Knjige – Jezik i nacionalizam:
Briljantno razvejavanje ovejanih suština

Snježana Kordić paranaučna bajanja o odvojenosti hrvatskog i (pre svega) srpskog jezika razgrađuje sloj po sloj, dok od njih ne ostane doslovno ništa

Narod može pauka zvati insektom, ali biolog to neće napraviti, jer zna da pauk nije insekt. Tako narod može zvati i jezik kako god hoće, ali jezikoslovci bi se morali držati (socio)lingvističkih kriterija. Pozivaju se na ljudska prava, zaboravljajući da nitko ne priječi neupućene laike da o jeziku kažu što god hoće, kao što im nitko ne brani da se hvataju za dugme kad vide dimnjačara. Ali ta „laička shvatanja o jeziku su za lingvističku znanost irelevantna".

Kako razlikovati srećnije zemlje od onih manje srećnih? Mogućih metoda je mnogo, nijedan nije savršen, ali jedan od svakako boljih je ovaj koji sledi. U srećnijim zemljama veliki naučni događaj je knjiga, studija ili nekako već drugačije obznanjeno otkriće nečeg novog, revolucionarnog, do tada neslućenog, nečega što probija granice. U manje srećnim zemljama – a ima veoma ozbiljnih indicija da i Hrvatska i Srbija spadaju među takve – veliki naučni događaj može biti i, recimo, knjiga u kojoj se dokazuje jedna inače odavno poznata i (za ozbiljne ljude) neosporna istina. Prostije kazano: knjiga u kojoj se otkriva topla voda. I pri tome je najbizarnije od svega to što u prethodnom iskazu nema baš nimalo ironije: ne mislim, dakle, na isfabrikovane budalaštine koje lokalni vračevi proglašavaju revolucionarnim dostignućima u minucioznom istraživanju rupe na saksiji. Ne, ovde mislim na uistinu izuzetno vredne i prekretničke knjige, a upravo je takva polemička jezikoslovna studija slavistkinje Snježane Kordić Jezik i nacionalizam (Durieux, Zagreb, 2010). Ova 46-godišnja Osječanka diplomirala je u Zagrebu, a potom ostvarila zavidnu akademsku karijeru pre svega u Nemačkoj, jer joj klima 90-ih u Domovini, zahvaćenoj ognjicom „ognjištarskih" i sličnih radikalnih formi „reafirmacije nacionalnog identiteta" (u jeziku i izvan njega) nije pružala baš previše mogućnosti za normalan i neopterećen naučni rad. A da je Snježana K. radila – radila je. Rezultate tog rada videli su (i na svojoj podebeloj koži osetili) najznamenitiji hrvatski jezikoslovci „nacionalne" struje, kada je ova visprena autorka počela da, u jednoj godinama tinjajućoj časopisnoj polemici, razobličava njihov politikantski pristup jeziku. Sukus svega toga, dodatno razrađen i produbljen, sada je u ovoj knjizi.

TOPLOVOD: Zašto spominjem otkrivanje tople vode? Zato što je osnovna teza autorke ta da Srbi, Hrvati, Crnogorci i vaskoliki Bosanci govore (i pišu) jedan te isti (policentrični standardni) jezik, dakle zajednički, mada raslojen na nekoliko standardnih varijanti, izgrađenih na zajedničkoj štokavskoj osnovici. Da to jeste tako, i da je to takoreći banalna istina, zna svaki stanovnik carskog Kruševca koji je ikada gledao HRT, i svaki postbarokni „Varaždinec, Domovine sin" koji je gledao Rane (možda baš onu kopiju s titlom u kojem se pička prevodi kao pizda). Za to, dakle, ne morate biti lingvista s međunarodnom reputacijom. E da, ali – tako je to možda u srećnijim zemljama. U onim manje srećnim, čovek često mora da dokazuje odavno dokazano i da objašnjava nešto inače kristalno jasno. Snježana se Kordić poduhvatila ovog pomalo donkihotovskog posla, i to možda ne bi bilo po sebi tako impresivno, samo da nije jedne činjenice: Jezik i nacionalizam je briljantno napisana knjiga, u koju je uložen ne samo ogroman rad i fascinantna aparatura i akribija, a takođe i autorsko delo naučnice toliko suverene, nadmoćne i sigurne u svojoj „zoni kretanja" da sebi može da dopusti i savršeno jasan stil bez mistifikatorskog zamumuljivanja kojim potkontinentalni nedovršenci opsenjuju prostotu, a da njeno pisanje opet ne bude baš nimalo populističko; pa čak i iz tekstualne pozadine permanentno zračeću laganu ironiju i fino doziranu duhovitost, čijim žrtvama padaju – neretko smrtno pogođeni sopstvenim rečima iz nekih prethodnih perioda svog nezadrživog dijalektičkog razvoja! – skoro svi kapitalci one hrvatske „lingvističke" škole (navodnike stavljam zbog onoga što je Žilijen Benda lepo i tačno nazvao izdajom intelektualaca) koja po svaku cenu i protiv elementarnih naučnih uvida insistira na odvojenosti hrvatskog i (pre svega) srpskog jezika. A da pri tome, mada se gotovo isključivo bavi ludostima sebi najbližeg konteksta, tj. hrvatskog paralingvističkog politikantstva, autorka ni u jednom jedinom retku ove knjige ne ide na vodenicu srpskih lingvističkih i paralingvističkih nacionalista. Što se, uostalom, vidi i po tome što je, nakon oluje prosvjeda u Hrvatskoj, ova knjiga prošla – i još će prolaziti – i kroz toplog zeca izvesne sorte srbistike. O naporno neznavenim dežurnim ćirilomanijacima da i ne govorimo. Bajdvej, sve agresivniji srpski zagovornici postojanja nekakvog „srpskog jezika" koji bi bio nešto drugo od jednako tako virtuelnog „hrvatskog jezika" mahom su (što personalno, što „ideološki") oni isti koji su ranije veoma bili za zajednički jezik – pod uslovom da se ponizno prihvati da je to jezik Srba, u koji su ovi ostali tek dobrohotno pripušteni kao nekakvi podstanari, pa mogu odande i da budu isterani ako budu bahati i nezahvalni (kao što su, jelte, i bili). Kordićeva se i sa tim mistifikacijama kratko, ali nesmiljeno precizno razračunava.

IDENTITETSKE POLITIKE: Studija Jezik i nacionalizam (oko 370 strana „čistog" autorskog teksta) podeljena je na tri velika dela: Jezički purizam, Policentrični standardni jezik, te Nacija, identitet, kultura, povijest. Prvi je deo pre svega posvećen opsesiji laika i određene vrste „nacionalno odgovornih" stručnjaka jezičkim purizmom, tj. „odbranom" neke zamišljene „čistote" jezika od svega što je „kvari", a to su, dakako, i sleng, i psovke i štošta još, a ponajpre mrske „tuđice". U „srpskohrvatskom" slučaju najmrskije su one tuđice koje to zapravo i nisu: dakle srbizmi, kada je „hrvatska škola" u pitanju. Otuda toliko insistiranje na srpsko-hrvatskim jezičkim razlikama, uz njihovo izobilno konstruisanje tamo gde pravih, ozbiljnih razlika nema – a to će reći, manje-više svugde. Snježana Kordić paranaučna bajanja te vrste razvejava sloj po sloj dok od njih ne ostane doslovno ništa, tj. dok se ne svedu na svoju suštinu. Njena je argumentacija lingvistička, uz veoma izobilno (neki smatraju i preobilno, no ne bih rekao da je tako) citiranje relevantnih stručnjaka iz „spoljnog sveta" koji su se kritički i analitički bavili južnoslovenskim jezičko-politikantskim kontroverzama. No, važno je napomenuti da se autorka ne utiče nekakvom lingvističkom fah-idiotizmu, jer dobro shvata – i precizno dokazuje – da pitanje kojim se bavi i nije inherentno lingvističko, nego je zapravo političko pitanje loše i ovlašno maskirano u „jezikoslovlje". Pa se otuda, tek naizgled paradoksalno, zarad odbrane same struke mora zahvatiti mnogo šire od strogo „stručnih" pitanja. I zato se S. K. poduhvata istraživanja i sublimiranja istorijskih, političkih i kulturnih uzora i korena fenomena jezičkog purizma (povlačeći više nego zanimljive paralele sa nacističkim purizmom), kao i možda dugotrajno najkobnije od svih mistifikacija „na ovim prostorima": one po kojoj su nacija, država i jezik srasli i neodvojivi, tj. da svaka ljudska zajednica koja sebe poima kao narod iliti naciju mora imati ne samo „svoju" državu (već to nema mnogo veze sa svarnošću ovog sveta), nego i „svoj" jezik, i nazivom i „sadržajem" drugačiji i zaseban od svih ostalih. To je fundament dominantne identitetske politike, hrvatske i ne samo hrvatske, i baš taj svesno isprovociran čeoni sudar s njim ono je što je možda i najteži „greh" Snježane Kordić. Autorka razgrađuje ove teze služeći se najreprezentativnijim mogućim primerima, poput policentričnosti engleskog (britanski, irski, severnoamerički, australski etc.) ili nemačkog jezika (nemački, austrijski, švajcarski), holandskog (nizozemski i flamanski) ili pak španskog, koji se u „matici" nesumnjivo razlikuje od onog u latinoameričkim državama, kao što se i njegove varijante u tim državama međusobno razlikuju, a opet – sve je to bazično jedan jezik jednog naziva. A zašto je jedan, a ne dva, šest ili četrdeset i tri? Naprosto zato što se njegova bazična „jednost" dokazuje na niz relevantnih i neoborivih načina, pre svega kriterijumom međusobne razumljivosti. U lingivistici se smatra da međusobna razumljivost između različitih govornika dostiže stepen kada se može govoriti o istom jeziku onda kada ova prelazi 70, 75, ili po „najstrožim" autorima 85 odsto. U slučaju Srba, Hrvata, Bosanaca i Crnogoraca međusobna razumljivost četiriju standardnih varijanti znatno je viša, tj. jednaka je ili gotovo jednaka stoodstotnoj. Pametnome dosta, ali Jezik i nacionalizam ionako nije polemika s pameću.

Nemoguće je završiti ovaj prikaz a bar ne notirati još neke bitne teme ove knjige: pažljivo i temeljito demontiranje teze o jezičnom zajedništvu kao nečemu što je nastalo sa jugoslovenskom državom (naravno da je mnogo starije od nje) pa će s njome i nestati, kao kakav „neuspeli politički projekt", ili budalesanje o Ustavu (hrvatskom, ili bilo kojem drugom) kao pravoj instanci za određivanje/naređivanje naziva i granica nekog jezika etc. Takođe, treće je poglavlje najširi iskorak iz „čisto" lingvističke sfere u razmatranje nacionalnog identiteta kao istorijske pojave i nacije kao one andersonovske „zamišljene zajednice" a ne nekakvog večitog, nepromenjivog i sakrosanktnog dela prirode. Knjiga Jezik i nacionalizam je, kako se to obično kaže, kapitalna: da imamo više autora/ki koji ovako briljantno „otkrivaju toplu vodu", naše bi uboge zemljice bile kulturne i naučne velesile.

Teofil Pančić