Nisam bio pošao još ni u prvi osnovne kad sam shvatio pravi smisao aluzije da drug Tito leže s Verom, a budi se s Nadom. Bilo mi je jasno, po tonu kojim su tu rečenicu izgovarali, da moj otac, komunista, i moj deda, koji je društvenu pravdu video drugačije od mog oca, dele ako ne iste ideološke stavove, u svakom slučaju rešpekt prema Maršalu koga bije glas kao velikog švalera. I divio sam se visprenosti mojih starijih: ako ih pozovu na informativni razgovor, uvek mogu da kažu da to znači da drug Maršal ima istovremeno veru u budućnost radničke klase i nadu da ćemo ispuniti petogodišnji plan...

Ono s nadom sam shvatio dosta kasnije, dok mi je vera bila dnevno prisutna u tek započetom životu. Nju sam vezivao za uvek istu sliku mog dede u dugačkim flanelskim gaćama i gornjem delu pižame, s kapicom od završetka ženske najlonske čarape na glavi, pred ikonom Svetog Nikole u uglu dnevne sobe, dok bezglasno pomiče usne u molitvi. Posle sam shvatio da sam i sâm na neki način bio uključen u taj obred, pošto je, tri dana po mom rođenju, deda bio doveo sveštenika iz obližnje crkve Svetog Save, da me krste. U tajnosti od mog oca, u kuhinji našeg stana, u plehanom koritu za veš, zajedno sa ćerkom jednog mladog poručnika JNA sa drugog sprata.

A vera se u našoj kući sastojala, za mene, najviše od diskretnih svečanih trenutaka slave, Božića, i posta petkom, koji je poštovala moja baba, dok je deda postio svaki dan silom dijete koju mu je prepisao lekar zbog previsokog pritiska od koga je i umro rano i zgađen zejtinom koji je tada često bio užegao, onaj koji se točio u bakalnici iz drvenog bureta. Vera je bio i miris tamjana kojim bi popa okadio kuću na dan slave, čudeći se svaki put što je domaćin, moj deda, baš tada morao da ode kod lekara da izmeri pritisak. Deda je imao neku veliku pizmu na sveštenike, verovatno zato što je i sam bio iz svešteničke porodice, ali veru i Crkvu nije dovodio u pitanje. Uz zvončiće za Vrbicu, retko uzimanje nafore, koju nikad nisam mogao da progutam (bezukusna, bajata i suva), povremeno mackanje po čelu nekog mirišljavog ulja (moja baba-tetka bi pre toga nešto diskretno došapnula popi), to je za mene bilo ono što se retko i spominjalo, dakle vera. Tada sam bio uveren da u veru spada i onaj čudni obred koji je izvodila moja baba kad je trebalo smiriti plač moje sestre, tek rođene bebe: sipala bi u veliku šolju za belu kafu malo vode iz česme, pa bi mašicama uzela iz šporeta užareni komadić uglja i ugasila ga u šolji vode. Zatim bi umočila u tu vodu tri prsta i njima macnula moju sestru po čelu, obrazima i nožicama, a vodu prosula po uglovima sobe. Svaki put kad bi bebeći stomačni grčevi jako uznemirili moju sestricu, znao sam šta će baba da predloži zbunjenoj mami: da joj gasimo ugljevlje? Posle sam saznao da je to paganski ritual, ali – beba više ne bi plakala.

Kasnije sam iz crkvenog kalendara stekao prve maglovite predstave o Hristu i veri u besmrtnost, odnosno u zagrobni život. Tada me to nije fasciniralo jer sam, kao i svako dete, mislio da je smrt samo incident koji se dešava drugima, a da sam ja besmrtan. A baba se nije ljutila kad bih se ja zacenjivao od smeha čitajući naglas Bogorodice djevo, zbog onog ... plod čreva tvojego, samo bi zavrtela glavom.

U ranoj adolescenciji, međutim, shvatio sam da je smrt neminovnost za sve nas i to je bio pravi šok. Satima bih, pre nego što zaspim, pokušavao da zamislim smrt i – nastavak. Kasnije sam kod Sartra pronašao šta je to: užas pred ništavilom. Počeo sam da odlazim u crkvu, na liturgiju, dopadalo mi se višeglasno pevanje hora i poneki glas sveštenika, ali nikako nisam mogao da se uživim u materiju, kako je govorila profesorka srpskog, previše mi je sve ličilo na bajku, a u bajke, u stvari, nikad nismo verovali, samo smo se ponekad divili maštovitosti naratora ili plemenitosti njihovih junaka. Putanju evolucije, koju smo učili u školi, nekako sam i uspevao da zamislim, ali sve one alegorije iz Biblije, koju sam uredno čitao, nikako: ni Hrista kako sedi s desne strane od Oca (ni na čemu sedi, ni gde tačno, i šta još rade i On i Otac), ni pakao i večno prženje grešnika (kako to da se nikad ne isprže do kraja), ni raj kao nalickani park u kome, pretpostavljao sam, ne sme da se gazi trava, jer se raj zaslužuje upravo poštovanjem bezbrojnih pravila i zabrana, uglavnom onog što život na zemlji čini lepim, i stalno s nevericom slušao odrasle, obrazovane, kako govore o spasenju. Jedino spasenje koje sam mogao da zamislim bilo je da me, posle smrti, vrate ovamo, da živim isti ovaj život koji mi se, i pored svih nevolja, sopstvenih i tuđih, ipak činio jedinim vrednim verovanja. Kasnije, u Ženevi, u beskrajnim razgovorima s jednim mladim dugokosim kalvinističkim pastorom i jednom divnom devojkom protestantkinjom, shvatio sam da će moji pokušaji iskrenog verovanja zauvek ostati uzaludni: nikako nisam mogao da prihvatim da oni oboje ozbiljno misle da moram verovati da bih razumeo. Jedino smo uspevali da se složimo (zahvaljujući talasima koji su još zapljuskivali našu mladost posle bure ‘68) da je religija, po meni nastala kao opijum za narod, a po njima to tek naknadno postala. Tu njihovu nijansu sam najzad i sam prihvatio. Kako je nastala, shvatio sam dok sam čekao da prođe onih deset godina posle operacije, bez recidiva. Za mene, naime, ni tada nije nastala, ali sam otkrio snagu i značaj nade, koju bih mogao da pišem i velikim slovom.

Možda malo kasno, ali teskobe pred ništavilom sam se oslobodio kad mi je jedan starac od preko 90 godina na pitanje da li se plaši smrti odgovorio: Zašto bih se plašio? – Idem tamo odakle sam i došao, a odatle nemam nikakvih ružnih uspomena. To je posle dopunio umirući predsednik Francuske, Miteran, kad je na pitanje novinara da li se plaši smrti nostalgično odgovorio: Smrti se ne plašim – samo mi je žao života. Sad sve činim da bih imao za čim da žalim, radije nego da se plašim da ću zbog nečeg zažaliti.

Vladimir Pavlović