Intervju - Branislav Lečić, ministar kulture:
Hajde da se mačujemo

Dolazi vreme konkretnih rezultata, priče i dalje ostaju za decu. Mali čovek na ovom prostoru stvara alibi za poniženje i neučestvovanje u životu, za neprisustvo, i sad se po inerciji okreće protiv ove vlasti

Prva dva i po meseca rada ministra kulture Branislava Lečića nisu bila jednostavna: sindikalci su pretili generalnim štrajkom radnika u kulturi, nova poreska politika nije poštedela knjige, budžet je premali, traži se izgradnja svih pozorišta koja se godinama grade i rešenje svih problema koja godinama nisu rešavana, očekuje se i zahteva čudo preko noći.

Branislav Lečić je pozorišni i filmski glumac preko dvadeset godina, jedan od najboljih, najtraženijih, najpopularnijih i najatraktivnijih. Nadu u novu Srbiju počeo je da proklamuje pre deset godina na Terazijskoj česmi. Sad, kaže, pokušava da je i realizuje.

"VREME": Znali ste šta vas čeka. Zašto ste bezbrižne dane uspešnog umetnika i aplauze zamenili funkcijom koja traži rešavanje državnih problema?

BRANISLAV LEČIĆ: Neko mora, jer krajnje je vreme. Velika je istorijska šansa da se uspostavi demokratija trajno, da zažive demokratske institucije koje će biti temelj građanskog društva i stvaranja novog mentaliteta. Generacije koje dolaze biće izazvane ovim što sam ja uradio, to što sam kao umetnik prihvatio da budem i političar. Sutra će možda baš taj gest biti inspiracija kreativnim ljudima, ne samo iz umetnosti, da shvate da je politika kreativno mesto, da je bavljenje politikom važno mesto artikulacije potreba jednog naroda i čitavog niza delatnosti, mesto gde se može projektovati budućnost. Ovaj moj potez govori da umetnik, i to uspešan, znači čovek koji zna svoj posao, može da izađe iz svoje strasti, zadovoljstva i opsednutosti poslom, i da se pozabavi uređenjem ambijenta Za dobro našeg nacionalnog opstanka i identiteta. I, da se ova nacija projektuje u budućnost i nađe među civilizovanim narodima. I da se obračuna sa onim što nas je do propasti dovelo. Jer postavlja se pitanje: čemu zavlačanje u prostore svog profesionalizma ako ne postoji ambijent u kome taj profesionalizam može da bude izvor egzistencije i motivacija za napredovanje, ako društvo nema pozitivan i stimulativan naboj, naboj nade i vere u uspeh. Nema svrhe zatvoriti se u svoj mali svetionik. Mi moramo izaći iz tog "egotripa" i egocentrizma. Takođe, ovaj moj potez na neki način demistifikuje nasleđen stav o političkom angažmanu, jer ovo visoko mesto je pre svega odgovorno, i meni je čast da to radim, ali u isto vreme znam da ne smem da se zadovoljim formom i samouživanjem zbog toga, da se moj karakter izmeni, da podržim inerciju mistifikacije političkog položaja. Mnogi su se ljudi angažovali, a sposobni su u okviru svojih profesija, da bi živeli bolje nego što su pre živeli. Ja sam u materijalnom gubitku ulaskom u ovo, ali je to moja odluka. Znam: gubim, ali će verovatno zahvaljujući tome što će se društvo popraviti i to doći na svoju meru. A ništa od toga mi više ne treba nego da živim prema meri normalnog života. Dakle, imam utisak da je ovo momenat kad bi se kultura mogla ozbiljno ustoličiti, da postane baza, što ona i jeste, fundament, polazište svega pa i društvenih institucija, momenat da zakonske regulative budu poboljšane, usmerene ka čoveku, rečju da postanemo pravna država, da vođa u toj državi bude najzad zakon a ne neki pojedinac i njegova samovolja. Tako da me je upravo to što kultura u bivšem poretku, ne samo prošlih deset godina, nikad nije ozbiljno shvaćena nateralo da krenem u akciju. A stalno smo se pozivali na kulturu, da smo kulturan narod. A kad se zrelo pogleda, naš odnos prema kulturi je loš, nepametan, propuštali smo mogućnost da ona bude glabalno oružje za pripitomljavanje strasnog, energetskog potencijala u nama i oko nas i da bude moćno oružje za vezu sa drugim narodima i njihovo pripitomljavanje.

Šta ćete učiniti da se promeni mišljenje o kulturi, da kultura bude ozbiljno shvaćena?

Dobrim delom smo ovu društvenu promenu izvršili zato što smo hteli da nam bude drukčije. Mentalitet nije nepromenljiva datost, mentalitet je proizvod načina života i projektovanog pogleda na svet. Dakle, imam utisak da je ovo upravo momenat kad bi se naš duh mogao preporoditi i trajno učvrstiti u demokratskoj državi uz pomoć kulture, i samim tim projektovati u budućnost. Taj veliki posao neću raditi sam. Računam na ljude koji takođe osećaju duhovnu snagu i žele da se upuste u akciju.

Najavili ste nov imidž kulture u Srbiji. Kakav će on biti?

Nemam ambiciju da napravim kulturni model, da kažem evo ovo je kultura. Bilo bi primitivno, bilo bi nekulturno. Obrazac kulture se stvara, to je kolektivna stvar. Angažovao sam ekspertski tim koji se u Zavodu za proučavanje kulture bavi time, angažovao sam stručnjake kao pomoćnike u Ministarstvu, koji, izuzev operativnog posla, rade i to. Novi model je proces, to se neće desiti odmah. Sad je mnogo važnije nešto drugo uraditi: prepoznati negativno i otkriti njegov koren, očistiti baštu od korova. Praktično, eliminacijom viška i suviška doći ćemo do tog modela. Kulturi Srbije potrebna je renesansa, ali uz humanizam, jer šta vrede talenti i umeće ako nisu po meri čoveka.

Smanjili ste i izmenili sastav kabineta Ministarstva kulture?

Da, birao sam stručnjake. Kadrovske promene su neophodne zato što je kod nas vladala negativna selekcija, tražila se partijska pripadnost i lojalnost a profesionalizam nije bio na prvom mestu. Siguran sam da i u ovoj političkoj promeni postoje tendencije da se postavljaju ljudi po partijskoj osnovi, ali pošto je DOS konglomerat više partija, on je u biti demokratski pokret. Nijedna partija nije a priori dominantna. Kadrovski nisu uticali mnogo na mene. Branio sam profesionalizam, znanje i, naravno, svoj koncept.

U javnosti se čuju zamerke da je kriterijum za postavljanje ljudi na rukovodeća mesta bila količina predizbornog angažmana?

Neka je i tako. Pa i trebalo je šetati, zvoniti, imati stav, i u tom stavu istrajati. Trebalo je imati hrabrosti za takve stavri. Ko ima takve zamerke? Oni koji su koketovali sa bivšom vlašću ili su ostajali u svom sobičku, a sad im je krivo što i oni nisu učestvovali. Neka se sad potrude, neka budu nečim motivisani, neka rade bolje, neka doprinesu ovom dobru. Mnogi su pričali u prošlom sistemu da u fiokama imaju savršena dela koja ne mogu da pokažu, ili su govorili e kad bih ja imao pet minuta, kako bih ja, ali mi ne daju. Sad imaju pet minuta, ajde, gde su ti tekstovi, ti stavovi koji su morali da budu sakriveni. Pre će biti da je istina o nama drugačija od onoga kako mi pričom želimo da se predstavimo, a na priču je nekad mnogo dobijano. Sada manje. Dolazi vreme konkretnih rezultata, priče i dalje ostaju za decu. Mali čovek na ovom prostoru stvara alibi za poniženje i neučestvovanje u životu, za neprisustvo, i sad se po inerciji okreće protiv ove vlasti. Evo, hajde, delaj, formiraj nevladinu organizaciju za preporod ovog društva i za lakše podnošenje tranzicije. Uloži u decu, učini nešto, pa ću da ti verujem. A to, kafansko-srpsko, pričam-ti-priču, te bajke, šaljem otrovne strelice a i dalje pijem svoju lozu i strašno sam mudar što mogu da zamerim svemu, a kad pogledate njihovu biografiju – ništa, nikakvog dela. E to više ne može.

Kulturna javnost očekuje čudo, i to odmah, i, kao da joj nije krivo što je to nemoguće.

Zanimljivo je nešto u karakteru našeg čoveka: autoritarni karakter trpi zlo, ne diže glavu, trpi godinama. A onda kad dobije dobro, hoće da sve bude preko noći i odmah traži odgovornost i odmah je nezadovoljan. Autoritarni duh živi u poniženju, a onda kada dobije slobodu, nenaviknut, ponižava onoga koga može. A demokratska vlast hoće razgovor i dijalog, i transparentna je, dakle omogućava tu slobodu, pa nezadovoljan čovek onda odmah kreće da žestoku strast poniznosti projektuje sada u slobodu pljuvanjem dobra. Za dobro mora da se radi, mora da se obračunava sa sobom, da se naseli strpljenjem, ali ne u smislu odustajanja od prisustva u životu, nego rada na sebi. Ne postoji razlog ni za zavist ni za zluradost ako je čovek kulturan. Transparentnost, sad često upotrebljavana reč, hoće da kaže da je sve otvoreno, da se sve što se misli kaže, i ono što se kaže da se i uradi. Da nema – jedno misli, drugo govori, treće radi. To je pocepanost ljudske duše kojom pojedinac može da razboli ceo narod. Još uvek su recidivi tog ponašanja prisutni, ali ja se njih uopšte ne plašim. Čak ih izazivam, otvoreno, kao vitez, ko ima mač neka izvoli, hajde da se mačujemo. Svako ko ima šta da kaže neka kaže, dobro je došao. A ko hoće da se bije, hajde da se bijemo, a ko hoće da se slušamo, hajde da se slušamo, a ako hoće da se čujemo, onda daj da se sastanemo kao vitezovi Arturovi za okruglim stolom u kome je svako jednak a niko nije veći zato što mu je ime poznatije ili ima bolji i uvaženiji položaj. Mali smo narod koji je mnogo stradao. Red je da ukažemo na kvalitet i na dobre ljude i da ih afirmišemo i pokrenemo na akciju, da pokažemo da hoćemo da uđemo u akciju, da pripadamo akciji. Najzad, da ne sanjamo o životu nego da ga živimo.

Sudeći po vašim izjavama, zagovornik ste teze da novac nije presudan po kulturu.

Da, jesam. Potrebno je da se pokrenemo pre nego što krenemo sa novcem, ulaganjima, plasmanom naših aktivnosti u kulturi, jer pre dolaska žive vode koja bi trebalo da navodnjava, moramo da osvežimo puteve vode, da spoznamo gde smo, da vidimo šta može da se uradi i bez para. A to je već akcija. Pronašao si u ruševini ono što je čitavo, obrisao si sto, stavio beli čaršav i jednu malu porciju hrane koju imaš podelio sa nekim ko je pored tebe. Zapalio sveću, napravio ambijent i, u ruševini, pod otvorenim nebom, možeš reći: Bože, hvala ti, ja sam živ i imam snagu da nešto promenim. Danas moram da jedem ovoliko koliko imam da bih se osetio bolje, da bih sutra počeo da zidam. O tome ja pričam. Kultura je baza, prvo čovek mora da probudi duh da bi mogao da zida, da stvara.

Ministarstvo će, najavili ste, finansirati samo prioritete i kvalitete. Šta to konkretno znači?

Svi projekti, naši programi, namere, kriterijumi biće svima dostupni na sajtu. Nadam se da ćemo za koji mesec uspostaviti kriterijume na osnovu kojih će svakom biti jasno da tu ministar nije presudan nego da odlučuju kriterijumi, pa neće ni donositi projekte koji ne zavređuju pažnju Ministarstva. Možda će to ostvariti na lokalnom nivou, opštinskom. Ili na tržišnom, ako neko ima projekat s kojim misli da može da zaradi, što bi tražio pare od Ministarstva. A oni koji zbog niskog kulturnog obrasca nemaju publike koja bi im vratila materijalno ulaganje, ili se radi o projektu od nacionalnog interesa pa automatski zaslužuju pažnju, Ministarstvo je tu da ga podrži na tržištu. Moramo da pravimo meru i ravnotežu između onoga što je opšti zadatak budžeta i onoga što je naša potreba za specifičnošću tretmana. Mislim na oporezivanje knjiga. Tu je Ministarstvo kulture parametar odnosa između zainteresovanih i Ministarstva finansija. Našli smo zajednički jezik ali mi ne možemo to obaviti sami, već u tome moraju da učestvuju svi ljudi iz branše. Nije svaka knjiga za oslobađanje od poreza. U dosadašnjoj koncepciji ponašanja institucija kulture prema Ministarstvu i prema budžetu stvorena je atmosfera da je Ministarstvo servis za dodelu novca i da svaki projekat treba da dobije novac. Nije tako. I neće biti tako. Projekti će dobijati novac. Institucije za kulturu dobijaće novac za projekte, ali ako ne urade ono što su rekli, neće dobijati. Dobijaće samo za puko održanje. Moraju da se motivišu, da izađu iz apatije, u institucijama treba da budu kreativni ljudi a ne ljudi koji su se tu zbrinuli, tako da je bilo logično da su i sindikati odmah tražili ne razmišljajući da treba nešto i da ponude. Od onih sam koji traže, kad sebe vidim kao kulturnog radnika, ja sam na strani sindikata. Ali u poziciji države, znam da nije dobro da oni budu isključivo potražioci bez sagledavanja realnosti.

Iako je, posmatrano u objektivnim okolnostima, prerano govoriti o planovima za uspostavljanje kulturnih institucija i aktivnosti na Kosovu, da li Ministarstvo razmišlja o tome?

Postoje dve vrste akcije. Prva je da se zona oko Kosova, dakle Bujanovac, Medveđa, Preševo, oživi. Zato sam i išao tamo nekoliko puta.

Već smo preduzeli korake da oživimo kulturni sadržaj, ljudi treba da počnu da se bave nečim lepim, da se osveže. Druga akcija je slična, ali na Kosovu, u Mitrovici, gde Srbi žive izdvojeni i pod stalnom su tenzijom. Deo te druge akcije jeste pokušaj finansiranja očuvanja spomenika na Kosovu. Ministarstvo prikuplja sredstva za to od Unicefa i nekih država – Italije, Nemačke, Švajcarske.

I vi i ostale vaše kolege u vladi ponašate se drugačije od prethodnih političara...

Normalno, nije političko mesto razlog da zaboraviš da si čovek ili da izigravaš poluboga. Ja sam namerno zadržao svoje predstave, i dalje igram u Kontejneru, Buretu baruta i u Bliže. I time demistifikujem tu mistifikaciju političke funkcije. Samo slabi ljudi moraju falš autoritetom i sejanjem straha da nadomeste neznanje. Kad si duhovno izrastao, kad si evoluirao u čoveka, ti više ne gledaš iz oklopa svog ega, nego si u stanju i svoj ego da vidiš kao deo igre. Ne moriš ljude svojim ego tripom iz ogromnog straha da ljudi u tebi ne prepoznaju kukavicu, nego učestvuješ u životu s ambicijom da dâš doprinos društvu, da si deo njega, i da si ambiciozan, hoćeš više, napreduj, ali napreduj po pravilima društvene igre. Napišimo zakon, da budemo vitezi koji donose dobro i sebi i društvu, da ne budemo sitni mali mešetari, lopovi, niži sloj koji radi ispod žita. Probudimo u sebi plemićki duh. Imamo ga.

To je veliki posao, treba dati šansu onima koji su plemići duha genetski, ili koji imaju težnju da to postanu. A ako im se ne postavi cilj, mogu da odu lakšim putem, da trivijalizuju život, da odu u nekulturu, u rasitnjavanje zlatnog mača u sitan novac.

Sonja Ćirić