Desilo se baš tako nekako da sam upravo položio vozački ispit i da su taman bili i neki izbori; u Onoj Državi kad napuniš 18 godina to se radilo kao normalno: mislim vozački ispit i ta građanska prava. Kažem mom tati: a što ja da biram između jednog? A on, bio mudar čovek, Bog mu dao rajsko naselje, kaže: Ubaci prazan listić i ćuti, budalo. Tu ja shvatim da je glasačko pravo stvar ozbiljna. Posle mi je pričao pokojni Dragan, zvani Gusan, bio sjajan tip (i njemu neka Bog da rajsko naselje), kako je kao mlađani poručnik Ozne hvatao ko ubacuje onu gumenu kuglicu u ćoravu kutiju (nije ona Pere Lukovića!): nasloni olovku na ćoravu kutiju i na usnu, kao umoran, pa se nalaktio, i kad ona kuglica padne na filc dole, on zabeleži tablu na osnovu vibracije, je li. Posle je plašio seljake: glasao si u ćoravu kutiju, a? A seljaci kažu: otkud znaš? A on se nasmeši i kaže: Ozna sve dozna.

Posle nisam glasao uopšte dok nije prošao dijalektički materijalizam, a ni njih nije bilo briga za mene. Pre deset godina, ono 1990, ukažem se ja na mom izbornom mestu na Zvezdari; kao kontam – sad ne biram između jednog. Glasao ja tako za onog Srbu Avijaciju iz Se-Pe-O; izaberemo njega u Narodnu skupštinu, a on malo posle ode u radikale, sram ga i stid bilo; ko bi rekao – čovek je inače iz Bačke... A bila gužva nebeska, tada 1990: sav komšiluk izašao.

Posle smo stalno tako: svako malo neki izbori. Nije da nije bilo lepo: vazda smo bili opoziciona opština, birački odbor sve neke fine žene i muškarci, već se svi znamo iz "Hajduka" i one samoposluge što radi skroz. Čak nam je i milicija, gore iz Jedanaeste, fina (osim onog jednog). Jedino što mi stalno glasamo, a oni stalno kradu Tamo Negde. Dok ih nismo ufatili sa rukom u cegeru onomad. Pa smo onda lupali u lonce i to sredili. Mislili smo sad je sve u redu, neće valjda više da kradu, znaju valjda za Boga. I tako do nedelje.

Dođem po običaju u deset do osam, čisto da vidim da l’ nisam već glasao, je li, kad tamo njih 348 čeka; nije me mrzelo da ih brojim. Šta je, reko’, je l’ se to deli ulje za dž? Ne seri i stani na kraj reda, kaže komšija Emil. Jedva smo nekako svi stigli, već prošlo osam. Ja im pokazao listić, da vide da nisam ništa gurao unutra, a oni kažu: nemojte komšija, to su budalaštine. U pet izjutra kaže mi komšija taksista da je gotov(o), da je Voja Koštunica pobedio u prvom krugu i da nema varijante – gotovo je. Ajd’ i to da vidimo, i odem da spavam.

Probudim se donekle mahmuran i upalim televizor, neki đavo mi nije dao mira. Kad tamo pres-konferencija: sedi neka oštra ženska i dvojica brkatih. Jednog znam: bivši prijatelj Ljuša. Vidim umacio se, prede i hvali opoziciju da kako je fina i uljudna, priznaje da smo pobedili na lokalu. Vidim ja da to neće dobro svršiti: ovaj ‘oće da se cenjka. Kao: mi vama opštine, savezna skupština ionako nije važna, a predsednika da nam ostavite, stalo nam je jako, ljudi smo – dogovorićemo se i u tom pravcu.

Ne može tako, druže Ljuša, kažem ja mačku (sedimo sami, naime). Zašto ja glasam sve ove godine, smrzavam se po redovima i sve? Zar da me neko opet proda iza leđa? Jeste l’ vid’li kako je prošao onaj Vuk? Puk’o čovek. A zašto? Zbog onog Srbe Avijacije i takvih. Ko ga je terao da se njuška i cenjka sa Onima?

Nego sad pamet u glavu, gospodo pobednici! Ne znate vi mog bivšeg prijatelja Ljušu: taj kad se udidi i profini – nešto je smislio. Nemoj da prođete kao onaj što se cenjkao. Ako smo pobedili, onda smo pobedili i tu nema Boga i sile. Inače ćete da mi ogadite i glasanje i sve, a to ne bih voleo.

Miloš Vasić