Iz ličnog ugla – Sedam pravih tačaka Model sa greškom Izgleda da je jednom od tvoraca ovog modela mnogo lakše, a sigurno i politički isplativije, da u medijima kritikuje opoziciju i prethodnu vladu Vojislava Koštunice nego da ponudi konkretna i realna rešenja za oporavak srpske privrede

piše: Nenad Popović

Verovatno najveći autoritet ekonomske nauke danas, Džozef Štiglic, dao je ključne preporuke koje mora da ispuni antikrizni program da bi otklonio posledice krize i stvorio osnovu budućeg razvoja jedne zemlje. Kvalitetan program mora da sadrži mere koje će imati (1) brzo dejstvo, (2) efektivne su, (3) usmerene na ključne kratkoročne probleme, (4) ali sa vizijom rešenja za dugoročne probleme zemlje, (5) fokusirane su na investicije, koje (6) otklanjaju posledice u oblastima u kojima je izgubljen najveći broj radnih mesta i koji je (7) društveno odgovoran.

Da su finansijeri (USAID) i mentori (Vlada Srbije) izrade "Postkriznog modela ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2011–2020. godine" poštovali ove preporuke, ne bi odobrili taj model kao osnovu ekonomske politike Srbije za narednu deceniju.

Jasno je da u kreiranju ovog modela nije učestvovao nijedan privrednik, a da ni ekonomisti izgleda nisu imali veliki uticaj. Model je više rezultat rada statističara ili matematičara, jer se računski sve uklapa. Država će izbeći projektovani bankrot u 2015. godini zbog pada deviznih rezervi na 0, do čega nas dovode sadašnji model očuvanja kursa dinara i servisiranje stranog duga. Još samo da privreda i građani izdrže. Prema modelu, povećaće se porezi, smanjiti penzije i plate, povećati izvoz i strane investicije.

Model se odnosi na desetogodišnji period, ali ni u jednom delu ne iznosi plan pokretanja modela u prvoj, drugoj godini, koje su uvek najvažnije za ocenu realnosti modela. Ne nudi se objašnjenje kako će se sa prošlogodišnjih 800 miliona evra stranih investicija, u 2012. godini dostići projektovane 2,3 milijarde. Takođe, model ne objašnjava na koja tržišta i šta će se izvoziti u toliko većem obimu da bi se učešće izvoza u BDP-u povećalo na 65 odsto, sa današnjih 27,6.

Autori modela priznaju da je jedan od najvećih rizika za ostvarenje projekcija činjenica da su na njegovom početku dve predizborne godine, u kojima se očekuje plima "populizma" koji je u potpunoj suprotnosti sa njegovim pretpostavkama. Kako će se plate i penzije smanjivati, na nivo od 8 odnosno 10 odsto budžeta, ako već sada postoji, za sve koji od njih žive, jedva podnošljiv pritisak rasta troškova života. Kako će građani sa takvim primanjima podneti dovođenje cena javnih usluga (struje, gasa i komunalija) na tržišni (dvostruko veći) nivo, kad su već sada dugovi građana EPS-u i Srbijagasu blizu jedne milijarde evra?

Ovaj model je nerealan u celosti, jer će BDP po glavi stanovnika Srbije tek za deset godina biti kao danas u Hrvatskoj, ili pre deceniju u Sloveniji.

Model nije efektivan jer je usmeren na makroekonomske pokazatelje i pretpostavke, a privreda, čije rezultate projektuje, suočena je sa realnim problemima čija rešenja se u modelu ne pominju. Izgleda da je jednom od tvoraca ovog modela mnogo lakše, a sigurno i politički isplativije, da u medijima kritikuje opoziciju i prethodnu vladu Vojislava Koštunice nego da ponudi konkretna i realna rešenja za oporavak srpske privrede.

Nelikvidnost, tehnološko zaostajanje, međunarodna nekonkurentnost su ključni kratkoročni problemi. Ako model ne nudi rešenja tih problema, kakve su pretpostavke da rešava druge? Na osnovu čega se onda može projektovati rast produktivnosti od 50,4 odsto ili zaposlenosti od 16,9? Na osnovu čega se očekuje rast investicija sa 15 na 28 odsto, uz promenu strukture, tako da će domaće investicije iznositi 55, a strane 45 odsto, ako se zna da je u prošloj godini taj odnos bio 14 prema 86? Od svih subvencionisanih kredita 95 odsto je dato za likvidnost. Zar to nije bio dovoljan motiv autorima da objasne kako zamišljaju prelaz iz nelikvidnosti u tako dinamičnu investicionu aktivnost?

Model nije ni dobro usmeren, jer više ukazuje na ono šta se očekuje od nezavisnih aktera (Evropska unija, međunarodne finansijske institucije, strane kompanije) nego na to šta vlada, javna preduzeća i državne institucije moraju da preduzmu. To što se proklamuju neki rokovi za ulazak u zajednicu evropskih zemalja i što se s tim računa kao sa realnim projekcijama, više govori o lakovernosti nego o realnosti.

U slabosti predloženog modela svako će uvrstiti i pretpostavke na kojima se zasniva. Naime, ako njegova ostvarivost podrazumeva zamenu potrošačkog investicionim opredeljenjem, trgovačku preduzimljivost industrijskim rastom, a vraćanje dugova pravima na veće zaduživanje zemlje, onda ima puno razloga da budemo zabrinuti.