"Nemam o čemu da razgovaram sa osobom kojoj je životni cilj da dobije zdravstvenu knjižicu" – ispraćajući me iz bivše firme ovom rečenicom, moj bivši šef je valjda hteo da istakne da je to što sam na nekom drugom mestu dobila stalno zaposlenje (pa samim tim i knjižicu) u stvari korak unazad, tj. da sam upala u zamku "socijalno, zdravstveno i redovna plata". I dok o ostalim detaljima tog "ispraćaja" nisam ni razmišljala, ta rečenica nametnula je ozbiljno pitanje o tome koliko mi knjižica zaista znači – odgovor je pokazao da bivši mi šef i nije toliko pogrešio...

Jedini period u kome mi zdravstvena knjižica nije pravila baš nikakve probleme bilo je doba kad su me "kod čika doktora" vodili mama i tata – sve ostalo predstavljalo je blažu noćnu moru. Već prilikom prvih organizovanih odlazaka na ekskurzije ili na more, pokazalo se da je jedno od pitanja bez koga ne možete proći: "Da li ti je knjižica overena?".

Valjda zbog upornosti učiteljica i ostalih organizatora putovanja, odnosno urođene averzije prema svemu na šta vas neko prisiljava, obično se događalo da tek veče pred polazak (zakazan za rano jutro) bacim pogled na pečate i ustanovim da overa "tek što je istekla". Uz uobičajene kućne čarolije ("Lepo sam ti govorila da o tome misliš na vreme", "Kako sad to da uradim, ne mogu da budim ljude usred noći"...), nalazila su se ipak solomonska rešenja. Potezane su kancelarijske veze, ljudima nadležnim za famozni pečat lagalo se na veliko ("Bila je, molim te, izgubila knjižicu, tek smo je danas našli"), u zlo doba jurcalo se po gradu, otključavale se kancelarije... I, kako to već biva, knjižica nikad nije ni zatrebala na putovanjima na kojima se o njenoj upotrebljivosti strogo vodilo računa.

Prava trauma nastala je, međutim, sa upisom na fakultet. U Studentskoj poliklinici uvek su traženi indeks i knjižica, i uvek je jedna od tih stavki nedostajala u trenutku kad je najpotrebnije – ili je indeks bio zarobljen u nekoj biblioteci, ili je knjižica bila a gde drugde nego na overi (u ovom slučaju mnogo komplikovanijoj, pošto je kancelarija sa pečatom sada bila udaljena nekih 170 km). I dok se bez indeksa nekako i moglo provući, bez knjižice nikako – uz prekoran pogled, medicinske sestre su me obaveštavale da ću pregled morati da platim jer "nije njihov problem gde je moja knjižica"... Problema nije bilo samo u poliklinici – ne znajući za najnovije promene u prometu lekovima, zaputila sam se onomad u apoteku kao u stara dobra vremena, samo sa receptima. Ali, iako sam imala temperaturu 39 i bila spremna da klečeći molim, objašnjeno mi je da od leka nema ništa bez zdravstvene knjižice. Otišla sam kući da se lečim čajevima.

Kad sam jednom prilikom pala u nesvest na prilično neobičnom mestu i pri tom imala neobične simptome, kada je dakle bilo baš gusto, definitivno sam se uverila da u zemlji Srbiji bez knjižice ne može da se živi i da je najsigurnije da se od nje ne odvajate. Pošto su me izveli iz kola hitne pomoći i jedva živu uveli u hol Urgentnog centra, upitana sam pogađate već... imam li pri sebi zdravstvenu knjižicu. Naravno, tada je nisam imala, ali posle toga nosila sam je čak i kad sam odlazila do prodavnice... I time bi sve nekako bilo rešeno da u međuvremenu ne napunih 26 godina – čarobnu granicu na kojoj se prelazi iz sveta onih kojima knjižicu overava mama ili tata, u svet u kome je overavate u sopstvenoj firmi. Ako je imate. A ja je nisam imala, bar ne u smislu koji bi podrazumevao radnu, odnosno zdravstvenu knjižicu. Na svu sreću zdravlje me je služilo, tako da većih problema nije bilo, ali strepnja je postojala. Privatne klinike koje su se pojavile, ili nisu ulivale poverenje ili su koštale mnogo – preostalo je jedino da zimi strahujem od padanja, leti od bubica i osa, u proleće i jesen od onesvešćivanja... U svim tim situacijama postavilo bi se neminovno pitanje gde otići i kako platiti, a već i sama pomisao na takve komplikacije bila je dovoljna da osetim čudnu želju da se u moj život vrati knjižica koje sam godinama želela da se ratosiljam.

Kad sam dobila priliku da konačno ozvaničim status punopravnog člana zajednice onim famoznim "stupanjem u radni odnos", na knjižicu ipak nisam ni pomislila. Komplikacije oko overavanja, posedovanja ili neposedovanja tog dokumenta, oko svega onoga što vam pruža ili ne pruža, činjenica da bez nje u Bojićevo vreme praktično niste mogli kupiti ni aspirin, dugotrajna strepnja od bolesti koja bez zdravstvene knjižice prestaje da bude bolest i postaje nezamisliva drama postepeno su učinile da zdravstvena knjižica dobije status jedne od onih stvari za koje sam bila ubeđena da ih nikada neću dosegnuti. I tako, ne pomišljajući na knjižicu, primljena sam "za stalno", bez veće pompe, ne osetivši da se nešto bitno promenilo. Sve dok mi jednog dana koleginica Jelena, koja je takođe "ozvaničila" svoj status, nije ležerno pružila žuti kartončić na kome je pisalo moje ime i stajao pečat (ovaj put MOJE firme)... Kao onomad kad sam dobila barbiku, išla sam unaokolo ponosno pokazujući svoj novi "posed" ne skidajući pri tom ozareni osmeh s lica. I kao od barbike, ne odvajam se ovih dana od onoga što me je i zvanično učinilo građaninom pokornim – građaninom koji ima puno pravo da padne i polomi se, da uhvati neki virus, da bez strepnje pogleda u oči svakoj iznerviranoj bolničarki... Obično se kaže da se u svet odraslih ulazi gubitkom nevinosti. Ili polaganjem maturskog ispita. Ili zarađivanjem prvog novca. U svet odraslih ja sam ipak ušla dobijanjem zdravstvene knjižice. Uvela me je Jelena. Šta god o tome mislio moj bivši šef. I svi ostali.

Tamara Skrozza