Srpsko-evropska posla:
Srbija, nažalost

Sede tako ugledni analitičari i javne ličnosti po televizijskim studijima i razmatraju svakojake bolne probleme kako bi odgonetnuli "šta da se radi" da bismo postali Evropa. Da bismo i ovde imali onaj naročiti osećaj uređenosti, perspektive i zadovoljstva koji isijava u većini gradova Unije, ma kako različiti oni bili

U hiljadama nadahnutih novinskih tekstova, eseja, tribina, projekata i programa saznajemo koliko je ogromna agenda svega onoga što kod sebe možemo i moramo da popravimo da bismo živeli kao Evropljani, spisak životnih tema koji se proteže od reciklaže kesa i boje saobraćajnih znakova, preko energetske politike i investicija, pa do rodne i seksualne ravnopravnosti. I završavaju sve te emisije sa više nego jasnim porukama, ali mene uvek hvata utisak da nam je i ovog puta Evropa nekako izmakla.

Mogao bih se kladiti da isti osećaj kako svim tim pričama nešto nedostaje dele i slabo plaćeni televizijski tehničari koji, kad ugledni gosti odu, sakupljaju kablove, pakuju mikrofone i gase opremu. Isto kao i hiljade ljudi koji se u svojim kućama odmiču od televizora i kažu sebi da je to sve lepo, ali da oni žive u Srbiji, nažalost. No, kad napravim presek kroz gradove u Uniji koje sam posetio, vidim da ni u jednom od njih ta agenda nije apsolutno ispunjena. Jer, nije to Evropa. Ili, bar, nije samo to.

Šta se to propušta pomenuti?

Čini mi se da ima još jedna neprijatna i u Srbiji svakodnevna ekonomska sitnica iz koje mnogo toga proističe i na kojoj padaju gotovo sve naše srpske bajke. Uključujući i one o Evropi. A to je sitnica o kojoj gotovo nikad ne govorimo javno. Ili, pak, o njoj govorimo u sasvim drugom, čisto statističkom kontekstu.

Predlažem da o njoj počnete da govorite sami. Naime, pitajte ljude oko sebe: Koliko vam duguju? I saslušajte ih. Iznenadićete se koliko je masovna pojava unutrašnjeg duga, nesolventnosti, kašnjenja ili otezanja sa plaćanjem. To je kao kakva opaka epidemija. Može biti da su samo meni zapali prijatelji i poznanici koji se ne snalaze najbolje u srpskoj poslovnoj džungli, ali praktično ne poznajem nikog ko nema bar neko potraživanje koje ne može da naplati ili na njega čeka nepristojno dugo.

A da li ste nekada sreli nekog ko je nešto radio za evropsku firmu, potpisao ugovor, završio posao i posle danima, nedeljama, mesecima čekao na isplatu? Ili nekoga ko radi za evropsko preduzeće koje posluje na tržištu i nije likvidirano, a da mesecima ne dobija platu? Bez sumnje postoje i takvi primeri, ali nigde to nije tako masovno, toliko epidemijski rasprostranjeno kao u Srbiji. Kašnjenje sa isplatama ovde je više od ekonomije. Ovde je to stil života.

Evo nekih brojeva, onih koji u ekonomskim rubrikama ostanu gotovo nezapaženi. Prema istraživanju koje je početkom ovog leta sprovela Unija poslodavaca Srbije, u Srbiji samo 17 odsto preduzeća redovno isplaćuje zarade svojim zaposlenima. U svakom šestom preduzeću plate kasne više od tri i po meseca, a prosečno kašnjenje plate je čak 48 dana.

Statistika kaže da je prosečni rok za isplatu u Srbiji čitavih 128 dana, a povremeno se kreće i do 180 dana. S druge strane, prema istraživanju European Payment Index-a, u evropskim zemljama taj rok je između 30 i 60 dana, što zavisi od konkretnih ekonomskih prilika.

Uz to, registrovano je da u Srbiji godišnje više od osam odsto svih potraživanja ostaje sasvim nenaplaćeno, dok se u Evropi godišnje ne naplati samo od 0,6 do tri odsto potraživanja (payment loss). Smatra se da na našem tržištu aktivno posluje i više od 4000 preduzeća koja gotovo nikome ne isplaćuju dugove i potraživanja.

Naravno da se zna ko je glavni krivac. I gde je koren zla. Jer, sveopštoj nelikvidnosti presudno doprinosi praksa koju diktiraju država i onih jedanaest odsto najvećih igrača na tržištu. Ma koliko sebe slikali ružičastim, društveno odgovornim bojama, oni su u temelju piramide sveopšteg duga. I to se onda preliva na sve segmente društva – sa zakašnjenjem stižu sva davanja, od plata pa sve do književnih nagrada.

I sami ste čekali na isplatu koja nikako da stigne, ne sumnjam da jeste. Kako ste u toj agoniji mislili o sebi? A kako o Srbiji? Nedavno se na jednom skupu srpskih i nemačkih književnika jednoj našoj pesnikinji omaklo da kaže kako živi "u Srbiji, nažalost". Shvativši šta je rekla, a pre svega pred kim je to rekla, pokrila je usta šakom, zastidevši se. A to je nešto što, ma koliko bili ponosni na svoju zemlju, stalno sebi govorimo.

Mislim da nam nije neophodna cela evropska agenda da se to promeni. Da li bismo Srbiju drugačije gledali kad bismo znali da nam naša država garantuje da će sve ono što radimo biti zaista odmah plaćeno? Da li bi onda bili mnogo uspešniji svi oni recepti koji stižu iz Evrope za zaštitu životne sredine, kućnih životinja, parkovskih mobilijara i prava drugih na suživot? Jer, Evropa, to je kad vas isplaćuju. I još, kad vas isplaćuju na vreme.

S. Bubnjević

Ovaj članak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika "Vreme" i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije. Projekat ("Vrline života u porodici evropskih naroda") finansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.