U priči "San", Julian Barnes koristi jednu rafiniranu i istovremeno zaguljenu metaforu: "Sanjao sam da sam se probudio. To je najstariji san od svih..." U svojoj snevanoj javi Barnes se nalazi u večitom Raju. U snu, u kome je pisac budan, Raj se na kraju pretvara u pakao dosade beskonačno puta ponovljene dokolice i blaziranosti sveispunjenja. Tako transformisan Raj može se shvatiti i kao Barnesova metafora za savremenu svakodnevicu.

Metafora je nedvosmisleno rafinirana. Ali, zašto je zaguljena? Po mnogim tumačenjima san je dopuna stvarnosti. Istovremeno on tu stvarnost nedvosmisleno odslikava, koristeći je kao podlogu, predložak ili background. Stvarnost je skrivena u snovima. Samo, redosled joj je promenjen. Otud i zaguljenost. Uverenje da je san java sama, ne njen odraz i dopuna, ili je znak ludila onoga koji sanja ili san odslikava kompletiranu i teško prihvatljivu stvarnost.

Ipak, dugi snovi su nemogući. Dugo pričan i sadržajno bogat san jeste njegova interpretacija nadgrađena svakodnevicom. Pričanje sna je njegovo verbalno i psihološko isijavanje u stvarnosti. Trenutak olakšanja u podeli fiktivnog iskustva sa drugima. Zato je svako prepričavanje sna njegov falsifikat. Kada napusti 'palatu snova' njegov neponovljivi trenutak je okončan. Priroda se potrudila da nas poštedi onoga što čini racionalni, vremenski okvir Barnesove priče. Stručnjaci tvrde da se čovek budi svakih devedeset minuta. Taj zaostali animalni instinkt provere okruženja, stanja stvari, bezbednosti, jednom rečju – realnosti ujedno je i kvaka kojom se otvaraju vrata između prostorija realnosti i sna. Ove šanse najčešće nismo svesni i nastavljamo da spavamo, ali se kontrolnim buđenjem naši snovi neumitno prekidaju. Tačka. Može početi novi, uzbudljiviji, erotičniji, čudniji i sadržajniji san, ali ne i onaj koji nam je prirodni instinkt prekinuo.

Čini se da je noćna mora za većinu ljudi njihova najoštrija, a za ponekog i jedina kritička opservacija stvarnosti. Sublimacija svega onoga što svi vide ali što sebi, najčešće i iz krajnje ljudskih razloga, ne mogu da priznaju. Pa, zar sa našim svetom nešto nije u redu? Ljude ubijaju na ulici. Reke plave cele gradove. Ogoljena klizišta odnose živote, pijani šoferi survavaju autobuse u provalije, psihopate šetaju slobodno, promašeni političari vode izgubljene ratove, bombe padaju nenajavljeno i tamo gde ih ne očekujemo, vlada se terorom a policija ne štiti nikoga, izgladneli psi u svakome vide zalogaj, prostitucija nije problem tuđe porodice, lovci na ženske ukosnice ulaze u svaku kuću i posle ih kače na rever... Sve to liči na zlu, u najmanju ruku negativnu opservacija sveta. U stvarnosti ljudi tumače značenja ovih slika, projektuju ih na svoje uredne živote i daju im drugačija, predskazivajuća i opštija značenja. Teško je priznati da često između slika stvarnosti i sna nema razlike. Lakše je prihvatiti mnjenje da je san samo nagoveštaj, nikako produžetak realnosti. Ako to važi za normalne snove, onda se utoliko pre to odnosi na more. San ne otvara oči. San predskazuje skrivenim znacima i složenim simbolima. San je literatura, fiction – čak i kada one bombe padaju pored nas i šoferi survavaju autobuse kojim se komšijska deca vraćaju sa zimovanja, a skupljači ukosnica uđu baš u našu kuću.

Za mnoge je stvarnost skrivena. Gde? U snu! San odslikava stvarnost. Od svih snova noćna mora krije najviše od samopotisnutog lika spavača. Ona se javlja kao vrednovanje vlastitog života na osnovu kriterijuma biblijskih zapovesti. To podsvesno čistilište malo koji normalan stvor može da protrči bez negativnog salda. Ipak, i pošle noći provedene u košmaru, ljudi ponovo odlaze da se rvu sa jastukom. Sigurnost uverenja da se ona neće ponoviti uvodi nas u postojane potrošače posteljine. Nasuprot deci koja se svim silama bore protiv sna, kao da će njime izgubiti važan isečak života, mi mu se predajemo sa poverenjem. Bebe, čiji se snovi ne tumače i iz kojih one neće saznati ništa o svetu oko sebe, snu se ne daju lako. Odrasli ga love, razvijaju strategije i sami sebi postavljaju zamke kako bi u njega upali, iako znaju da je möra moguća, da im se može ukazati esencija sveta koji inače ne žele da primete i o kome svesno ne razmišljaju.

Ovu većinu umiruje podsvesna vera u pravilan ritam instinktivnog buđenja. To je važna i pouzdana samoodbrana od suočavanja vlastitog zatvorenog sveta, tog ekspres lonca u kome kuvamo mentalnu čorbu koju ćemo u najvećoj meri sami i pokusati, sa okolinom. Zavirivanje u taj lonac i pogled na njegov sadržaj pre kusanja izgleda strašnije od gotovog jela na serviranoj trpezi svakodnevice. Kada bolje razmislim, možda je ipak velika sreća – pre svega moja, naravno – što živimo na stepenu evolucije na kome je animalnost vrste još uvek očuvana. Sigurno je da će u dalekoj budućnosti evolucije naša vrsta napredovati i daleko se više i oštrije distancirati od faune iz koje je potekla. Među zagubljenim i prezrenim instinktima naći će se i kontrolno buđenje. Tada, samo u tom slučaju, stvarno i spontano transformisanje Raja u Pakao i – bez trunke malicioznosti – Pakla u Raj, beskrajnim trajanjem i ponavljanjem istog, biće moguće.

Miloš Bobić