Srpsko-evropska posla:
Klozeti sa pet zvezdica

Danas se Beograd bar što se čistijih toaleta tiče približio Evropi. U ponekom kafiću nisu samo kafe i sokovi dostigli evropske cene, nego i klozeti ispunjavaju sve evropske standarde

Približavanje Srbije Evropi započelo je zapravo još 1. aprila 1948. godine, i to ne kao prvoaprilska šala, nego kao početak radne akcije "Bratstvo-jedinstvo" za izgradnju autoputa Beograd–Zagreb. Nikad nisam razumeo zašto kraljevina Jugoslavija nije uspela da asfaltira ni metar puta na tom pravcu. Kako god, sa današnjeg stanovišta to nije postao autoput, bio je širok samo devet metara, ali kada je 15. jula 1950. godine otvoren nije moglo samo mnogo brže da se stigne od glavnog grada Srbije do glavnog grada Hrvatske, nego usput i da se stane, odmori, nalije benzin, nešto pojede i popije, po potrebi prespava ili ode u toalet, umesto kao do tada do obližnjeg žbunja. Po ugledu na evropske autoputeve država je na svakih stotinu kilometara izgradila motel. To je bila takva senzacija da smo se svojim fićama vozili do tih modernih dostignuća samo da bismo tamo popili pivo.

Ubrzo su se pojavili prvi vicevi. U motelu se sretnu dva trgovačka putnika. "A zašto ste vi stali ovde, kolega?" "Pogledajte samo onu kelnericu! Najlepša devojka na svetu!" Posle pet godina opet nalete jedan na drugog na istom mestu. "Aha, vi zbog kelnerice, kolega?" "Ne, ali ovde je najbolja prasetina na svetu!" I tako prođe još pet, šest godina i opet slučajno baš za istim stolom dva malčice ostarela trgovačka putnika: "Znam, znam, vi zbog prasetine!" "Da vam pravo kažem, nije o tome reč, ali ovde su jedini čisti toaleti u okruženju..."

Danas se Beograd bar što se čistijih toaleta tiče približio Evropi. U ponekom kafiću nisu samo kafe i sokovi dostigli evropske cene, nego i klozeti ispunjavaju sve evropske standarde. Ne samo da su mirišljavi i izričito čisti, već tako brižljivo dizajnirani da bi našli mesto u ozbiljnim arketektonskim časopisima.

Od 1951. počeo sam da putujem Evropom naoružan dvopekom i domaćom salamom, jer su dnevnice bile veoma skromne. U Nemačkoj je već počelo da se jede bez kartica za namirnice: isuviše masno, svako parčence mesa prekriveno velikim, brašnjavim sosovima, gore čak nego u našim prvim posleratnim menzama, ali zato toaleti besprekorno čisti.

U Francuskoj su u to doba toaleti u proseku bili čistiji od naših, ali tamo mi je palo u oči nešto drugo: i u najmanjoj hotelskoj sobi, veličine devojačkih sobica starih građanskih stanova u Beogradu, u majušnom kupatilcu bide. Bez te sprave za raznorazne oblike higijene Francuzi nisu mogli da zamisle ni najjeftnije spavanje.

Situacija se menjala iz godine u godinu. U Nemačku su počeli da dolaze gasterbajteri Italijani, Španci, Grci, Turci, Jugosloveni, a spretniji među njima otvarali su gostionice.

"Gde ćemo u nedelju na ručak?", pitao bi her Majer komšiju.

"Pa gde bismo? Kod mog Italijana na ćošku..."

Ili bi pošao u "svoj balkanski restoran". Oni su bili najjeftiniji. Klasična jela: čorbast pasulj – ali nekako tanak. Đuveč-pirinač – Gyuwetsch-Reiss – to je značilo gomilica pirinča lošijeg kvaliteta sa nekoliko bezukusnih crvenih tačaka po njemu, koje bi trebalo da podsećaju na papriku i paradajz. Glavno jelo: tanke faširane šnicle ispečene u ulju starom tri dana, koje su se u jelovniku zvale Tschewaptschitschi, ali na ćevapčiće su ličile u najboljem slučaju oblikom. Jeftina balkanska kuhinja, ali zato posve mirišljavi nemački klozeti.

Krajem šezdesetih u Bonu je rastoran otvorio neki Ivančić, inače magistar farmacije. Nije bio "balkanski", nego "francuski", i to tako dobar da su počeli da mu dolaze predsednik Nemačke Valter Šel i ministar inostranih poslova Hans Ditrih Genšer, obojica poznati državnici, ali i iskusni gurmani.

Pitao sam Ivančića zašto ne kuva naša jela, ali dobro?

"Ne mogu. Gost u Balkan-restoranu hoće da plati šest, sedam maraka. Za te pare ne mogu ništa pristojno da skuvam. U francuskom hoće da plati..."

Zaista, ti Tschewaptschitschi su se dobijali za šest maraka, u Diseldorfu kod čuvenog Schweine-Janeza iz Slovenije porcija krmenadli čak za 3,50, a kod našeg Ivančića jedno glavno jelo reda radi koštalo je 29,50 maraka, većina između 40 i 50. Ali za koje god pare da jedete, mogli ste da očekujete ugodan boravak u toaletu.

I na kraju moram da odam priznanje srpskom ugostiteljstvu, činim to rado, jer se prilike za nešto slično ukazuju retko: čistoćom klozeta u restoranima polako, ali sigurno približavamo se Evropi. Čak i Klubu književnika u Francuskoj 7, i ranije poznatom među piscima sveta po jednoj od najboljih kuhinja u Beogradu, ali na zlu glasu po klozetima, koji su se zatvarali ekserima, ne nalazim reči da kažem na šta su ličili... Sada su nalik na intimne prostorije restorana sa pet zvezdica. Za mene je ipak Luksemburg najevropskiji grad, a istovremeno i država: tamo je čisto kao u Nemačkoj, a kuvaju kao u Francuskoj.

Ivan Ivanji

Ovaj članak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika "Vreme" i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije. Projekat ("Vrline života u porodici evropskih naroda") finansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.