Sve što je do danas učinjeno sa naše strane u slučaju Miladin Kovačević, uključujući i samu nagodbu, deluje neuverljivo

Prvo se desila kafanska tuča u dalekoj Americi. Tri momka sa ovih prostora prebila su jednog Amerikanca, jer se navodno nedolično ponašao prema devojci jednog od njih. Klasični kafanski scenario. Kad nezrelim osobama prorade hormoni, pa još i popiju, bude belaja. Posle tuče u diskoteci Brajan Štajnhauer je završio u bolnici, u komi, a trojica mladića sa Balkana su se brže bolje udaljila sa lica mesta, što lako može navesti na određene pomisli: zašto su otišli, ako se ne osećaju barem malo krivim – na primer. Posle devojka počne da vrda – te jeste me dirao, te nije; trojicu koji su tukli uhapse, počinje upiranje prstom ko je kriv, lokalna policija u malom mestu savetuje jednom od osumnjičenih da lepo sve prizna, bliži se reizbor tamošnjeg tužioca, majka prvooptuženog se uplaši za sina, pa ode u konzulat Srbije u Njujorku i traži da sinu daju privremenu putnu ispravu, pošto je sudu morao da preda pasoš, naš vicekonzul izdaje dokument, iako to nikako nije smeo da uradi, a prvooptuženi bez problema sedne u avion i odleti kući. Posle se – iz čisto lično promotivnih razloga – u celu priču uključe dvoje veoma uticajnih američkih političara i dižu ionako visoku političku temperaturu, traže da Srbija izruči prvooptuženog, iako znaju da to po našim zakonima ne može – i dok ste rekli Popokatepetl, stvori se cirkus do neba.

To je suština slučaja Miladina Kovačevića u proleće i leto 2008. godine. U čitavoj halabuci – oko toga da li je Kovačević branio dotičnu devojku i svoja dva prijatelja od nekulturnog, naprasitog i agresivnog mladića koji je izazvao incident u lokalnom klubu, ili su nedužnog mladića napala trojica razularenih momaka sa Balkana i prebili ga bez razloga – gotovo da je nestala jedna mnogo važnija i za ugled Srbije mnogo pogubnija činjenica – da u konzulatu Srbije ni pod kakvim uslovima Kovačeviću nisu smeli da izdaju pomenutu putnu ispravu, pogotovo pošto je vicekonzul koji je ispravu izdao bio prisutan na sudu kada je Kovačeviću naređeno da preda pasoš, pa je uz to još i garantovao da će se ovaj uredno pojavljivati pred sudom. Dakle, nije tada odnose Srbije i SAD poremetila jedna tuča u diskoteci, već diplomatska brljotina, kojoj je prethodilo spaljivanje američke ambasade u Beogradu. Taman su Amerikanci odlučili da se ne ljute što su ovdašnje barabe njihovu ambasadu pretvorile u buktinju, a naša policija nije reagovala, kad neki naš diplomata u Americi rešio da napravi novi faul.

Onda su obe strane zatezale konopac, pa je bilo potrebno oko godinu dana da se pronađe kompromis, a više od dve da dođe do kakve takve realizacije. Naime, početkom prošle godine vlasti u Srbiji su pristale i ubrzo porodici prebijenog Brajana Štajnhauera isplatile odštetu u visini od 900.000 dolara i celu rabotu proglasile državnom tajnom. Opet brljotina! Još su se okomili na list „Borba", jer su ovi to doznali i objavili. Kao da odšteta nije plaćena novcem poreskih obveznika, pa ih se to ne tiče. To što je odšteta isplaćena bilo je ispravno, ali nije valjalo što su taj detalj hteli da utaje od onih čijim je novcem plaćena.

Dok su vođeni pregovori o pravosudnoj sudbini i diplomatskim implikacijama slučaja Kovačević, članovi Srpske radikalne stranke nisu imali pametnija posla nego da Kovačevića pozovu da se šeta po Skupštini Srbije, kao da je heroj, a ne neko ko je nesumnjivo mnogo zabrljao, a mladi Kovačević nije uspeo čak ni da odbije taj poziv. Mogao je makar da kaže da ne želi da njegov slučaj dobije još političkih konotacija. Niko mu ne bi zamerio, čak ni radikali.

Posle isplate, američko pravosuđe je krivični postupak protiv Kovačevića ustupilo našem. Kako to kod nas obično biva, slučaj je počeo polako da se oteže, a onda je u utorak 14. septembra objavljena vest da je postignut dogovor između Miladina Kovačevića i njegovog branioca, advokata Borivoja Borovića, i Prvog osnovnog tužilaštva, po kome će Miladin priznati krivicu za delo nanošenja teških telesnih povreda Brajanu Štajnhaueru i biti osuđen na dve godine i tri meseca zatvora, dok će tužilaštvo odustati od gonjenja Kovačevića za krivična dela podstrekivanja na zloupotrebu službenog položaja i falsifikovanje putne isprave.

Za krivično delo nanošenja teških telesnih povreda zaprećena je maksimalna kazna od osam godina zatvora, a za krivična dela zloupotrebe službenog položaja i falsifikovanje dokumenata do pet godina, tako da će Kovačević biti osuđen na nešto više od jedne četvrtine maksimalne kazne za delo koje je pristao da prizna. Ako Prvi osnovni sud u Beogradu potvrdi ovu nagodbu, biće to kraj ove mučne dvoipogodišnje krivičnopravne sage o Miladinu Kovačeviću i tuči u diskoteci u malom mestu u Saveznoj državi Njujork.

Da li i ko treba da bude zadovoljan ovakvim ishodom? Ako je istina ono što su od samog početka govorili Miladinovi roditelji – da je on samo branio prijatelje i da nije on naneo teške povrede Štajnhaueru – onda niko. Ako je pak istina da je Miladin, ničim izazvan, sâm naneo sve povrede Brajanu, onda mladi Kovačević treba da zahvaljuje Bogu što je prošao sa malo jačom packom po prstima. U slučaju da se sve zbilo onako kako stoji u 84 od preko 120 stranica američkog policijskog izveštaja u koji je „Vreme" imalo uvid još na samom početku slučaja, i s obzirom na to da na njega nisu imali zamerke ni sami Kovačevići, onda bi se kazna mogla oceniti kao skoro fer. Istina je da se rečenom izveštaju štošta može zameriti, a pre svega to što se iz njega ne vidi jasno ko je tačno zadao udarce Štajnhaueru, ali je takođe tačno da ga svaki nepristrasan posmatrač mora prihvatiti, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što ga nijedna od zainteresovanih strana nije dovodila u pitanje. Dakle, ako je Kovačević eventualno samo prekoračio nužnu odbranu, kako je tvrdio njegov prvi advokat Veselin Cerović, onda ni lud nije smeo da pristane na ovakvu nagodbu. U slučaju da je on jedini krivac, prošao je bolje nego što se iko mogao nadati, a ako je Štajnhauera svako od trojice momaka udarao „po malo", i sve se odigralo baš kako piše u delu policijskog izveštaja koji je procureo u javnost, onda Miladinov deo krivice iznosi otprilike toliko koliko bi mu sud mogao presuditi.

Što se ostala dva krivična dela za koje je Kovačević prvobitno optužen tiče, sama činjenica da su se našla u optužnici je u najmanju ruku čudna. Svako sa i malo više životnog iskustva i iole upućen u ovu priču teško da će poverovati da je Miladin Kovačević, od svih ljudi na svetu, bio taj koji je možda podstrekao vicekonzula Igora Miloševića i/ili generalnog konzula u Njujorku Slobodana Nenadovića da zloupotrebe svoje službene položaje; a o falsifikovanju putne isprave ne može biti ni govora, pošto je dokument koji je Kovačeviću izdat bio original, tako da samo izdavanje može biti neovlašćeno.

Nije čudo što se u prvoj reakciji na nagodbu američki senator Čarls Šumer, koji se od samog početka preko svake mere i ukusa mešao u ovaj krivičnopravni slučaj, pobunio protiv nje. Ako objektivno sagledamo sve što se do sada dogodilo, ostaje gorak ukus u ustima svakog poštenog posmatrača. Sve što je urađeno sa srpske strane bilo je ili loše i pogrešno, ili je zabrljano pa pokušano da se sakrije pod tepih, ili je razvlačeno poput rezanaca po vreloj supi – do iznemoglosti i nazad. Ni pojedini Amerikanci se nisu proslavili, jer su samo dolivali ulje na vatru i zahtevali nemoguće. Samo je američka ambasada u Beogradu pokušavala da uradi nešto pametno i konstruktivno i tako reši problem koji su drugi zamesili. Ovaj nezahvalan zadatak im je, umesto pohvala, zaradio mesto na liniji razgraničenja dveju nepomirljivih strana, po kojoj je svaka od njih gazila – da se poslužimo američkom izrekom.

Džaba sada portparol republičkog tužioca Tomo Zorić hvali postignutu nagodbu, jer sve što je do danas učinjeno sa naše strane, uključujući i samu nagodbu, deluje neuverljivo – poput solomnskog rešenja kojim niko nije zadovoljan, do koga se došlo iznenada, na brzinu i pod pritiskom, a sve to kako bi se „umanjila šteta". Najvažnija zamerka je to što nije do kraja razrešeno i rastumačeno šta je i ko sve skrivio uveče 4. maja 2008. u diskoteci „Ratskeler", što pojačava gorak ukus u ustima, jer deluje kao da je sve opet smuljano na brzinu i nagurano pod tepih. Sa naše strane ništa nije bilo ni pravovremeno, a još manje transparentno, i to nam ne služi na čast. Ako se na ovakav ili sličan način završi i sudski postupak protiv Kovačevića i Nenadovića, naš fijasko će biti potpun.

Jovan Milević