Kako saopštiti dijagnozu:
Kad lekar gleda u pod

Ljudi različito reaguju kada saznaju da boluju od maligne bolesti i da ih očekuje zahtevno lečenje praćeno neizvesnošću i brojnim medicinskim procedurama

Za nekoga je maligna bolest stres, za nekoga je životna kriza, a neko dijagnozu, lečenje i sve medicinske intervencije doživljava kao traumatska iskustva. Reakcija na dijagnozu tumora zavisi od mnogo faktora – od psihičkog i mentalnog sklopa, od okoline u kojoj živi, porodice, nivoa obrazovanja, informisanosti – ali i od toga ko, kada i kako mu saopštava dijagnozu. Iskustva su pokazala da, bez obzira na to koliko se raku pristupa racionalno i bez obzira na to da li se na bolest sumnjalo ili je otkrivena slučajno, za dijagnozu nikad niko nije spreman.

"Prva linija" je odnos između pacijenta i lekara koji bi trebalo da mu saopšti dijagnozu. Pred lekarom je u tom trenutku vrlo delikatan zadatak. Mora da sačuva takozvanu "plemenitu distancu" prema pacijentu, da s njim porazgovara ljudski i da mu, osim toga da ima rak, predoči sve mogućnosti, tok i trajanje onkološkog lečenja koje je pred njim, jer to opredeljuje i stav pacijenta prema lečenju.

Za sve to vreme lekar bi trebalo da kod pacijenta sačuva realni optimizam. Dakle, niti da ga uverava da će rak pobediti očas posla, niti da ga ozbiljnim nastupom, nedorečenošću i netaktičnošću pretvori u pesimistu koji će još u njegovoj ordinaciji dići ruke od lečenja. Uz sve to, lekar bi trebalo da pita pacijenta i koga ima od porodice i ko će mu biti glavni izvor podrške tokom kompletnog lečenja.

Često možemo čuti da u razvijenim zemljama skoro svi onkološki timovi na skoro svim odeljenjima imaju psihoterapeuta koji prati pacijenta kroz sve faze lečenja, i uz njega su i u trenutku saopštavanja dijagnoze. U Srbiji, međutim, psihoonkologa praktično nema, i sve je prepušteno lekarima koje još uvek niko ne uči kako da pristupe pacijentu, na koji način da saopšte teške dijagnoze i kako da pacijenta vode kroz faze lečenja. Njihov odnos prema pacijentu zavisi od njih samih i od iskustva koje stiču tokom svog radnog veka, a oni često nemaju vremena, ili dovoljno veštine u komunikaciji da bi pored svog vrlo odgovornog posla dijagnostikovanja i lečenja, umeli da pogode senzibilitet svog pacijenta i da ga na najbolji način psihološki pripreme za bitku koja ih očekuje.

S druge strane, nema tog pacijenta koji će, ma kako mu dijagnoza bila saopštena, sve vreme lečenja ostati racionalan, psihički stabilan i optimista koji, kao na filmu, hrabri i porodicu i lekara i pritom u svakom trenutku ozbiljno veruje u srećan ishod.

Uprkos sve očiglednijim naporima medija i zdravstvenih radnika da o kanceru govore javno, kako bi razbili predrasude i motivisali ljude da bez zazora odu na pregled, rak u Srbiji još uvek predstavlja tabu i reč koja se, čak i ako se mora, čak i ako se dešava nekom drugom, izgovara sa knedlom u grlu, uz obavezno kuckanje u drvo. Da ne čuje zlo. U našem društvu, rak se još uvek vezuje za patnju, bol i smrt. Otud i ne čudi što ta bolest u svakodnevnom govoru ima više alternativnih imena od bilo koje druge. Čak i među onima koji su rak imali i s njim se uspešno izborili, ima ljudi koji nikada – ni pred sobom ni pred drugima – nisu izgovorili tu famoznu reč. Kao da će samo njeno izgovaranje značiti poraz i smrtnu presudu.

U iznimnim slučajevima, lekar dijagnozu ne saopštava pacijentu, već njegovoj porodici, prepuštajući im da sami odluče hoće li ta informacija stići do pacijenta ili ne. U želji da zaštite svoje voljene, pojedine porodice pribegavaju laganju – umesto da im kažu da imaju rak pankreasa, reći će im da imaju kolitis, ili probleme sa žučnom kesom, na primer. Naravno, uspešnost laganja zavisi i od starosne dobi, ali i od obrazovanja i informisanosti pacijenta. Danas je sve teže držati nekoga u zabludi kada je o njegovom zdravlju reč. Do informacija se lako dolazi, a s obzirom na prirodu pregleda i tretman prema njemu posle toga, pacijent i sam može da nasluti šta mu se događa. Mnogo je poštenije reći dijagnozu, ali naći pravi način za to, nego pustiti pacijenta da do tog saznanja dođe sam tako što će načuti nešto iz komšiluka, ili tako što će pročitati lekarski nalaz.

Činjenica da porodica nešto krije kod pacijenta može da izazove podozrenje i, logično, nepoverenje. Neki ne mogu da prihvate težinu situacije i oklevaju da preduzmu nešto važno. Neki se predaju na samom početku, iako su šanse za izlečenje objektivno velike. Neki potpuno negiraju činjenicu da su bolesni. Neki svesno odbijaju lečenje. Neki odlažu preglede i ispitivanja sve dok ne počne baš mnogo da boli, a onda shvate da su zakasnili. Neki stanu na pola puta – skupe hrabrost za operaciju, ali nikada ne odu na zračenje. Neki insistiraju na hospitalizaciji. Neki se zainate i ne odustaju od borbe. Neki imaju podršku porodice. Nekima se porodica rasturi.

Oni koji su preživeli i u tom preživljavanju uspeli da sačuvaju svoje porodice od sebe, ali i sebe od svoje porodice, stekli su i poseban psihološki imunitet, ali samo oni znaju kroz kakav su pakao prošli i koliko puta su imali potrebu da sa nekim koga ne poznaju, ali u koga imaju poverenje, podele svoje strahove.

Planiramo i besplatne linije za druga oboljenja Intervju: dr Tomica Milosavljević, ministar zdravlja "S obzirom na dobre rezultate koje je ovaj projekat pokazao na samom početku, smatram da ovo može biti dobar model slobodnih linija koje bi trebalo da razvijemo i za neke druge ozbiljne bolesti" Iako radi tek mesec dana, kol-centar za psihološku podršku obolelima od malignih bolesti i članovima njihovih porodica, već je opravdao svoje postojanje. Telefoni gotovo da ne prestaju da zvone, a osim onih koji zovu podrške radi, javljaju se i neki bivši pacijenti ili članovi njihovih porodica da pohvale ovakav potez. Ministar zdravlja dr Tomica Milosavljević, u kratkom intervjuu za "Vreme zdravlja", najavljuje da će građani Srbije uskoro imati na raspolaganju još sličnih kol-centara koji će im pružati pomoć i podršku kada su im oni najpotrebniji. "VREME ZDRAVLJA": Kako je nastala ideja da se otvori kol-centar za pružanje podrške ljudima pogođenim malignim bolestima? TOMICA MILOSAVLJEVIĆ: Telefonska linija za psihološku pomoć obolelima od raka uvedena je u okviru Nacionalnog programa "Srbija protiv raka", na inicijativu Ministarstva zdravlja, a u saradnji sa Asocijacijom za psihoonkologiju Srbije. Smatrali smo da je važno da postoji mogućnost da pacijenti i članovi njihovih porodica sa nekim stručnim podele svoje zebnje i svoja pitanja. Čini mi se da komunikacija sa pacijentima obolelim od malignih bolesti nije dovoljno ozbiljno shvaćena, a ti ljudi imaju niz dilema koje su vezane i za samu bolest, i za odnose unutar porodice, i za budućnost, za ishod. Sada svakoga dana mogu da pozovu na broj 0800-202-303 i da zatraže pomoć ili da jednostavno porazgovaraju sa nekim. U akciju se uključio i Republički zavod za zdravstveno osiguranje koji je kol centru ustupio svoje prostorije, a Telekom Srbije obezbedio je besplatnu telefonsku liniju. To bi mogao biti dobar primer za mobilisanje društvene odgovornosti i za slične probleme. Ovo je jedinstvena mogućnost da pacijenti razgovaraju neograničeno sa službom od koje traže pomoć? Smatrali smo da bi bilo dobro da ljudi imaju jednu liniju koja će biti besplatna i preko koje će ljudi bez ograničenja moći da razgovaraju u bilo koje doba dana. Pokazalo se da je osnovna namera bila dobra i opravdana, jer je u prvih desetak dana rada kol-centra primljeno 300 poziva. Prosečna dužina razgovora nikada nije manja od 30 minuta. Za razliku od "belog telefona" (0700-111-700) koji radi kao automat 24 sata i na kome se ostavljaju poruke, pacijenti u ovom slučaju mogu čuti "živu" reč, imaju sagovornika. Sagovornik je psiholog koji ne odgovara šturo na pacijentova pitanja, već sa njim razgovara sa puno razumevanja, pokazuje mu da ima interesovanje za njegov problem i pomaže mu da prevaziđe strah i neizvesnost koji ga pritiskaju. S obzirom na dobre rezultate koje je ovaj projekat pokazao na samom početku, smatram da ovo može biti dobar model slobodnih linija koje bi trebalo da razvijemo i za neke druge ozbiljne bolesti, jer činjenica je da imamo nedovoljno komunikacije u svakodnevnoj praksi lečenja. Tu mislim pre svega na informacije iz oblasti narkomanije i borbe protiv bolesti zavisnosti gde bi trebalo razviti više komunikacije. Da li to znači da postoji mogućnost da uskoro počne da radi sličan kol-centar za druga oboljenja o kojima govorite? Da. To je posebno važno za borbu protiv bolesti zavisnosti.