Negde tokom studentskih protesta 96/97. nabavio sam svoj prvi digitalni fotoaparat i mobilni telefon. Nekako mi se još tada činilo da te dve sprave mogu da se sastave i to sam predočio kolegi fotografu. Oduševljeno sam mu pričao da će svoju fotografiju moći direktno iz aparata da pošalje u redakciju mobilnim internetom (koji je tada bio nezamislivo spor, doduše). To znači da više niko neće moći da zaustavi tvoju sliku, pobedonosno sam poentirao! Kolega je reagovao prilično hladno rekavši da nikada neće kupiti takvu kameru. Sada mi vade film, a tada će mi lupati aparat, bio je njegov argument. Malo je promašio, niko mu baš ne lupa aparat, ali na mnoga mesta više ne može da uđe.

Upravo takvu zebnju osećam povodom novog curenja podataka preko Vikiliksa. Sve se pitam da li je ovaj najveći uspeh interneta u borbi protiv svakovrsnih državnih tajni tačka od koje će internet slobode ići nizbrdo i to brzo.

Već u prvim minutima nakon objavljivanja novih dokumenata neki analitičari su potrčali da kažu da je ovo kraj diplomatije, ili barem kraj diplomatije kakvu mi poznajemo. Suština diplomatije je da nije preterano javna, ali i da je dobro umrežena. Otud izraz "diplomatski kanali".

Negde krajem devedesetih ti kanali su počeli da se prepliću sa internet mrežom, kompjuteri su ušli u diplomatiju, sa depeša se prešlo na i-mejlove, malo zbog uštede, malo zbog brzine. Odlično je išlo, diplomate su se malo opustile te su poslednjih godina digitalne arhive svakakvih dokumenata narasle. A kada imate toliku količinu tajni koja se može smestiti na nekoliko dividijeva uz nekoliko klikova mišem, onda je samo pitanje vremena kada će neko to da iznese iz sistema i kada će se pojaviti medij koji se neće libiti da sve to objavi. Eto, došlo je to vreme.

Sada se političari preračunavaju šta im se više isplati. Da diplomatiju vrate pola veka unazad, na šifrovane telegrame i poruke koje nose kuriri ili da kontrolišu internet? A možda i kombinacija obe stvari.

Jer, nakon ovoga, diplomatija svakako više neće biti ista, ali ni internet. Vrlo je verovatno da će i demokratske zemlje primeniti nešto od kineskih i singapurskih modela kontrole mreže i informacija koje se njome prenose, o čemu se više ne govori previše tiho. Recimo, usitnjavanje interneta, kontrola prekograničnog internet saobraćaja, sve sa ciljem da se spreči prometanje informacija od značaja za državu.

To možda jesu veliki koraci unazad, ali internet je do sada unapred hodao u čizmama od sedam milja i malo šta je moglo da ga prati, od medija do državnih administracija. Sada su se te vratolomne brzine mnogi prepali i malo bi da vrate stvari i preurede mrežu uz više državne kontrole.

Naravno, postoji mogućnost i da diplomatija i državne bezbednosne službe kapituliraju pred internetom. Samo je mala.

Dok se to ne razreši, ostaje nam da se zabavljamo novom diplomatskom kletvom: Dabogda ti se inboks pojavio na Vikiliksu.

Zoran Stanojević