intenzivna, detaljnija obuka na školskom nivou za oko 200-300 škola. Pored toga, postoji i tim od 100 obučenih trenera koji su držali obuke i spremni su da drže dodatne obuke za sve zainteresovane škole. Na osnovu strukture dece koja su upisana u školu, direktori i nastavnici škole će doneti odluku ko treba da ide na nove seminare i za koje oblasti.

Takođe, uspostavljena je mreža podrške nastavnicima i školama za praksu inkluzivnog obrazovanja, što znači da će svaka škola znati kome može da se obrati za različita pitanja vezana za inkluzivno obrazovanje. U svakoj školskoj upravi angažovano je po nekoliko stručnjaka koji imaju neposredna iskustva sa radom sa decom i prihvatili su da budu deo mreže podrške.

Koja su očekivanja od primene inkluzivnog obrazovanja?

Očekujemo da onim školama koje su i do sada radile na inkluzivnom obrazovanju bude olakšano da nastave sa tom praksom. Takođe, očekujemo da će biti uključeno više romske dece koja su do sada često bila rutinski i bez razloga upućivana u specijalne škole. Znamo da romski nevladin sektor priprema roditelje i da pomaže toj deci da se uključe u redovne škole. Takođe, pretpostavljamo da deca sa invaliditetom mogu da se uključe relativno lako u redovne škole zato što je reč o malim prilagođavanjima. Neretko se dešavalo da su roditelji dece iz manjih mesta morali da biraju da li će dete da šalju u internat i da se odvoje od njega ili će dete ostati bez škole. To je novim zakonskim rešenjima prevladano.

Očekujemo da će specijalne škole primati decu sa višestrukim i težim poremećajima jer se do sada dešavalo da ove škole odbijaju da prime ovu decu tako da ona uopšte nisu pohađala školu. Specijalne škole će od sada u mnogo većoj meri da pruže podršku toj deci. Imali smo jedan nezgodno uređen sistem specijalnih škola u kojima je svaka specijalna škola bila profilisana za jednu vrstu smetnje, a sada bi one zapravo trebalo da na jednom lokalitetu budu multifunkcionalne škole koje mogu da prime decu različitih profila, odnosno sa različitim vrstama smetnji.

I specijalne škole će da rade na sopstvenom usavršavanju. Upravo je krenuo jedan veliki pilot-projekat sa 20 specijalnih škola koje će da razrađuju svoju strategiju razvoja ka multifunkcionalnim školama. Takođe, radi se i na saradnji redovnih i specijalnih škola.

Kako će se ostvarivati ta saradnja?

Na primer, defektolog ili logoped iz specijalne škole može da dolazi u redovnu školu, u određenim intervalima, i daje podršku određenom detetu u učenju. Ili, ako je reč o nekoj skupoj opremi koju ima specijalna škola, a dete se školuje u redovnoj školi i ima potrebu za tom posebnom opremom, specijalna škola će mu je učiniti dostupnom. Dimenzije međusobne saradnje redovnih i specijalnih škola se razrađuju na teritoriji cele Srbije, a već u dosadašnjoj praksi imamo neka dobra iskustva u ovoj oblasti.

Nekoliko puta ste pomenuli zaokret ka individualnom pristupu. Kako će taj zaokret izgledati u praksi?

Naš obrazovni sistem se do sada ponašao uniformno kao da su sva deca ista. Postoji nastavni program, i po tom programu svi istovremeno, istim tempom obrađuju isto gradivo. To je jedna jako prevaziđena forma rada u školama zato što ona ne omogućava ozbiljno, stvarno razumevanje gradiva, ne omogućava da se naučeno isproba i posle toga primeni u praksi. Stručnjaci smatraju da je takva vrsta programskog pristupa uzrok naših slabih rezultata na PISA testovima. Otuda i potreba za drugačijim načinom rada, to jest da se za pojedino dete može izraditi individualni obrazovni plan, da se s njim metodski radi drugačije, sa smanjenim ili sa obogaćenim zahtevima. To će biti i to već postaje praksa u našim školama. Ovakav način rada će pogodovati i za talentovanu decu. Važno je da on uđe u naš školski sistem kako bi se postepeno prevazilazila ideja škole kao vojske u kojoj svi koračaju istovremeno i isto reaguju na komandu.

Nešto o čemu je prethodnih godinu dana bilo dosta reči jeste socijalizacijska uloga škole. Takvu ulogu škole definiše novi zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Koji se sve projekti realizuju sa tim ciljem i kako to izgleda u praksi?

U novom zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja jedan ceo paket se odnosi na prevenciju nasilja u školama. Ovaj segment je podržan i programima kao što je "Škola bez nasilja", Protokolom za prevenciju nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja dece u obrazovno-vaspitnim ustanovama i Operativnim planom Ministarstva prosvete za prevenciju nasilja. Drugi segment su antidiskriminativne mere. U školskoj praksi se događalo da se romska deca izdvajaju u posebne škole, u posebna odeljenja ili sede u poslednjoj klupi sa asistentom i ne pripadaju razredu. Ovakve prakse su sada zabranjene. To podrazumeva i rad škole na socijalnoj integraciji i koheziji, jer se to neće desiti automatski. Takođe, uloga roditelja i učenika postaje značajnija u životu škole. Upravo pripremamo Priručnik za roditelje kako bi savet roditelja znao koja su mu prava i nadležnosti. Učenički parlamenti su takođe dobili novu ulogu, tako da sada učestvuju u školskom odboru, donose odluke ravnopravno sa drugim članovima, osim po pitanju izbora direktora i nekim finansijskim pitanjima. Učenički parlament je dobio mnogo nadležnosti oko razvojnog planiranja, ocenjivanja škola, i razgovora sa prosvetnom inspekcijom. Mislim da je to jako važno i za sticanje veština učenika, a i za stvaranje takve škole koja odgovara njihovim potrebama.

Zakon takođe govori o kompetencijama i motivisanosti da se nešto uradi, a ne samo o znanjima. Traži se razvijanje motivacije, samorefleksije. To su sve aspekti koji predstavljaju socializacijsku funkciju škole. Mislim da imamo dobre oslonce, važno je samo da se što više investira u stručno usavršavanje nastavnika. Mnogi nastavnici, pedagozi i psiholozi koji sada rade u školama završili su fakultet pre 20 godina, dok se u međuvremenu mnogo toga promenilo u oblasti obrazovanja, veliki je korpus novih znanja o tome kako se uči, kako se odigrava razvoj, mnoge nove nastavne metode su razvijene i isprobane...

Ali prisutan je strah kod roditelja, pogotovo roditelja dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom. Plaše se kako će njihova deca biti prihvaćena. U javnosti se stvorio utisak da oni moraju da pošalju svoje dete u regularna odeljenja. Da li je to zaista tako?

Ne, nije tako – mi smo ostavili oba kanala otvorenim. Specijalne škole i dalje postoje, rade, primaju decu, rade sa njima, i roditelji dece sa smetnjama u razvoju mogu upisivati svoju decu u ove škole, ukoliko to smatraju dobrim rešenjem za školovanje svoje dece. Roditelj deteta sa smetnjama u razvoju ili invaliditetom može da bira. Međutim, ne može se više desiti da dete bez dovoljno dobrog razloga bude upućeno u specijalnu školu, bez saglasnosti roditelja. To je nešto što ne bismo voleli da bude praksa, a do sada je toga bilo. Jedna stvar je stvarno promenjena, a to je automatizam kategorizacije – to je bilo svojevrsno kršenje ljudskih i dečjih prava, onemogućavanje dece, a to se najčešće dešavalo sa romskom decom, da u potpunosti razviju svoje potencijale, da se školuju do onih nivoa obrazovanja koje im omogućuje punu zapošljivost i izlazak iz ciklusa siromaštva.

Jelena Jorgačević