Redakcija nedeljnika "Vreme" u društvu prijatelja i saradnika proslavila 20 godina izdavanja lista

Nedeljnik "Vreme" 29. oktobra proslavio je – radno i svečano – svoj 20. rođendan.

Koktelu u hotelu Kontinental u Beogradu prisustvovale su brojne zvanice, prijatelji redakcije i poslovni saradnici. Među njima su bili i predsednik Srbije Boris Tadić, ministri Vuk Jeremić i Nebojša Bradić, zaštitnik građana Saša Janković, gradonačenik Beograda Dragan Đilas, vlasnik kompanije Delta Miroslav Mišković, urednik "Blica" Veselin Simonović, direktor RTS-a Aleksandar Tijanić, direktor kompanije ComTrade Veselin Jevrosimović i brojne druge ličnosti iz javnog života zemlje.

***

U nastavku objavljujemo tekst „Vreme" nedeljnik novog talasa - od 1. do 1000. broja koji je nastao u proleće 2009. i objavljen je u Zborniku «Dimitrije Davidović, večiti savremenik - doprinos srpskog novinarstva razvoju demokratije od 'Novina serbskih' 1813. do savremenih tokova», koji je 2010. godine izdao «Službeni glasnik»

Piše Milan Milošević, novinar Vremena, suvlasnik, jedan od njegovih osnivača i jedan od koautora koncepta profila ovog nedeljnika

«Novi talas» nedeljnika Vreme započet 1990, nije novi, to je zapravo pokušaj da se u Srbiji sačuvaju klasične žurnalističke vrednosti. Iskustvo nedeljnika Vreme obeležava pokušaj da se u vreme raspada države rata, i moralnog i ideološkog sloma promoviše novinarstvo zasnovano na činjenicama i na racionalnom rasuđivanju, da se očuva kredibilnost novinarske profesije i da se iskaže privrženost elementarnim moralnim načelima.

Po žurnalističkoj formi Vreme je srpski nedeljni njusmagazin. Osnovala ga je u Beogradu oktobra 1990. grupa novinara koja je napustila nedeljnik NIN, grupa beogradskih disidenata, grupa novinara Borbe i nekoliko novinara veterana. Kao neka vrsta seniora, urednika-savetnika, početak su pomagali Dragiša Bošković, Jug Grizelj i Jurij Gustinčič, a asistenciju u uredničkoj realizaciji prvih brojeva pružio je i Dušan Simić, novinar, urednik i spoljnopolitički dopisnik Politike. Veći deo pomenutih ličnosti je učestvovao i u stvarnim pripremama za pokretanje lista, a nekoliko njih je podržalo inicijativu iz profesionalne solidarnosti. Nekoliko novinara, pak, koji su učestvovali u pripremama lista nisu se identifikovali kao formalni inicijatori pošto su bili vezani obavezama za listove za koje su radili, a pokretanje novog lista je bilo povezano ne samo s rizicima već i sa neizvesnošću koja se ticala termina izlaska prvog broja, i tada još neregulisanih propisa koji se tiču izdavanja novina od strane privatnih lica. Saradničku mrežu su činili afirmisani novinari širom tadašnje SFRJ koji su uglavnom bili u otporu prema propagandističkom talasu koji je brzo preplavljivao tadašnji medijski prostor.

Prvi broj Vremena izašao je 29. oktobra 1990. godine. Pripreme za pokretanje nedeljnika trajale su sedam meseci. Formalni osnivači su bili Zoran Jeličić, koji je bio i prvi glavni urednik, Dragiša Bošković, Milan Milošević, Stojan Cerović, Dimitrije Boarov, Miloš Vasić, Lazar Stojanović, Srđa Popović, Vesna Pešić, Jurij Gustinčić, Boro Krivokapić, Mirko Klarin i Jug Grizelj.

Rešenje o upisu u registar javnih glasila novina pod nazivom Vreme pod rednim brojem 950 doneo je Republički sekretarijat o za informisanje 18. jula 1990. Pre toga saglasnost je dalo odgovarajuće veće tada još delegatske Skupštine opštine Stari grad. Po tadašnjim propisima javna glasila su morala da imaju i savet lista, pa je paralelno s pripremama profila lista, sastava redakcije, dopisničke mreže, prodajne mreže, dizajna lista, razmišljano i o sastavu saveta lista. Pominjani su Milovan Đilas, Branko Vučićević, Bora Ćosić, pa i Goran Bregović... Savet nikad nije izabran jer zakon to više nije tražio.

Kao formalni izdavač Vremena prijavljeno je akcionarsko preduzeće «Sedma sila» koje su pokretači lista registrovali u Rijeci, pošto je procenjeno da su uslovi za osnivanje izdavačkog preduzeća tamo u tom trenutku bili povoljniji. Da je Novinsko preduzeće Vreme d.o.o. formalno promenilo osnivača govori rešenje Okružnog suda u Beogradu od 14. oktobra 1991. godine, ali ta promena je bila zapravo samo formalna.

Pored prvog glavnog i odgovornog urednika Zorana Jeličića prvu redakciju sačinjavali su Slobodanka Ast, Stojan Cerović, Nenad Novakov (umetnički urednik), Goranka Matić (urednik fotografije), Nikola Kostandinović (grafički urednik), Milan Milošević, Roksanda Ninčić, Lazar Stojanović (kultura), Hari Štajner (svet), Miloš Vasić, Dragoljub Žarković (unutrašnja politika), Aleksandar Ćirić i Nenad Stefanović, koji je u redakciju iz formalnih razloga ušao malo kasnije i sekretar redakcije: Elena Krstanović.

Redakciju danas čine: Dragoljub Žarković (glavni urednik) Filip Švarm (odgovorni urednik), Aleksandar Ćirić (pomoćnik glavnog urednika) Dejan Anastasijević, Duška Anastasijević, Aleksandar Anđić (fotografija), Dimitrije Boarov, Slobodan Bubnjević, Sonja Ćirić, Vera Didanović, Jovan Dulović, Slobodan Georgijev, Jovana Gligorijević, Jelena Grujić, Nebojša Grujičić (kultura), Andrej Ivanji (svet), Zoja Jovanov (biznis), Tatjana Jovanović, Slobodan Kostić, Jasmina Lazić, Zoran Majdin, Saša Marković, Ivana Milanović Hrašovec, Milan Milošević, Teofil Pančić, Ana Radić, Saša Rakezić (strip), Tamara Skrozza, Vladimir Stanković, Zoran Stanojević (navigator), Tatjana Tagirov, Dragan Todorović, Tanja Topić, Momir Turudić, Biljana Vasić, Miloš Vasić, Marija Vidić (nedelja), Ljubomir Živkov, Dragoslav Grujić (tekstualna dokumentacija), Jelena Mrđa (foto dokumentacija). Za osamnaest godina redakcija je izgubila četiri markantna autora umrli su Jug Grizelj, Stojan Cerović, Uroš Kolenović i Draško Gagović. Od spoljnih saradnika za redakciju je bolan gubitak predstavljala smrt Frana Cetinića.

Vreme karakteriše urednička stabilnost - za osamnaest godina postojanja ono je imalo samo dva glavna urednika: Zorana Jeličića u period osnivanja, i posle njega Dragojuba Žarkovića, koji je bio i deo tima koji je koncipirao profil lista.

Kroz redakciju Vremena za osamnaest godina njegovog postojanja prošao je veliki broj novinara. Neki od njih su u drugim redakcijama kasnije zauzeli čelne pozicije, ili su se istakli u drugim delatnostima. Njihova orijentacija i «boja» je prilično različita. Glavni urednik Radio televizije Srbije Nenad Stefanović bio je novinar Vremena 1990-2005; glavna urednica Politike Ljiljana Smajlović bila je urednica spoljnopolitičke rubrike Vremena 1992-1994; glavni urednik Radio Beograda Dragan Radulović radio je u Vremenu 1999-2000; Veselin Simonović glavni urednik beogradskog večernjeg lista Blic bio je urednik u Vremenu, ambasadorka Srbije u EU Roksanda Ninčić je suosnivač Vremena i novinar tog njusmagazina 1990-2000; Predrag Marković predsednik Skupštine Srbije 2003-2006, bio je urednik kulturne rubrike Vremena; Seška Stanojlović urednica Helsinških svezaka bila je više godina urednica spoljnopolitičke rubrike Vremena; Petar Luković urednik E-novina elektronskog izdanja, koje je osnovao doskorašnji većinski vlasnik Vremena, bio je pisac satirikona Ćorava kutija i urednik deska u Vremenu pre nego što se s njim burno razišao.

Zvezde Vremena su bili: čuveni karikaturista Koraks, otišao iz redakcije Vremena posle jednog sukoba; Jug Grizelj, čije ime nosi novinarska nagrada za istraživačko novinarstvo i širenje razumevanja među narodima; i svakako kolumnista Stojan Cerović.

IME: Ime lista je izabrano 17. maja 1990. glasovima pokretača lista, a u konkurenciji su bili nazivi Odgovor, Videlo, Horizont, Centar, Petak, Poenta i Vreme.

Prethodno su pominjani Komentar, Beogradske novine, Kontinent, Evropa, Liberal, Salon, Kritika, Balkan, Nezavisne novine, Beogradski tjednik, (očito šale radi) «Za trajni mir i međunarodnu saradnju», Nedeljnik, Beogradski nedeljnik, analiza, Tribina, Pregled, Revija, Panorama, Njusmagazin, Nezavisni list, Vidik, Kontakt, Reč... Veći deo tih naziva nosili su listovi koji su izlazili u prošlosti u Beogradu, ali oni nisu birani s namerom da se obnove profili tih listova, već zbog značenja koje reči iz naziva sugerišu. Izabravši naziv Vreme redakcija nije imala nameru da obnovi «predratno» Vreme, dnevni list iz tridesetih i četrdesetih godina dvadesetog veka, ni njegov profil, ni političku orijentaciju. Slučaj je hteo da je deda jedne članice redakcije, Roksande Ninčić, diplomatski i politički doajen Momčilo Ninčić bio akcionar i jedan od osnivača Vremena, ali osim prećutnog poštovanja za tu činjenicu to nije igralo neku veću ulogu. U prvom broju u uvodniku je podsećano na to da je Vreme imenik značajnih svetskih listova, kao što je Tajm, Tajms, Cajt, i rusko Vremja.

Prilikom odlučivanja o imenu najviše glasova je bio dobio naziv Poenta, pa naziv Horizont, pa naziv Vreme, ali je u raspravi odlučeno da je naziv Vreme najprikladniji, obzirom na usvojeni profil lista. Naime, kako se i iz predloga i užeg izbora naziva vidi, među pokretačima lista postojale su dve osnovne ideje o karakteru lista. Jedna je bila da se pokrene opinion magazin, list koji bi bio baziran na komentarima, na isticanju ličnog stava i moralnog apela u prvi plan; druga je bila da se pokrene njusmagazin, list koji će u prvi plan isticati činjenice, a koji će svoj sadržaj bazirati na pokrivanju događaja, na osvetljavanju uzroka koji su do njih doveli i na spekulacijama o njihovom mogućem toku.

NAMERE: U uvodniku prvog broja Vremena ta namera je obnarodovana sledećim rečima: «Želimo da Vreme bude nedeljni list, pisan uređen i oblikovan po ugledu na standardne svetske nedeljnike ove vrste. Stoga ćemo se držati opomene koja je stajala iznad glave jednog uglednog urednika: 'Fakta su svetinja a komentari slobodni'.

Dakle, nećemo da navijamo za bilo koga ili za bilo šta, osim za istinu, odnosno za vrh dostignutih vrednosti u novinarskom zanatu i društvu uopšte. Izvan toga, Vreme nema ni trajnih saveznika niti stalnih protivnika. Hoćemo da otkrivamo novosti, da o njima pišemo i da ih analiziramo onoliko koliko je to dovoljno čitaocu da bi samostalno i pouzdano mogao da se opredeljuje...

Još jednom: uradićemo sve što možemo i umemo da bismo se priključili svetskoj porodici nedeljnika poput Tajma, Spigla, Njusvika, Ekonomista i drugih. U toj nameri nismo bez korena, sopstvenih. Početkom ovog veka, tačnije 1901, godine, Grgur Milovanović. profesor Pravnog fakulteta Velike škole u Beogradu, u svojoj knjizi 'O slobodnoj štampi uopšte' ovako definiše ulogu slobodne štampe: 'Ma sa koje tačke posmatranja polazili i ma kako se ne slagali o snazi dobroga dejstva slobodne štampe, opet se mora priznati, da ovo četvoro sačinjava zadatak slobodne štampe: da bdi, pazi, saznaje, pronalazi i na javnost iznosi verno sve pojave. -- da poučava, obaveštava, upućuje i dobra stvara -- da vaspitava -- i da ukorava i kazni.'

Svakako ima mesta razgovoru o shvatanju sveta, pa i štampe u takvom svetu, pre dva svetska rata, ali i danas krajnje aktuelno zvuči, bez ostatka, sledeće uputstvo gospodina i profesora Milovanovića: 'Štampa ne sme laž ili neistinu kao istinu, porok kao vrlinu, zabludu kao pravo stanje stvari predstavljati bilo po neznanju bilo iz računa, jer je onda ona ne nauka i sredstvo, kojim se pravo stanje stvari ili dijagnoza saznaje, nego otrov kojim se život ili zdravlje zajednice razorava.'»

NOVINE I «UDRUŽENJA»: Prednost koja je prilikom koncipiranja nedeljnika data njusmagazinskoj u odnosu na opinion formulu nije bila apsolutna. Anegdotski rečeno zbog prve rečenice u prvom uvodniku prvog broja rečenica «Ovoj Redakciji ne pada ni na kraj pameti da sebi pripisuje nekakvu pionirsku ulogu», bila je povod za jednu egzotičnu svađu tokom puštanja u štampu prvog broja, praktično kad je papir bio "urolan" u rotaciju...

U foajeu Narodnog pozorišta, "čitav Beograd», zapravo jedan opozicioni krug širi nego što se obično misli, neke će Vreme kasnije žigosati, s nekima prijateljevati, s nekima se svađati, svečano obučeni i pomalo raspoloženi za ono «salonsko» blazirano nipodaštavanje, čekao je da dežurna ekipa znojava i izmučena početnim naporom i borbom s vetrenjačama i indolentnim grafičkim radnicima iz štamparije, čija rotacija se zaglavljuje, donese prve primerke lista, koji je kako će se kasnije u tekstu videti, nastao ni iz čega i uprkos svemu i osamnaest godina predstavljao nemoguću misiju. Vreme je kako izgleda doživljavano kao list pacifističke i građanske orijentacije. U veoma kriznim vremenima to je bili njegovo okruženje, ako se polazi od toga staro pravilo da novine prave udruženja, a udruženja prave novine.

Suprotno prilično raširenom uverenju redakcija Vremena nije bila ideološki homogena, ali ideološka raznolikost pokretača nije predstavljala problem jer je tokom priprema lista nađena mera saglasnosti oko osnovnih moralnih postulata i izgrađena atmosfera tolerisanja unutrašnjih razlika, poštovana je hijerarhijska tolerantnost na razini novinar urednik.

Tokom «rađanja» Vremena, koje je među prvim privatnim novinama u Beogradu devedesetih, počela je da se ubrzano pojavljuje partijska štampa, koja po pravilu nije mnogo marila za žurnalističke standarde, već je u prvi plan isticala političku propagandu i «ubeđivačko novinarstvo». Više opozicionih grupa se do neke mere ponašalo prijateljski prema Vremenu, ali ta naklonost političke elite u nastajanju imala je dve strane - s jedne strane je predstavljala izvesnu psihičku osnovu u nesigurnim vremenima, a s druge strane ličila je na priču: «Daj pope ruku!». Narodni poslanik koji traži da bude intervjuisan ili bar besplatan primerak...

Na domaćoj političkoj sceni Vreme je imalo dobre odnose sa tadašnjim opozicionim partijama, mada, unazad gledano, one u žaru političke borbe ni one nisu podnosile hladnu analizu ni ironični otklon koji je Vreme gajilo. Najbolje odnose s tim snagama Vreme je možda uspostavilo posle demonstracija 9. marta, kada je list, neposredno pre toga doveden praktično pred kolaps zbog prvog talasa prepreka i depresije posle prvog izbornog poraza, na upečatljiv način osvetlio jedan od prelomnih događaja tranzicione političke istorije u Srbiji. U izveštavanju o unutrašnjim političkim prilikama Vreme se držalo principa definisanim u poznatom uvodniku Politike iz 1904. da će podjednako ocenjivati i vlast i opoziciju, s tim što će opozicija imati izvesnu prednost. U izbornim ciklusima Vreme je primenjivalo formulu koju neguje Njujork tajms, ne krije koga podržava, ali ni njemu ne daje beskrajan popust i pre svega uvažava činjenice.

U tom kontekstu treba primetiti da je Vreme imalo probleme i s neprijateljima i s prijateljima, od prvih se čuvalo samo, a molilo je boga da ga sačuva od ovih drugih.

Neke grupe su pogrešno shvatile naklonost koju je Vreme pokazivalo prema njima u kritičnim momentima i ponekad su svojatale Vreme ili pokušavale da budu njegov «moralni stražar», a u delu redakcije ostao je utisak da su sanjale i o preuzimanju Vremena, no to je, kako izgleda, bio samo «verbalni delikt», a ne i izvodiva opcija.

Vreme je ponekad identifikovano s ponekom od tih grupa, ali ono je bilo samo suočeno s jednim fenomenom koji je zapazio Vaclav Havel, a preko njega i Adam Mihnjik da na istoku prosečni svet ne voli disidente zato što su ovi govorili dok je prosečni svet neherojski ćutao i posle u moralnom bekstvu od tog za prosečnog čoveka uobičajenog i očekivanog stanja gaji prezir prema disidentima i optužuje ih da su sve to zapravo činili zbog «vlasti». Moralni stav koji je redakcija iskazivala u poznatim kritičnim momentima je obezvređivan ili ratnopropagndistički kao govor u korist neprijatelja ili kao taj «prezir prema disidentima». To je otežavalo komunikaciju lista sa širokom publikom.

Sličan problem pojavio se u obrnutoj situaciji, posle sloma starog režima, kada je Vreme počelo da se distancira od kako se nekad govorilo «prvoboraca iz 1945, posleratnih pacifista, protiv takozvanog plesa pobednika, pretenzija raznih osvetnika, purifikatora itd.

NAČELO: Na testu je bilo i moralno načelo, važno u novinarskoj profesiji, da javno glasilo mora da neguje moralni stav, a moralni stav Vremena je baziran na uvažavanju prava žrtve. Poštovanje činjenica i normalni obziri - samo to. Vreme je bilo zapaženo u međunarodnoj novinarskoj javnosti i u nekim periodima je bilo najcitiraniji list sa eks-yu prostora. Činjenica da je veći broj najuglednijih svetskih medija citirao Vreme kao relevantan izvor na svojevrstan način govori o tome da su u teškim uslovima u redakciji ostali očuvani kriterijumi za procenu činjenica i njihove relevantnosti. Da li su oni citirali Vreme zato što je ono pisalo ono što su oni voleli da čuju? U nekim slučajevima se može i to reći, ali činjenica da reprint pojedinih tekstova deceniju posle zbivanja koji su u njima opisani govori da je osnovni uzrok tog ugleda kredibilnost i zdravorazumsko rasuđivanje.

Pored toga što se zbog takvog stava našlo na udaru domaćih ratnih propagandi, u gradu u kome izlazi difamirano je kao list stranih plaćenika, a u drugim sredinama koje su kroz rat sticale državnu samostalnost, kao srpsko kukavičje jaje.

Zalaganje za osnovne vrednosti građanskog društva, parlamentarizam i demokratiju i mirno rešavanje svih sporova je na vrhu vrednosti koje je Vreme nastojalo da zastupa.

U trenutku pokretanja ono je bilo beogradski list s pretenzijom da komunicira na čitavom prostoru bivše SFRJ, ali ta mreža socijalne komunikacije je ubrzano razarana.

Pored tih bazičnih teškoća pokretanje Vremena je praćeno psihološkim i propagandnim osujećivanjem. Zbog moralno čvrstog stava i otpora eskalaciji rata i sukoba, plasman Vremena je, citiram opasku pokojnog Stojana Cerovića, predstavljalo poduhvat sličan onom koji predstavlja «prodaja biblije Arapima».

Pri koncipiranju profila Vremena najviše pažnje je bilo posvećeno tome kako da se razvije nedeljnik koji se pre svega bazira na činjenicama koje osvetljava i čije značenje tumači na produbljeni način, bio je svojevrstan odgovor na atmosferu nastalu u srpskom i jugoslovenskom novinarstvu od 1988-90. kada su ubrzano napuštani do tada dostignuti standardi novinarstva, kada su se rastakali dotadašnji ideološki okviri i kada je u medijima vladala kakofonija rastućih nacionalnih, ideoloških, političkih i moralnih sukoba. Dotadašnja zvanična glasila su jedno za drugim menjala sadržaj i ton i prelazila na ratnu propagandu.

Kako je već rečeno, pokretanje lista predstavljalo je u profesionalnom pogledu napor da se odbrane osnovni novinarski standardi u periodu kada je u javnim glasilima preovlađivala ratna propaganda, a u političkom životu s jedne strane režimska satanizacija protivnika, a sa strane formirajuće se opozicije, retorika pećinskog antikomunizma (Vladimir Goati). Za profesionalnu ekipu pokretača taj deo napora je pružao unutrašnju moralnu satisfakciju i taj cilj je bio iznad tržišnih kalkulacija koje su sugerisale suprotnost.

PRIPREME: Pripreme za pokretanje lista su se odvijale nekih sedam meseci u kancelariji advokata Srđe Popovića, a prvo formalno sedište lista bilo je u stanu Zorana Jelićića. Prvo sedište redakcije bilo je u zakupljenim prostorijama Instituta društvenih nauka u Beogradu, Narodnog fronta 45. na VII spratu. Potraga za pogodnim prostorijama za redakciju je bila deo «osnivačke avanture». S ograničenim sredstvima za pokretanje lista pogodan prostor koji bi bio zakupljen je uglavnom bio u posedu tadašnjih društvenih preduzeća. Radi zakupa prostora na primer kontaktirano je i s tadašnjim Zavodom za ekonomiku domaćinstva, koje tada imalo slobodan prostor...

Problem je bio i da se nađe štamparija (sve novinske rotacije su tada bile društvenom vlasništvu i sumnjalo se da će ona otkazivati štampanje, ili na drugi način opstruisati izlaženje lista). Prvi brojevi štampani su u BIGZ-a, a potom u novosadskom Forumu, zatim u Privrednom pregledu. Jedno vreme nedeljnik je štampan i u štampariji Glasa javnosti i Politike. Sada da se štampa u preduzeću «Rotografika» iz Subotice.

Distribucija štampe je tada bila u društvenom vlasništvu i od početka je problem bio da se obezbedi blagovremena dostava lista, adekvatna distribucija, naplata prodatog tiraža i, što je takođe važno, blagovremeno informisanje redakcije o kretanju tiraža. Prve informacije o plasmanu prvih brojeva lista redakcija Vremena je dobila posle nekih osam nedelja, što je naprosto gutalo početni kapital. Raspad SFRJ, konflikti i decenijska krizna situacija otežavala je naplatu prodatog tiraža. Zbog sumnje u krađu tiraža Vreme je u jednom periodu odvojeno štampalo naslovne stranice u jednoj štampariji, a ostali tiraž u drugoj, ali to je dalo slabe efekte, jer «šverceri» su brzo našli svoj odgovor.

Ni odnos izdavač-redakcija nije predstavljao prepreku, jer je usvojeno i poštovano pravilo ponašanja da o novinarskim problemima odlučuje redakcija, a i među izdavačima su bili članovi redakcije. Formalna zaštita imena i žiga bila je registrovana na ime većinskog vlasnika, između ostalog i kao mera obezbeđenja od eventualne spolja režirane podele redakcije, podele i rata oko autorstva, što je zahvatalo neke od redakcija devedesetih.

Sve ostalo je bila frustrirajuća avantura. Prvo, redakcija je bila potpuno tehnički neopremljena za poduhvat u koji je kretala. Onako kako je koncipiran, nedeljnik Vreme je trebalo da pre izlaska prvog broja obezbedi neophodnu tehničku infrastrukturu koja je za takav proizvod neophodna: novinsku dokumentaciju, fotodokumentaciju, katalog «znanja» ličnosti, stručnjaka i relevantnih adresa bez kojih se ne može primeniti takva novinska forma koja podrazumeva ne samo osvetljavanje događaja, već i analizu i dokumentovanje njihove predistorije, učestalosti ponavljanja sličnih pojava itd. Redakcija Vremena taj uslov na početku nije imala i oslanjala se uglavnom na iskustvo novinara. Od novinskih dokumentacija bila joj je pod komercijalnim uslovima dostupna samo dokumentacija «Borbe», ostale nisu zbog faktičkog neprijateljskog stava i podozrenja tadašnjih izdavačkih kuća koje su bile pod kontrolom vlasti, a i da nisu bile, zašto bi pomagale konkurenciji. Kad je počeo prelom prvog broja Vremena, celokupna «baza podataka» sastojala se od jedne kartonske kutije s jednom starom fotografijom, od tehničkih instrumenata jedna pisaća mašina. To je nadoknađivano korišćenjem ličnih arhiva novinara i mukotrpnim radom na sakupljanju dokumentacije, najpre fotodokumentacije, onda na prikupljanju presklipinga.

I pored tih osnovnih teškoća definisanje profila lista, organizacija redakcije, predstavljali su lakši deo posla za ekipu koja je pokretala list, obzirom na to da su ljudi okupljeni oko tog projekta imali bogato profesionalno iskustvo. Izdavati novine ne znači samo obezbediti slobodu novinara, već organizovati njihovu industrijsku proizvodnju distribuciju i naplatu. Veći problem je bio da se obezbedi njihovo štampanje, plasman, da se izbegnu očekivane formalne i neformalne prepreke koje su u tom trenutku očekivane, obzirom da privatno izdavanje novina do tada nije bilo odomaćeno niti dozvoljeno.

Odlaganje početka izlaženja lista dok se ne pripreme optimalni uslovi nije dolazilo u obzir, jer događaji su se ubrzavali i tražili su da list počne da izlazi. U suprotnom početni zamah entuzijazma je mogao lako da se raspe.

Vreme se tokom čitave svoje istorije borilo sa opisanim i nepomenutim osujećenjima. Neka od njih su ublažavana zahvaljujući pomoći (Soros fond, EU, Irex, USAID...). Ta pomoć je od strane tadašnjeg režima korišćena za difamaciju i sumnjičenje redakcije što je otežavalo stabilizaciju lista.

KONCEPT: Tokom definisanja profila lista najvažnije pitanje je bilo, šta je za redakciju Vremena vest kojoj nusmagazinski nedeljnik posvećuje pažnju. Pretpostavka je bila «mirnodopska» da će kao i u američkim i zapadnoevropskim njusmagazinima, dominirati tekstovi o konfliktima koji remete svakodnevnu mirnu rutinu. Koncept je bio baziran na takozvanoj «tehnici udice», ili «klina» koji može nositi priču: novinari pripremaju dosije o nekoj pojavi čekajući povod, «klin» o koji će «okačiti» priču, povod koji izaziva uzbuđenje u javnosti i traži odgovore o tome šta je uzrok takvih zbivanja. Po tim prvim definicijama, koje su ostale zapisane u elaboratu o nastanku Vremena, definisani su kriterijumi kojih će se novinari držati pri pisanju tema: akcija, umeće novinara da priču održi interesantnom, jasnoća i štedljivost u izrazu, estetski i tehnički standardi, balans u kompoziciji priče.

I za izbor tema (urednička filozofija) Vreme je tada usvojilo klasične njusmagazinske kriterije:

1. Novost, odmeravana ne prema tome da li je to novost za novinara nego za publiku;

2. Ono što je pripremljeno objavljuje se s povodom i obrađuje se tako da bude razumljivo i prihvatljivo čitaocu;

3. Tabu ponavljanja - ako je slična vest obrađivana nedavno, ostavlja se - od toga se izuzimaju prirodne katastrofe, socijalni neredi ili bitke;

4. Stari događaji u novom svetlu, primene novih ideja i metafora na stare teme;

5. «Prekomerna aktuelnost» - navodno je neki urednik Njusvika rekao: «Ne želimo da zakasnimo, ne želimo ni da poranimo, ali naročito ne želimo da nas «Tajm» pretekne.

Struktura Vremena je od početka bila razuđena: politika, društvo, kultura, vreme uživanja...

Izlet u opisivanje ovih detalja treba da ilustruje kako je Vreme pokretano s namerom da bude savremeni medijski mirnodopski proizvod klasičnog tipa namenjen kvalifikovanijoj publici.

Tokom procesa «projektovanja», koncipiranja lista analizirana je struktura, izraz i tehnika nedeljnika Špigl, Tajm, Njusvik. Izvesni zaključci izvlačeni su na osnovu uvida u Specator, Punch, Ekonomist, Washington post national weekly edition, New York times revue of books, nastojalo se da se primene neka iskustva USA today, da se dostigne zanimljiva ozbiljnost kakvu neguju nemački die Zeit i die Velt. Analizirani su i modeli nezavisnih listova Liberation i Independent.

Od domaćih listova analizirana su njusmagazinska iskustva NIN-a koji je 1972, prvi krenuo da razvija njusmagazinsku formulu, Ekonomske politike i njene proliberalne orijentacije, zagrebačkog Danasa i Starta, a donekle i iskustva lista Demokratija danas koju je u to doba, nešto pre izlaska prvog broja Vremena pokrenuo Zoran Gavrilović i koja je izlazila kratko.

Eskalacija ratne propagande i dugi zamršeni rat obeležili su prvu deceniju nedeljnika Vreme i ozbiljno stavila na probu njegovu nameru da činjenice uzima oprezno, bez dosoljavanja. Nastupio je period u kome je bilo «previše istorije», ratno doba u kome kako u knjizi «Prva žrtva» piše Robert Najtli, u ratu prva strada istina. Njusmagazinska «hladna formula» je bila pogodna za suprotstavljanje toj bujici zato što je do neke mere «filtrirala ratnu kakofoniju», na nivou jezika novinare je navodila da u tekstovima imaju više glagola nego prideva, da koliko mogu opisuju događaje onako kako su se odvijali. Teškoća je bila i u tome što ratne okolnosti proizvode ne samo pojačanu galamu, pojačanu propagandu, nego i falsifikovanje činjenica. Svakako, teškoća za negovanje novinarstva zasnovanog na činjenicama bila je u tome što je Vreme imalo vrlo ograničene resurse, i pored toga što je imalo široku i prilično pouzdanu saradničku prijateljsku mrežu na teritoriji tadašnje SFRJ.

Drugi problem je bio to što su zbog takvog stava oficijelni izvori informisanja na svim sukobljenim stranama za Vreme bili uglavnom zatvoreni.

Kad se uzmu u obzir okolnosti i uslovi u kojima je radila redakcija, mora se istaći činjenica da je Vreme imalo mnogo manje promašaja nego što se to može očekivati, a sadržaj izdržava i test vremena. To pokazuju, na svojevrstan način, reprinti tekstova deceniju kasnije u knjigama nekoliko autora Vremena i u samom listu, raznim povodima.

Opinion dimenzija, novinska forma bazirana na kompetentnom angažovanom stavu nije bila potisnuta, naprotiv imala je važno mesto u strukturi lista, samo što je forma koja je negovana bila bliža eseju, nego klasičnoj novinarskoj kolumni. Definišuće obeležje toj formi dao je Stojan Cerović, po obrazovanju psiholog, koji je bio jedan od zaštitnih znakova vremena i koji je u političku esejistiku unosio važnu dimenziju moralnog rasuđivanja. Vreme će kasnije odnegovati još nekoliko osebujnih komentatora (Pančić, Živkov), ali, dok je Stojan Cerović odražavao duh Vremena te kolumne su više svedočanstvo lične osebujnosti, ponekad i u antitezi sa sadržajem ostalih tekstova u Vremenu. U početku autorske tekstove za Vreme pisali su književnik Mirko Kovač, Dragan Veselinov, Cvijet Job, kasnije Miroljub Labus i drugi.

Okolnosti rata i raspada diktirale su to da list odigra ulogu moralnog čuvara osnovnih ljudskih vrednosti, ali nisu uticale na napuštanje njusmagazinske formule koja podrazumeva mirno rasuđivanje, zaključke tipa «u jednu ruku, ovako, u drugu, onako», koja dakle nije baš pogodna za takozvano «borbeno novinarstvo». Možda je, pak, upravo ta okolnost omogućila isticanje osnovnog moralnog stava i moralnog rasuđivanja, koje je nalagalo da se prvo ohlade usijane glave, pa da se onda vidi ostalo. Činjenična osnova negovana u Vremenu do neke mere je pojačala i takozvanu opinion dimenziju formule ovog nedeljnika.

U izvesnom broju tekstova negovana je persiflaža i ironija do sarkazma, kao neka vrsta psihološkog oduška. Zanimljivo iskustvo Vremena je u tome da je u jednom slučaju (skupštinske fotografije Draška Gagovića) to postignuto dokumentarističkim sredstvom kakav je fotoaparat. U novinama ta tehnika deluje ako je usmerena «ka gore», ako žigoše moćne. Masovna uspaljenost je nalagala potrebu da se ponekad žigoše i mentalitet. Neki autori u toj oblasti pokazuju majstorstvo, mada se uz njih švercuje i ona sklonost skorojevića da preziru vlastitu okolinu, a ne da je razumeju i popravljaju, što je jedna od osnovnih slabosti Vremena.

Pouzdanost onoga što je štampano u Vremenu je davala osnovu da «novinarstvo moralnog apela» u političkim esejima i u klasičnim novinskim tekstovima dobije odgovarajući kontekst i činjenički fundus.

U tom kontekstu treba pomenuti još jednu teškoću s kojom je Vreme moralo da se bori. U doba uskovitlanih događaja i još uskovitlanijih emocija nusmagazinska formula je previše hladna, pa je to otežavalo komunikaciju za širokom publikom. To nije nov problem za primenu njusmagazinske formule kod nas. NIN je 1972. godine pri redizajnu tadašnjeg «starog NIN-a» usvojio njusmagazinsku formulu i u okviru nje čak u prvom broju pokušalo da ne potpisuje novinare kako bi se u prvi plan istakle činjenice. To je brzo napušteno. Kasnije je, po dolasku u tadašnji NIN Jug Grizelj to definisao, tražena je raspevanija, «mediteranska verzija» tog anglosaksonskog standarda. Vreme je negovalo čvrst gotovo tvrd izraz, ali je odnegovalo i nekoliko istančanih reportera, kakav je na primer bio pokojni Uroš Komlenović. Zanimljiv prilog omekšavanju formule predstavlja svakako kultna rubrika «Vreme uživanja», jedna poluliterarna rubrika u kojoj je eseje ili kratke priče ili putopise objavilo na desetine književnika i novinara.

U mnogim aspektima Vreme je koncipirano i pravljeno kao proizvod širokog spektra. Ne samo po pretenzijama da pokrije čitavu gamu tema od politike do kulture, nauke, ekologije i estrade i sporta. O tome svedoče i takozvani prateći sadržaji: od 1990, Vreme je izdavalo više dodataka („Vreme novca", «Vreme kompjutera», „Vreme zabave", «Vreme nekretnina», «Vreme zdravlja» itd.). Takođe Vreme je izdavalo i «Vreme dece», zabavno edukativni dečji list koji je uređivala Mila Bajford. Bilo je izdavačka kuća, ali se Vreme knjige izdvojilo i promenilo ime u Stubovi kulture. U okviru Vremena jedno vreme je izlazila Nova srpska politička misao, po izdvajanju dela redakcije iz redakcije časopisa Politička misao, a kasnije je taj časopis nastavio da izlazi samostalno. List Republika je jedno vreme pripreman u redakciji Vremena. Kada je zapretila opasnost da kragujevačka Svetlost izgubi samostalnost Vreme je pod svojim logom omogućilo da se štampa nekoliko brojeva tog lista dok nije stala na noge redakcija Nezavisne svetlosti. Godine 1999. u okviru Vremena izlazio je i kulturni magazin Aleksandija koji je kasnije nastavio da izvesno vreme izlazi samostalno. U redakciji Vremena napravljeno je prvih 12 brojeva banjalučkog Reportera. Iz Foruma Vremena o spoljnopolitičkim temama nastao je, posle, Evropski forum. Vreme je omogućilo redakcijama NIN-a i Blica, da uslovima lomova unutar ovih redakcija, svoja izdanja pripremaju u Vremenu. U tom smislu Vreme je kao «stožer» jedne porodice predstavljalo pokušaj da se u teškim okolnostima očuva što više aspekata normalnog života.

Vreme je imalo i međunarodno izdanje, pod nazivom „Vreme International", koje je uglavnom bilo usmereno na srpsku ili tačnije eks-jugoslovensku dijasporu u Evropi.

Kao važan deo svog komunikacijskog kapaciteta redakcija Vremena smatra svoje internet izdanje, koje je u funkciji od 1998, i koje kako statistika pokazuje ima posetioce od severa Kanade do Novog Zelanda i značajan pristup iz «bliskog okruženja» što donekle nadomešćuje otežanu distribuciju štampe na eks-yu prostoru. Deo distribucije sadržaja Vremena išao je i preko kopija kompleta vremena na CD-u. Treba podvući da je sve te poduhvate, od kojih neki predstavljaju tehničku inovaciju Vreme preduzimalo tokom krizno-ratnog perioda. Treba podsetiti i na to da se u tom periodu u srpskoj štampi odvijala i tehnička revolucija. Sa olova se ptrelazilo na fotoslog, s fotosloga na digitalnu pripremu. Vreme je, na primer, uz velike napore nabavilo funkcionalnu laboratoriju, ali u međuvremenu digitalizacija je učinila da ta investicija bude malo upotrebljiva.

Vreme je osnovano kao privatni list sa značajnim učešćem redakcije u vlasništvu i s presudnim uticajem na izbor glavnog urednika uz institucionalizovanu uređivačku nezavisnost redakcije u odnosu na vlasnike - o čemu svedoči i polemika koju je nekoliko istaknutih članova redakcije Vremena (glavni urednik Dragoljub Žarković, Stojan Cerović i Milan Milošević) vodilo sa većinskim vlasnikom i suosnivačem Vremena advokatom Srđom Popovićem, između ostalog i o tome zašto je Vreme izlazilo za vreme ratnog stanja tokom bombardovanja Srbije od strane NATO kada je bila zavedena cenzura. Kada je pokrenuto, Vreme je bilo u vlasništvu Srđe Popovića i članova redakcije u trenutku osnivanja. On je bio većinski vlasnik, nije se mešao u uređivanje novina, polemiku s Vremenom vodio je legitimišući se kao čitalac, a zanimljivost je u tome da redakcija s njim u dugom periodu zapravo nije imala nikakav kontakt. Doduše osnivačka prava on je preneo na svog sina s kojim redakcija takođe dugo nije imala kontakt. Godine 1991. suvlasnik Vremena bio je i YU Point Vuka Hamovića, ali on se posle izvesnog vremena povukao izmirio tadašnje dugove Vremena i svoj simbolični udeo prepustio članovima redakcije. Od aprila 2008. Vreme je u vlasništvu grupe novinara Vremena, koja je otkupila vlasnička prava od većinskog vlasnika i nekoliko manjih vlasnika, od kojih su neki ostali u saradničkom odnosu s redakcijom, a neki prekinuli veze s njom. Po deklarisanoj nameri sadašnjih vlasnika po otplati kredita u vlasničku strukturu treba da budu uključeni članovi reakcije koji do isteka tok perioda budu radili u Vremenu.

S redakcijom koja se prirodno i kontinuirano podmlađuje, osamnaest godina posle osnivanja Vreme se razvija kao njusmagazin s pretenzijom da razvija onu vrstu nedeljnika poput magazina Tajm, Njusvik, Vremja, Špigl, Cajt ili Ekonomist. Ta pretenzija je, kao neka vrsta nemoguće misije do sada negovana uz mnogo teškoća uz daleko manje resursa nego što takva formula zahteva. Ipak, jedna vrata za tu vrstu novinarstva treće dimenzije su uprkos svemu ostala otvorena.

r.s.v.