Krajem XIX i početkom XX veka patentni zavod Sjedinjenih Država u Vašingtonu nalazio se u dve zgrade. U jednoj su čuvani svi ikada prijavljeni patenti, a druga je bila namenjena samo izumima za usavršavanje – bicikla.

U relativno kratkom periodu na prelazu vekova bicikl je dobio današnji izgled, stavljajući na muke sve kasnije generacije dizajnera posvećenih tom čudesnom vozilu. Slične probleme imaju i istoričari: ne može se dokazati da je crtež Leonardovog učenika Đakoma Kaprotija iz 1493. godine bicikl – dva sedištem povezana točka s jednostavnim volanom – koji su Da Vinčijevi savremenici poklanjali svojoj deci. Mnogo poznatiji i znatno kasniji bicikl grofa De Sivraka iz 1791. – dva drvena točka, sedište, upravljač i kretanje nalik na vožnju trotineta – verovatno je izmislio istoričar biciklizma Bodri de Sonije krajem XIX veka, mada se njegov crtež tog bicikla i danas često objavljuje. Slične sumnje postoje i u pogledu prvog bicikla s pogonom preko lanca i zupčanika na zadnjem točku koji je, navodno, napravljen 1869. godine.

Među mnogobrojnim "izumiteljima" bicikla najčešće se pominju nemački baron Fon Drajs, Škot Kirkpatrik Makmilan, francuska porodica Mišo i Englez Henri Loson. Većina istraživača ipak se slaže da je bicikl namenjen biciklistima, dakle kao proizvod namenjen tržištu, "izmislila" familija Sterli iz Koventrija u Engleskoj. Njihovi neuspešni pokušaji da stvore tržište za bicikl trajali su godinama, sve dok se 1895. nije pojavio "rover", model koji se u osnovi ne razlikuje od današnjih bajkova. To jest, dva točka iste veličine, pogon preko zadnjeg i upravljanje okretanjem prednjeg točka, poznat već s Makmilanovih bicikala. Familija Sterli dodala je i inovacije drugih: pogon preko lanca i zupčanika koji olakšava vožnju (jer se, za razliku od dečjeg tricikla, broj okretaja pedala i točka razlikuje).

Zahvaljujući eksploziji automobilizma i strogim ograničenjima koja su nametale tadašnje biciklističke organizacije, na nova poboljšanja bicikla trebalo je čekati sve do tridesetih godina prošlog veka, potom do šezdesetih. Najzad, najnovija eksplozija interesovanja za bicikle počela je i traje već tridesetak godina. Mauntinbajk je u jednom trenutku postao pitanje prestiža, kao što je to pre pola veka bio "trkački" bicikl ili "poni", bicikl na sklapanje. U svakom slučaju, danas je manje čudo sresti biciklistu na vrhu Himalaja ili usred neke druge nedođije nego dvogrbu kamilu u samoposluzi.

Ni bicikl nije izbegao sudbinu većine ljudskih izuma: veoma brzo našao je primenu u vojsci i ratu. Mada se pojavio već u nemačko-francuskom ratu 1870/71, prva biciklistička jedinica formirana je petnaest godina kasnije u Engleskoj. Ta "vrsta pešadije" korišćena je za izviđanje, diverzije i kurirsku službu. Na početku XX veka većina armija imala je biciklističke jedinice, najčešće u sastavu – konjice! Nestaju posle Drugog svetskog rata, osim u švajcarskoj vojsci. Zanimljivo je da se prvi sklopivi vojni bicikl sa sedištem na teleskopsko uvlačenje i širokim gumama pojavio 1915. godine; danas se njegov izumitelj, Italijan Bjanki, smatra tvorcem mauntinbajka.

Poznato je da među prevoznim sredstvima nema nijednog toliko efikasnog u odnosu na energiju potrebnu za kretanje; ozbiljni ljudi tvrde da nešto bolje nije moguće smisliti.

Manje je poznata uloga bicikla u istoriji vazduhoplovstva. Tvorcima prve leteće mašine teže od vazduha, braći Orvilu i Vilburu Rajtu, mnogo je značilo iskustvo koje su stekli kao – proizvođači bicikla. "Rajtova biciklistička kompanija" uspešno je radila u nama dobro poznatom Dejtonu, a uspeh na tržištu i odgovarajuća zarada omogućili su braći Rajt da se posvete letenju.

Od njihovog prvog leta (1903) pred vazduhoplovcima je, među mnogim drugim, bio i cilj da konstruišu letelicu koja bi bila pokretana ljudskom snagom a ne motorom. Pre dvadesetak godina je taj san, star gotovo koliko i ljudski rod, ostvaren. Avion je poleteo zahvaljujući ljudskoj snazi i – biciklu na koji je bio montiran.

A što se tiče budućnosti, lako je pogoditi da će se njihova težina i dalje smanjivati, pogon i prenos usavršavati i popravljati… Već nekoliko godina postoje automatski menjači za bicikle, kombinovani s računarom koji registruje brzinu kretanja i uslove vožnje, a najavljeno je i uvođenje jednodelnih, kompaktnih točkova bez guma, disk-kočnica i, naravno – biciklističkih kompjutera.

Aleksandar Ćirić