Mitovi 5. oktobra (4):
Uloga vojske u revoluciji

Bez obzira na to što članovi Generalštaba nisu gajili ni trunku simpatija prema demonstrantima koji su otimali vlast, većina je bila protiv angažovanja vojske

Kao i većinu penzionisanih generala, Božidara Delića sada možete videti kako šetka u civilnom odelu, nešto zakopčanijem i utegnutijem nego što je to slučaj sa onima koji nisu tako dugo nosili uniformu, ulicama u blizini bivše Savezne skupštine. Za razliku od nekadašnjih kolega, Delić se nalazio na korak da do tog zdanja, čiji prag poslednjih meseci prelazi kao republički poslanik, stigne 5. oktobra u uniformi, budući da je kao komandant Beogradskog korpusa bio nadležan za vojne jedinice koje su očajnički prizivali ministar policije Vlajko Stojiljković, načelnik Resora državne bezbednosti Radomir Marković i direktor državne televizije Dragoljub Milanović, dok su demonstranti otimali na ulicama Beograda ono što su osvojili na izborima. "Bili smo na ivici", priča Delić u poslaničkim prostorijama Srpske napredne stranke, bacajući poglede kroz prozor prema ulici sa koje su demonstranti u jurišu osvojili parlament. To što je kolona tenkova tog dana ostala u krugu banjičke kasarne "Stepa Stepanović", na čijim ruševinama sada niču Dulićevi stanovi, ne znači da je vojska skrštenih ruku gledala kako se ruši carstvo njenog vrhovnog komandanta Slobodana Miloševića.

Prvo naređenje od načelnika Generalštaba VJ Nebojše Pavkovića stiglo je tog dana telefonom, dok se nepregledna reka nezadovoljnih građana Srbije, rešenih da se ovaj put ne vrate domu svome spuštena nosa, da bi se bežanija sa beogradskih trgova kasnije pretvarala u kafanskim pričama u herojske obračune sa raspomamljenom policijom, već slivala prema centru Beograda. Vidno uzrujan general-pukovnik tražio je da se po svaku cenu zaustavi kolona koja se valjala iz pravca Čačka. Čačani su, čuli su generali iz svojih pouzdani izvora, osim toljaga, kamenja i pištolja, uprtili i nekoliko "zolja" koje su neki od njih, zlu ne trebalo, poneli do obronaka Ovčara, nakon neslavnih vojevanja i tumaranja po slavonskim kaljugama. Kada je jedna jedinica PVO-a dojurila do Ibarske magistrale iz pravca Umke da izvrši povereni zadatak, o kojem ništa nije mogla da sazna u knjigama vojno-strategijskim koje detaljno opisuju upotrebu ovakvih snaga, videli su samo par posustalih sledbenika Velimira Ilića kako, pomalo teturajući, zamiču za onu veliku krivinu u Lipovačkoj šumi. Vojni vrh nije shvatio mnogo iz ove tragikomične epizode, pa su oficiri uskoro ponovo čuli Pavkovićev promukli glas kako ponavlja da se mora zaustaviti kolona Vojvođana, ali tako što će se priskočiti u pomoć policiji koja se dobro ušančila na autoputu. Jedinica iz Zemuna bila je brža od pe-ve-ovaca koji su već pokunjeno marširali prema bazi, ali su se i oni brže-bolje vratil u Munze, ali ne zbog ljutih Novosađana, koji narav nisu promenili ni tog sudbonosnog dana, već samouverenih pripadnika MUP-a, koji su tvrdili da će sami izaći na kraj sa krotkim Lalama. Kako su izašli, videlo se, kada su preko barikade kod Batajnice protutnjali Novosađani, Subotičani, Somborci i Zrenjaninci i stopili se Kraljevčanima i Čačanima koji su već kidisali na masivna skupštinska vrata. Kada je Pavković sledeći put usplahireno pozvao da se mora zaustaviti masa koja je navirala iz Niša, ali tako što će se blokirati samo jedna traka autoputa kod Bubanj Potoka, oficiri su samo slegli ramenima i krenuli da izvrše ovo, očigledno, besmisleno naređenje, jer je "južna pruga" ubrzo potom protutnjala drugom trakom. Ako ste gledali onu epizodu "Letećeg cirkusa Montija Pajtona" o svešteniku koji, pomalo mahnito, stiže na lice mesta u suton događaja, znaćete o čemu je reč.

No, stvari nisu bile tako naivne kao što se može pomisliti na spominjanje smešnog Terija Džonsa, jer su članovi Generalštaba u jednom trenutku mogli da preko interfona Pavkovićevog telefona čuju vapaje čelnika MUP-a da se smesta pošalju tenkovi jer se, navodno, u centru grada vode ogorčene borbe između demonstranata i policije, da je odnet kamion oružja iz stanice u Majke Jevrosime, da plamti zgrada RTS-a, a da se iznad savezne skupštine vije najcrnji dim. "Bio je to trenutak kada je spomenuta mogućnost intervencije vojske", seća se bivši general Božidar Delić. Njegova kolona tenkova jeste krenula iz Bubanj Potoka, ali do kasarne "Stepa Stepanović" gde su, potom, na svakih sat vremena palili motore, znajući da će njihovu buku čuti i oni koji nisu stanovnici Banjice. Bez obzira na to što članovi Generalštaba nisu gajili ni trunku simpatija prema demonstrantima koji su otimali vlast, većina je bila protiv angažovanja vojske jer su bili svesni da to vodi u krvoproliće, pošto vojska ne bi dozvolila da njihove pripadnike gaze po ulicama, na šta policija, po prirodi posla, beše oguglala. Bio je to jedan od retkih trenutaka kada je u vojničkom patriotizmu, nakon niza sramnih epizoda iz devedesetih, provejalo maleno zrnce razuma.

Tako su priče o planovima za bombardovanje TV Studija B, spisku od četrdeset opozicionih prvaka koje je valjalo ubiti, ili famoznom vojnom prepadu u zoru, došle u ravan onih predpetooktobarskih junačenja. Ako je ostalo nečega od tog dana, barem su se promenili oni koji priče pripovedaju za kafanskim stolom.

Slobodan Kostić