Ko nikada nije putovao izvan svog mesta življenja – nije zemljak! Dalje, ozbiljno zemljačenje podrazumeva najmanje dve osobe. Od ovog drugog pravila postoji jedan izuzetak, kada vam stranac (u vašem mestu) priča o nekom vašem zemljaku kojeg je negde sreo. Izuzetak od prvog pravila pokušao je da napravi Đorđe Balašević na svom čuvenom prvom koncertu u Sarajevu kada se celoj sali (domaćih) obratio sa "Dobro veče, zemljaci". U suštini, svi su oni u tom momentu bili zemljaci u odnosu na jednu zemlju koja više ne postoji, uzdićući nostalgiju i emocije iznad tla koje je zemljacima, ipak, neophodno.

"Možemo mi i ovako", obratio se konobar na "našem" jeziku društvu u jednom malom mestu u Nemačkoj, gde sam se i ja stekao. Njegov komentar usledio je nakon što je čuo kako se dogovaramo šta će ko da naruči, da bi onda to krenuli da prevodimo njemu na nemački. Naručili smo "kafe", a on nam je doneo "kave". Bio je veoma ljubazan, ali premalo radoznao za zemljaka, što će reći da verovatno i nismo zemljaci, makar smo to, jednom, bili. Zemljak se, dakle, moće izgubiti a da za to ne snosite krivicu ni vi ni on, već neki događaji u toj zemlji koja vas je najpre povezala a potom raskinula tu neobičnu nit. Zbog toga pametniji ljudi pribegavaju sklapanju prijateljstva, društvenog odnosa kojim mogu da upravljaju sami.

Zemljake, dakle, definiše isključivo teritorija. To što potiču iz istog kraja trebalo bi da ima uticaja i na njihovu kulturu, tradiciju, jezik, navike. Dakle, takvi ljudi morali bi da imaju mnogo toga zajedničkog, što je samo naizgled tačno. Neki su stekli nove navike, u skladu sa sredinom u kojoj se nalaze, i nerado se sećaju starih. Neki su usvojili novi jezik i pričaju ga i kod kuće, sa decom (bilo da se radi o stranom jeziku ili o prostom zapostavljanju lokalnog dijalekta). Neki se, opet, ne daju i predstavljaju prave male ambasade rodnog kraja. Kad uđete u njihov dom u Beogradu, Londonu, Njujorku, Pretoriji, Tel Avivu, Melburnu, vi znate da ste, zapravo, u Mojkovcu, Pirotu, Vranju, Kruševcu ili Kikindi. Što je zavičaj osobeniji, to se teće briše; najlakše se asimiluju oni iz velikih gradova.

Zemljak se obično obraduje kad sretne zemljaka. Onda krenu da ogovaraju nekog trećeg (neprisutnog) zemljaka i da se jedan drugom jadaju kako se oni, zemljaci, nedovoljno među sobom drće i paze, za razliku od nekih drugih zemljaka koji vuku jedni druge.

Što ste dalje od kuće, to se broj vaših potencijalnih zemljaka uvećava. Ako ste Valjevac u Beogradu, zemljaci su vam svi iz Valjeva (i okoline). Ako odete negde dalje, u inostranstvo, zemljaci vam postaju i Beograđani i svi drugi iz Jugoslavije. U Americi vam zemljaci mogu biti svi Evropljani, a pojam zemljaštva dobiće potpuni smisao verovatno kada ljudi počnu da naseljavaju druge planete.

U vojsci je zemljak (zema, šatrovački "mozes") značajnija kategorija od klasića (klasa, slući u istom roku sa vama) ili geneta (gene, od generacija, isto ste godište). Zemljaka ćete i posle vojske sretati, dok za ove druge to nije tako sigurno. Ostaće vam, doduše, međusobno oslovljavanje sa "zemo", potpuno nezgrapno i suvišno u promenjenim okolnostima.

Nisam putovao mnogo, ali je bilo lepo i uvek sam nailazio na zemljake, kako sadašnje tako i bivše. Na Floridi mi je prodavac hot-doga, crnac, kada sam mu rekao odakle sam, veselo ispričao kako vrlo rado odlazi sa svojim drugarima iz Bosne da gleda kako se biju sa svojim zemljacima u nekim kafićima gde bivši Jugosloveni izlaze. "Jedni su Srbi, drugi su Muslimani", rekao mi je, potpuno nezainteresovan za suštinu sukoba ali sasvim oduševljen formom. U Budimpešti sam se u hotelu vozio u liftu s nekim momkom iz Zagreba (čuo sam deo njegovog razgovora sa prijateljima u holu, kao i on mene i moje prijatelje). Ćutali smo na neki neobičan način.

Šetajući ulicama, u inostranstvu, trudio sam se da uhvatim delove razgovora na jeziku koji se nekada zvao "srpsko-hrvatski", kada bih čuo da neko tako govori. Nemam neko racionalno objašnjenje za tu svoju radoznalost, jednostavno me nešto privuče i uvek se pitam da li i oni koje slušam, kada uhvate moj ljubopitljivi pogled, u meni prepoznaju zemljaka, ili tek nekog ko se pita kakav je to neobičan jezik. Nisam nikada imao prilike to da proverim jer smo se po pravilu okretali svako na svoju stranu.

Jednom kada mi je auto beogradskih tablica bez jasnog razloga stao na autoputu u Austriji, i dok sam razmišljao šta da radim u takvoj situaciji (i koliko bi to moglo da me košta), zaustavio se mercedes iz koga je izašao nasmejani čovek. "Šta je, zemljak?" pitao je, pokazujući veliko interesovanje za moj problem. Nije znao telefon službe za vuču, niti bi on smeo da me vuče po autoputu. Ali, eto, video je auto beogradske registracije, a on je iz okoline Šapca, pa, ko veli, da stane da vidi šta je bilo. Ajd' zdravo.

To je zemljak...

Zoran Stanojević