Nuspojave Tatko na sokolovi Da li je jedan Miloševićev "opominjući" govor rodno mesto tema, jezika i stila cele današnje "patriotske" opozicije

piše: Teofil Pančić

Kome uopšte treba, u ovim zbunjenim obljetničkim danima, još jedna kolumna o The Petom oktobru? Nikome, a ovom kolumnisti ponajmanje. Hajde, dakle, da ga ignorišemo i da, po pajtonovskom receptu, pišemo o "nečemu sasvim drugačijem"? E, cvrc: ima tako nekad nekih povoda koje se ne da ni preskočiti ni zaobići, tako su se nekako centrirali u našim životima da im ne možeš ništa: čega god da se dohvatiš, nužno je označeno i ozračeno tim kontekstom.

Zato ni ja ipak neću daleko: samo tri dana unazad, do drugog oktobra te iste godine 2000. Naime, sudeći po aktuelnom talasu oduševljavanja i lučenja firnajza po kojekakvim rodoljubačkim novinama i portalima (Pečat, Standard, NSPM...), toga se dana dogodilo nešto epohalno, samo što mi, glupavi savremenici, zabavljeni svojim nižerazrednim opsesijama i izdajničkim impulsima, toga nismo bili tada svesni; a kako da i budemo kad smo tako obični i nikakvi? Nemamo mi vizionarske sposobnosti kakve je imao Milošević Slobodan, u tom trenutku tek građanin koji se bez nekog jasnog razloga i važećeg ovlašćenja motao po predsedničkoj vili na Dedinju, bajajući o nekakvom "drugom izbornom krugu", u kojem će se grešni Srbi naprasno opsetiti zašto su ga voleli svih onih pustih godina, i zašto bi mogli da ga vole još malo, sad kad mu je ljubav najpotrebnija. Tjah, na koncu ipak ne beše po njegovom, ali ovo nije priča o tome, to već svi znamo. Nego o drugooktobarskom Miloševićevom obraćanju "poštovanim građanima" Srbije, a u čijim brojnim slojevima i teškim umnim složenostima – po kakvima je inače bio nadaleko poznat – naši recentni rodoljupci najedared otkrivaju neslućene misaone dubine.

Ovaj je pompezno "rehabilitovani" tekst sada lako dostupan svima zainteresovanima, pa neću arčiti silan prostor na njegovo detaljno prepričavanje. Dovoljno je reći da Milošević tu očinski upozorava građane Srbije da su – ne pokazavši dovoljno entuzijazma da svojim glasovima legitimišu nastavak njegove Istorijske Misije – opasno zabrazdili stranputicom, i da im je ovo poslednji trenutak da se prizovu pameti. Nije mi meni do mene – kaže Milošević – nego do Srbije, koja ima načisto da propadne ako je lišite mog mudrog vođstva i predate se lažnim, satanskim čarima Novog svetskog poretka, koji vam ionako već neko vreme potajno ubacuje drogu u piće, pa ne znate, deco moja, šta radite i kuda srljate. Sasvim ozbiljno, Milošević nabraja pošasti koje će stići Srbiju lišenu njega i njegovih: ostaće bez Kosova (‘ajde?! Sva sreća da je u tom trenutku, pre nego što tri dana docnije stvari krenuše po zlu, ceo Prizren još uredno uplaćivao porez u beogradsku kasu, a po Uroševcu se šetali ljupki srpski mupovci i delili deci bombone, donaciju iz Bambilenda), posle će da ode i Sandžak (kuda tačno?), a Vojvodina će, ni manje ni više, postati deo Mađarske. Eto vidite, tada nam je to bilo smešno, ali ja pre neki dan u Pančevu ne mogoh ni pivo da popijem, jer nisam imao dovoljno forinti... Obaška što mi je opaki carinik Lajoš kod mosta na Tamišu zaplenio sve srpske novine, tvrdeći da je to opasan iredentistički propagandni materijal. Toliko sam se najedio da sam sprejom nacrtao ocila na velikom spomeniku Lajošu Košutu, koji dominira glavnim pančevačkim Trgom Petefija Šandora! Dalje veli Milošević: građani Srbije opako će osiromašiti, i zavladaće kriminal. Baš tako veli, a mi se, s naknadnom pameću i kajanjem zbog nepravednog odnosa prema tom požarevačkom gorostasu, prisećamo kako ni nezamislivo osiromašenje ogromnog broja ljudi, ni sveprisutni kriminal i mafiozi kao medijski i vaskoliko protežirani i zaštićeni društveni uzori nikako nisu bili obeležje njegove decenije na vlasti, ma jok, to nam se samo činilo, jer smo podlegli imperijalističkoj propagandi. Ima li još? Ima, dakako, sve u tom stilu. Od Srbije ni kamen na kamenu neće ostati, propašćemo na svim planovima, okupiraće nas, zavešće nam strahovladu goru od one koju je jedan potonji sledbenik te poetike zamislio u futurističkom horor romančiću Leposava.

Zašto bi (danas) uopšte bila važna banalna mudrovanja jednog grotesknog mediokriteta natprosečnog jedino po potencijalu za destrukciju? Naravno, "po sebi" to je tek beznačajna i bezvredna makulatura, potrebna i korisna jedino istoričarima koji će se baviti tim periodom istražujući ključno pitanje: kako je sve to bilo moguće. Ali ima tu nešto drugo: zaista, ako iole pažljivo pročitaš ovaj Miloševićev solilokvij, uvidećeš da u njemu stvarno ima nečega profetskog. Samo što se anticipatorska moć govornika ne odnosi na relevantno i iole suvislo predviđanje budućnosti Srbije (osim tamo gde se radilo o neumitnom okončanju procesa koje je upravo njegova vladavina omogućila, poput "odlaska" Kosova), nego na formulisanje i tematike i jezika budućeg "patriotskog" oponiranja pravcu kojim Srbija ide – uz sva meandriranja, pa i koštunjava rikverciranja – nakon dvehiljadite. Šta ovo zapravo znači? Analizirajte teme, opsesije, jezik, stil, uporišne tačke gotovo celog "desnog spektra" današnje Srbije, i u njemu ćete lako detektovati odjeke i varijacije Miloševićevog drugooktobarskog gunđanja! Bez obzira na nominalno ideološko poreklo, ceo taj spektar od ocvalih otužnih rankovićevaca i krcunovaca ili farsičnih nadrilevičara vučelić-vulinovskog tipa, preko klerikalaca, ultrakonzervativaca, rustikalnih "srpskih domaćina", pa do manje ili više neprikrivenih ideoloških nacifašista, sve to zapravo razrađuje teze iz tog Miloševićevog govora. Da li to znači da je sve njih Milošević "rodio"? I da i ne: komplikovano je reći šta je tu starije. On je na neki način utemeljio taj današnji diskurs, ali je prethodno takav diskurs rodio njega, u političkom smislu: jer "miloševićizam" i nije bio drugo nego otrovni eklektički miš-maš u kojem je sve ono najgore iz "levog" nasleđa spojeno sa ekstremno desničarskim etnonacionalizmom. I zato je danas sasvim "prirodno" da su u Srbiji, zemlji šljiva i čuda, čegevaristi i ljotićevci složna ekipa zbratimljena u zajedničkom pregnuću. A govornik ih gleda negde odozdo, iz one večne saune, pa se smeška zadovoljno: deco moja, sokolovi moji...