Kao i svi jubileji, rođendan je događaj sumnjiv i upitan. Kakve to veze ima što se neko rodio pre baš toliko godina, čak okruglog broja, recimo dvadeset? Moje iskustvo na tu temu melanholično je: dok si klinac, rođendani se uglavnom – ma skroz! – svode na zabavu roditelja i njihovih prijatelja; kad odrasteš, jedva da se poneki tiče baš tebe i polako postaju sve veća gnjavaža i smaranje. U zlatnoj jeseni mog dugog i zanimljivog života rođendani su mi postali košmar: još samo treba da me podsećate, kao da ne znam koliko sam omatorio...

Kad sam bio klinac, dakle, te sam rođendane iščekivao uzrujan i nervozan; odmah posle Nove godine, razumete već. Onda je moja mama insistirala da novogodišnja jelka ostane do mog rođendana (4. januar), pa i do Božića – kad je već tu i to. Kao svaki klinac, od rođendana sam očekivao poklone; ostalo me nije zanimalo, ali je roditeljima bilo važno. Pokloni su po pravilu bili ispod mojih očekivanja – osim knjiga, što je neka uteha, kad čovek pogleda. Ali su se zato svi drugi sjajno proveli na mojim rođendanima. Nije da se nešto žalim: moji roditelji družili su se sa dragim i zanimljivim ljudima i provod je uvek bio dobar. Dve stvari su mi smetale: sendvičići moje mame koji su suviše mirisali na paštetu od srdela i okolnost da su se te žurke oko MOG rođendana vukle do nedoba, a meni se, slavljeniku, spavalo strašno.

Posle, kad sam odrastao i to, rođendani su i dalje bili gnjavaža, povod da se neko drugi provede umesto mene. Kao da je meni milo što sam napunio tolike godine; znam to i sam, bez njih; kao da je to sad neko dostignuće što je magarac omatorio za još jednu godinu...

Dobro: jeste slatka uteha bila kad čoveku njegova dečica onako lepo i bezazleno čestitaju rođendan; pa dragi prijatelji; pa voljena žena. To je lepo. Ne znam; valjda ljudska priroda traži taj neki oslonac u datumima, godišnjicama dobrog i lošeg, jubilejima i ostalim podsećanjima na prolaznost. Ima tih nekih datuma koje nepogrešivo pamtim, ali oni se odnose na događaje ne baš najprijatnije: kad mi se – Božjom milošću, bez moje zasluge – desilo da ne izgubim ludu glavu, na primer, ali to je druga priča.

Kad ovaj spis dođe u vaše ruke, čitaoče moj mili, mi ćemo se spremati da proslavljamo 20. rođendan vašeg omiljenog lista (za koji se nadam da ga kupujete!). I taj je rođendan – makar i o papiru koji trpi sve bila reč – nekako nalik na moje lične rođendane. Sad, kad se setim, prvi rođendan "Vremena" jedva i da smo primetili u onom haosu od oktobra 1991; samo smo slegli ramenima i rekli sebi – dobro smo pretekli, idemo dalje. Tako je uglavnom, bez ikakve pompe i slave, bilo i dalje. Sećam se živo da smo 500. broj, pred petogodišnjicu, našli da slavimo baš na dan operacije "Oluja", hvala lepo, a sve u neznanju, mada smo lepo slutili šta sledi.

Deseti rođendan jedini je – do sutra, ako Bog da – koji smo proslavili onako malo jače: tog 29. oktobra 2000. u SKC-u smo ugostili komplet ekipu koja se tu ukazala više zbog sebe, nego zbog nas (kao i na mojim klinačkim rođendanima; je l’ vam sad jasnije?). Bio sam vidilac Voje Koštunice te večeri, ej! Ali, takva su vremena bila. Dobro: nije da nam nije bilo lepo te oktobarske večeri 2000. Nekako čoveku – posle deset krvavih godina – dođe milo, ako me razumete. Posle smo slavili taj 1000. broj i to je bilo lepo, jer je bilo više nekako kamerno, u našoj kafani i bez mnogo gostiju koji bi došli zbog sebe, a ne zbog nas. Naučili smo se, u međuvremenu, da vlastima nije do nas; njima je do njih (a kad im je do bilo čega drugoga i bilo?). Mi mu tu nekako dođemo kao pojava simbolička: doći nama na rođendan je pod "chic", pod "muss", rekli bi Agrameri; eto tako, da se vidi i čuje, valjaće za nečega; jesu oni i ‘vaki i ‘naki, ali ipak... Već vidim da će se ukazati i oni kojima se nimalo ne sviđa šta mi pišemo, mada "Vreme" ne čitaju. Ali, pustimo sad to, ne budimo sitničavi. Lepo je kad neko oseti potrebu da vam čestita rođendan; nekako vas to razneži, a mi smo tome skloni, blesavi kakvi smo.

Dvadeset godina jednog nedeljnog lista je hiljadu trideset četiri broja; 1034 utorka kad se smrzavamo od straha hoćemo li postići. Pa, malo li je? Gubitaka u ljudstvu imali smo: Jug Grizelj, Draško Gagović, Uroš Komlenović, Stojan Cerović. Dejan nam je jedva pretekao, Teofila nisu dobro udarili štanglom, Duško Reljić im nije bio dovoljno zanimljiv pa su ga pustili kući, a Filip je umakao prisilnoj mobilizaciji Krajišnika – jedva. Ej, za dvadeset godina i 1034 utorka! A tek koliko smo se vukli po sudovima zbog tužbi slavne plejade lopurdi, zločinaca, lažova, spletkaroša i običnih idiota...

Ima taj rođendan – ipak, kad razmisli čovek – nekih prednosti. Dvadeset godina, a prošlo dok trepneš!

Ajde, dođite, čestitajte, dobro nam došli, ništa lično i bez uvrede, sve praštamo, rođendan je to, dvadeseti, nije mala stvar.

I, izvinite ako je nešto bilo, što kažu dobri ljudi kad vas ispraćaju iz gostiju.

Miloš Vasić