Zapad i islam:
Krstaši i mudžahedini

Širom Evropske unije vode se rasprave o zabrani nošenja burki, odeći koja podrazumeva potpuno prekrivanje lica i koju nose pojedine muslimanske žene. Neke zemlje su već preduzele konkretne korake. Drugi čovek Al kaide Ajman al Zavahiri se tim povodom u audio-poruci obratio muslimanskim ženama: "Moje muslimanske sestre, nosite svoj hidžab, čak i ako vas to košta novca, obrazovanja ili zaposlenja. Vi ste mudžahedati (ženski sveti ratnici) na najvažnijem bojnom polju"

Svet je odahnuo. Teri Džons, predvodnik minorne crkve Dove World Outreach Center iz Geinzvila u Floridi, saopštio je da odustaje od spaljivanja primeraka svete muslimanske knjige Kurana, što je nameravao da učini 11. septembra, na devetu godišnjicu terorističkih napada na Njujork i Vašington.

Mada je Bela kuća tvrdila da je odbila da sa Džonsom stupi u direktan kontakt, uz objašnjenje da bi, ako predsednik pristane na pregovore sa predvodnikom crkve koja broji tridesetak pripadnika, to moglo da podstakne druge na slična dela (Obama je rekao da bi tako bila stvorena "sjajna prilika za regrutovanje" novog članstva u Al kaidu), procurela je vest da je američki sekretar odbrane Robert Gejts telefonirao Džonsu i zamolio ga da odustane od svoje pretnje.

SLAVA PASTORA DŽONSA: Najavu spaljivanja Kurana propratile su panika i osude sa svih strana – od Baraka Obame, Pentagona, Stejt departmenta, do Vatikana; Interpol, Pentagon i mnogi drugi upozoravali su da bi takav čin izazvao nasilne reakcije muslimana širom sveta. Reakcija je bilo i na samu najavu. U Pakistanu su demonstranti spalili američku zastavu i istakli transparent na engleskom: "Ako Kuran bude spaljen, počećemo da rušimo Ameriku"; u Avganistanu je hiljade demonstranata učestvovalo na antiameričkim mitinzima širom zemlje, spaljivane su američke zastave, uz uzvikivanje parola "Smrt hrišćanima", protestovali su i mnogi lideri islamskih zemalja. Fundamentalisti u Indoneziji su proglasili džihad protiv lidera crkve na Floridi i pozvali sve muslimane na svetu da ga ubiju.

Sam Džons je tvrdio da nije podlegao pritisku iz Bele kuće i inostranstva, već da je doneo odluku poštujući postignuti dogovor da planirani Islamski centar neće biti izgrađen u blizini tzv. nulte tačke u Njujorku, gde su nekad stajale "kule bliznakinje". Kasnije je dodao da se njegov plan samo "odlaže" jer su ga "slagali". Pastor Džons je, objašnjavajući svoju nameru da spali Kuran, izjavio je da treba "poslati jasnu poruku radikalnim islamistima". Džons je inače autor knjige Islam je đavo, a jedan od propovednika u njegovoj crkvi, Vejn Sap, kaže: "Mi ne želimo da ikoga dovedemo u opasnost, ali ta opasnost već postoji. Naša poruka je da je islam nasilan. Mi verujemo da je Kuran zao i nehrišćanski i da je kao takav osudio milijardu i po muslimana širom sveta na pakao."

Dok je pastor uživao u svojih pet minuta vorholovske svetske slave, došle su i informacije da je Džons 2008. godine proteran iz crkve u Nemačkoj koju je osnovao 1982. godine, nakon što mu je "Bog dao znak". Navodno se lažno predstavljao kao doktor teologije, za šta mu je izrečena kazna, od sledbenika je zahtevao novac, članovi crkve su prisiljavani da prekovremeno i za mizernu platu rade u njegovim prodavnicama, nije im uplaćivano zdravstveno osiguranje. Bili su primoravani da preispitaju svoje odnose sa porodicom i prijateljima, a u nekim slučajevima i da se raziđu sa partnerom.

Džons je verovatno postigao ono što je hteo, za njegovu crkvu sada zna ceo svet i ne treba sumnjati da će privući još istomišljenika i finansijskih sredstava, ali je njegova predstava ponovo skrenula pažnju na odnos Zapada i islama, koji je već dvadesetak godina jedna od najvrelijih svetskih tema. Zvaničnici Bele kuće upozorili su da bi spaljivanje Kurana predstavljalo korak nazad za nastojanja administracije da poboljša odnose SAD sa islamskim svetom. Posle invazija SAD na Avganistan i Irak ti odnosi izgledaju jadno, u islamskom svetu neprestano raste animozitet prema Americi i Zapadnim zemljama uopšte, a sa druge strane, i odnos prema islamu na Zapadu je problematičan posle 11. septembra 2001. i samoubilačkih napada Al kaide na kule Svetskog trgovačkog centra i Pentagon.

Poslednjih meseci se u SAD vodila i žustra polemika da li je predsednik Obama musliman ili hrišćanin. Prema rezultatima jedne ankete sprovedene ove godine, čak 53 odsto Amerikanaca sa nepoverenjem gleda na islam kao na veru koju povezuju sa terorističkim napadima, a mnogi američki muslimani, kojih je po nekim procenama oko dva i po miliona, kažu da su danas društveno izolovaniji nego u bilo kom trenutku od 2001. godine

ANGELA I KARIKATURISTA: Amerika nije jedina zemlja u kojoj je odnos prema islamu važna tema. Nemačka kancelarka Angela Merkel odala je 8. septembra počast slobodi govora na svečanoj dodeli nagrade danskom karikaturisti Kurtu Vestergardu, čija je karikatura proroka Muhameda s bombom u turbanu objavljena u danskom listu "Jyllands-Posten" pre pet godina izazvala proteste muslimana širom sveta, u kojima je poginulo 50 ljudi. Vestergard je nagrađen za "nepopustljiv angažman za slobodu štampe i izražavanja hrabrosti u odbrani demokratskih vrednosti, uprkos pretnjama smrću i nasilju", a nagradu Vestergardu dodelilo je potsdamsko novinarsko udruženje M100.

Merkelova je slobodu štampe nazvala "dragocenošću" i stala u odbranu prava Kurta Vestergarda da objavi svoju karikaturu proroka Muhameda. Naglasila je da je Evropa mesto na kome umetnik ima pravo da crta takve karikature, bez obzira na to šta mi o njima mislili, da su u Evropi sloboda verovanja i veroispovesti i njihovo poštovanje izuzetno važni, i ocenila da sloboda podrazumeva i toleranciju prema drugima. Ona je dodala i da je spaljivanje Kurana koje je Džons najavio "ponižavajuće, čak gnusno i jednostavno pogrešno". Vestergard se poslednjih godina zbog učestalih pretnji iz islamističkih krugova nalazi pod stalnom policijskom zaštitom, a prošle godine je na njega pokušan atentat. Ajman Majzek iz Centralnog veća muslimana Nemačke rekao je da "Merkel odaje počast karikaturisti koji je po našem mišljenju zgazio našeg proroka i sve muslimane".

Dešavanja oko nagrade uklopila su se u javnu raspravu o sposobnosti i spremnosti muslimanskih useljenika da se integrišu u nemačko društvo. Bivši regionalni ministar finansija Tilo Sarazin objavio je knjigu u kojoj zastupa tezu o "glupim i agresivnim" muslimanskim useljenicima koji će u budućnosti preplaviti Nemačku. Mada je knjiga naišla na javnu osudu, neka istraživanja su pokazala da preko 70 odsto stanovništva podržava ovakve ideje.

Pre Vastergardove karikature, raspravu o odnosu islama i Zapada podstaklo je i ubistvo Tea van Goga, holandskog filmskog reditelja koga je 2004. u Amsterdamu ubio 26-godišnji muškarac holandsko-marokanskog porekla. Teo van Gog je bio autor kontroverznog filma o nasilju nad ženama u islamskom svetu. Britanski pisac Salman Ruždi je 1988. godine objavio roman Satanski stihovi. Iranski verski vođa ajatolah Homeini je pod optužbom da je Ruždi uvredljivo opisao proroka Muhameda 1989. izrekao fatvu za pisca i obećao nagradu od četiri miliona dolara za njegove ubice. Ruždi se skrivao gotovo čitavu deceniju uz pomoć britanske vlade i policije, a 1998. tadašnji predsednik Irana Mohamad Hatami povlači fatvu.

DŽIHAD I FUNDAMENTALIZAM: Navedene događaje redovno su pratile priče o islamskom fundamentalizmu. Oni koji zastupaju tezu da taj fundamentalizam preti zapadnom svetu uglavnom su podržavali proteste koji su u Evropi izbili 1988. zbog filma Martina Skorcezea Poslednje Hristovo iskušenje. Oni koji su branili Hristov lik i delo (u filmu postoji scena u kojoj Isus, kušan od đavola na krstu, vidi sebe kako vodi ljubav sa Marijom Magdalenom), u Francuskoj su palili bioskope u kojima je film prikazivan, pri čemu je nekoliko osoba poginulo. U Grčkoj film nije ni prikazan, na mitingu protiv filma u Solunu bilo je skoro milion ljudi, uključujući pojedine monahe sa Svete gore koji su zbog tog protesta posle više godina prvi put napustili svoje isposnice.

Teško je oceniti gde je granica umetničkih sloboda, da li bi uopšte trebalo da postoji ili ne, i da li bi umetnik trebalo da razmišlja o posledicama svog dela, ali je sigurno da je "povreda verskih osećanja" uvek bila definicija koja je pratila demonstracije i nemire povodom pomenutih događaja. Sam pojam je diskutabilan – ako je nekome vera dovoljno čvrsta, nema toga ko mu je može povrediti; ako neko huli na Boga, po svetim knjigama svih religija, odgovaraće za to pred Bogom, a ne pred ljudima, i sam je sebi učinio najveće zlo. U praksi, "povreda verskih osećanja" je lako sredstvo za manipulisanje. Narodu se "pušta ventil", neko drugi je kriv za trenutne teškoće, a krupne reči koje u takvim prigodama izgovaraju zvaničnici dobro zvuče u narodu. Posledice demonstracija zbog "povrede verskih osećanja" uvek su tragične – ljudi ginu, a paljevina i pljačka su redovni pratilac pravedničkog gneva.

Džihad i zapaljive reči o "svetom ratu" vole da koriste islamisti i pojedine vođe u islamskom svetu, ali dosadašnji bezbrojni gromki pozivi nisu nikada doveli do sveopšteg rata, verovatno zato što rat uvek ima druge razloge, a vera je samo izgovor. Inače, ozbiljni teolozi kažu da je džihad koji se pominje u Kuranu poziv na borbu protiv zla u sebi, baš kao i Isusovo pominjanje rata koji donosi na zemlju u Bibliji.

ZABRANA BURKI: Nisu samo umetnička dela kamen razdora između Zapada i islama. Širom Evropske unije vode se rasprave o zabrani nošenja burki, odeći koja podrazumeva potpuno prekrivanje lica i koju nose pojedine muslimanske žene. Neke zemlje su već preduzele konkretne korake. U skupštini Belgije je 29. aprila izglasan zakon kojim se zabranjuje nošenje burke i nikaba (odeće kod koje nisu prekrivene oči i ruke) na javnim mestima, uključujući i ulicu. Za usvajanje predloga zakona glasalo je 136 poslanika, a samo dva su bili uzdržani.

Posle Belgije, i Francuska je 13. jula izglasala sličan zakon, kojim se predviđa novčana kazna od 150 evra za ženu koja nosi burku, a do godinu dana zatvorske kazne i 30.000 evra za onog ko ženu primorava da je nosi, što se udvostručuje ako je u pitanju maloletnica. Predlog zakona bio je inicijativa stranke Unije za narodni pokret francuskog predsednika Nikole Sarkozija, koji je prošle godine u parlamentu rekao da burka znači porobljavanje žena i da je "protivna vrednostima Republike".

U francuskoj štampi se navodi da je većina Francuza za zabranu, ali je predlog zakona izazvao burnu polemiku. Francuski Ustavni sud upozorava da bi takva zabrana mogla biti neustavna, Amnesti internešenel nazvao je zakon "kršenjem slobode izražavanja i veroispovesti" i istakao da bi potpuna zabrana mogla da dovede do toga da žene koje nose veo preko lica ostanu zatvorene u svojim kućama, što bi značajno umanjilo njihovu radnu sposobnost. Protestovala je i Parlamentarna skupština Saveta Evrope. Istraživanje francuskog Ministarstva unutrašnjih poslova pokazalo je da u toj zemlji, u kojoj živi više od pet miliona muslimana, manje od 2000 žena nosi burku, a većina njih svojom voljom. Španski Senat takođe je nedavno tesnom većinom izglasao istu zabranu, a pojedini političari u Austriji i Holandiji se zalažu za takvu meru, mada još nema konkretnih koraka.

Drugi čovek Al kaide Ajman al Zavahiri je u audio-poruci osudio ovu odluku Francuske, dodajući da se ono što radi Francuska "širi po Evropi i Zapadu". "Moje muslimanske sestre, nosite svoj hidžab, čak i ako vas to košta novca, obrazovanja ili zaposlenja. Vi ste mudžahedati (ženski sveti ratnici) na najvažnijem bojnom polju", navodi se u poruci.

Među muslimanima u evropskim zemljama ove odluke se različito tumače, od tvrdnji da će to samo stvoriti otpor do ravnodušnosti kod onih koji takvu odeću i ne nose i mirenja sa činjenicom da svaka zemlja ima pravo da donosi svoje zakone. Inače, ni u islamskim zemljama ne postoji saglasnost oko toga šta je "verski pravilno" u odevanju žena. Burka je bila obavezna za žene u Avganistanu pod talibanima, hidžab (veo ili marama) koji pokriva kosu uobičajen je u mnogim islamskim zemljama, ali u pojedinim državama, poput Sirije, Jordana, Libije, nije propisan zakonom. Čador, mantil koji pokriva glavu i celo telo najviše se praktikuje u Iranu kod žena koje se drže tradicije, a pokrivanje kose je zakonom propisano. Ima islamskih teologa koji tvrde da bilo koji od ovih načina odevanja nema uporište u islamu i Kuranu, i da je pokrivanje glave maramom preuzeto iz hrišćanske tradicije posle Muhamedove smrti.

RAZLOZI I POVODI SUKOBA: Mnogo je onih koji smatraju da je i spor oko burki samo simbol šire zategnutosti između zapadnog sveta i muslimana. Islam se javlja kao mitski simbol neprijatelja od davnina, još od arapskih i turskih juriša na Evropu. Slična argumentacija koristi se i na drugoj strani, kada se govori o pohodima krstaša na Bliski istok, što je sjajno prikazao francuski pisac libanskog porekla Amin Maluf u svojoj knjizi Krstaški ratovi očima Arapa.

Osim ratova i međusobnih osvajanja, svetovi koji se uslovno mogu zvati "hrišćanski" i "islamski" oduvek su bili isprepleteni i u lepšim ljudskim delatnostima, dajući spektakularne rezultate u arhitekturi, nauci, filozofiji, književnosti, pa je teško razlučiti da li su veći uticaj imali Aristotel i Platon na islamske mistike ili Averoes (Ibn Rušd) i Avicena (Ibn Sina) na zapadnu filozofiju, nauku, medicinu.

Na Zapadu je interes za islam porastao posle islamske revolucije u Iranu 1979. godine, kada je Iran postao simbol verskog fundamentalizma, dok je za Iran mračna sila bio Zapad oličen u Americi. Paradoksalno je da su početkom intervencije Sovjeta u Avganistanu 1979. godine mudžahedini (sveti islamski ratnici) koji su išli da se bore u tu zemlju, i koje je Amerika pomagala oružjem i finansijama, predstavljani na Zapadu kao borci za slobodu. Mnogo toga se promenilo pre prvog zalivskog rata protiv Iraka 1991. godine. Taj rat, savršeno medijski pripremljen, bio je na Zapadu predstavljen, i širom sveta prihvaćen, kao borba dobra i zla, oličenog u Sadamu Huseinu. U toj podeli diskretno se provlačila i nota koja je sugerisala da se bore civilizovani, hrišćanski zapad i varvarski, muslimanski istok. Velike imperije traže i velike neprijatelje, a krah komunizma doneo je potrebu za novim neprijateljem. I "svetim ratnicima" svih vrsta je stalni neprijatelj neophodan, a posle poraza Sovjeta u Avganistanu našli su ga među nekadašnjim saveznicima.

SPORNA DEMOGRAFIJA: Od 2001. i napada na Njujork islam je postao jedna od najvažnijih tema na Zapadu, ali je i odnos prema Zapadu postao važna tema među muslimanima. Teoretičari zavere pozivaju se na demografske podatke koji kažu da je muslimana u Evropi sve više, i tvrde da će, s obzirom na to da im je natalitet mnogo veći nego kod domaćina, u narednih nekoliko decenija preplaviti Evropu. Realnost je da u velikom broju evropskih gradova poput Marselja, Roterdama, Pariza, Brisela postoje "muslimanski" kvartovi. U Berlinu liniju metroa koja vodi u kvart Krojcberg zovu "Istanbul ekspres", halal burger je uobičajena hrana širom Evrope. Tačan broj muslimana u pojedinim evropskim zemljama se ne zna, jer se u većini zemalja EU versko opredeljenje ne upisuje prilikom popisa. Procenjuje se da je u EU oko 15 miliona muslimana, najviše u Francuskoj, Nemačkoj i Britaniji.

ZEMLJA SA NAJVIŠE MUSLIMANA U EVROPI: Džamija u Parizu

Razlozi doseljavanja su različiti. Neki imigranti su dolazili iz bivših kolonija kada su one postale nezavisne zemlje (Alžirci u Francusku, stanovnici Pakistana i Bangladeša u Britaniju), neki iz ekonomskih razloga (Turci u Nemačku), neki kroz proces azila kao izbeglice, neki su dolazili na školovanje i ostajali. Veliki broj muslimana na Zapadu ničim se ne razlikuju od domaćeg stanovništva. Ima ih u školama, na univerzitetima, u fudbalskim reprezentacijama, u poslaničkim klupama, na važnim funkcijama. Na suprotnom polu su oni koji žive u izolaciji i osećaju se neprihvaćenima, čak i kada su rođeni u Evropi. Nemiri u Francuskoj 2005. godine otkrili su naličje proklamovane jednakosti i život mnogih afričkih i arapskih imigranata, izolovanih u getoiziranim naseljima na rubovima gradova. Ništa manje nije za javnost bila šokantna ni činjenica da su trojica od četvorice počinilaca samoubilačkih bombaških napada u Londonu 2005. bili poreklom iz Pakistana, ali rođeni i odrasli u Britaniji.

Mnogi muslimani ističu da nije uvek lako pripadati islamu u zapadnom svetu posle 11. septembra 2001. Lovcima na ljudske duše među islamskim fundamentalistima su vetar u leđa dali ratovi u Iraku i Avganistanu i sve što ih je pratilo. U dokumentarnom filmu Put u Gvantanamo, britanski tinejdžer pakistanskog porekla od tipičnog lokalnog britanskog probisveta pretvara se u posvećenog muslimana posle svega što je prošao kada je greškom uhapšen i zatvoren u Gvantanamu.

Stručnjaci misle da će se demografska slika Evrope dramatično menjati tek u sledećim decenijama. Stanovništvo Evrope je sve starije, predviđanja kažu da će Evropska zajednica do 2050. izgubiti 50 miliona stanovnika zbog negativnog prirodnog priraštaja. Jedini način da se taj gubitak nadoknadi i da privreda evropskih zemalja nastavi da funkcionišu je dolazak velikog broja useljenika. Istočna Evropa ima isti demografski problem kao Zapadna, pa će doseljenici uglavnom biti iz Afrike i Azije, od kojih će većina biti muslimani. I da nije te demografske pretnje, u Evropu bi u velikom broju nastavili da dolaze imigranti iz siromašnih azijskih i afričkih zemalja – niko kroz istoriju nije uspeo da zaustavi migracije iz siromašnijih u bogatije krajeve.

Uz sve predrasude i postojeće probleme, ono što neminovno čeka dva sada prilično suprotstavljena sveta je približavanje, upoznavanje i zajednički život. Najveća smetnja u tome su manipulatori i fanatici svih boja i vera, koji koriste cinične reči Hasana ibn Sabaha, vođe sekte asasina, čiji su članovi pre mnogo vekova za njega žrtvovali život u samoubilačkim misijama: "Gde je manja svest veća je gorljivost."

Momir Turudić