Portret savremenika – Džulijan Asanž:
Guru hakerskih svetih ratnika

Čak i dok se nalazi u pritvoru u londonskoj policijskoj stanici čekajući da ga sprovedu u sudnicu, Asanž živi život dostojan fantastičnog trilera. On je programer, haker, aktivista, novinar, borac za slobodu informacija, čovek bez adrese za koga je čuo čitav svet i, konačno, čovek koga policija traži zbog optužbi za silovanje i zlostavljanje dve žene. On je kriminalac i Robin Hud koji je hiljade ljudi pokrenuo na akciju – ovakvu ili onakvu

Obruč oko Džulijana Asanža se stezao danima, a onda se dogodila eksplozija. U trenutku kada je u utorak ujutro ušetao u policijsku stanicu u centru Londona i predao se britanskim vlastima, hiljade hakera započelo je "sveti rat" protiv onih koji su ovih dana okrenuli leđa njihovom heroju. Za početak, grupa hakera koja sebe naziva Anonymous na čelu sa Hladnokrvnim (Coldblood) napala je švajcarsku banku koja je dva dana ranije zamrzla Asanžov račun sa 31.000 evra. Napali su i Pej Pal (PayPal) koji je slično uradio sa parama Vikiliksa (Wikileaks), i ne planiraju tu da se zaustave. Nadaju se da će blokadom sajtova oštetiti i napraviti troškove ovim kompanijama. Hladnokrvni je izjavio za BBC da oni smatraju da je Vikiliks postao mnogo više od organizacije koja objavljuje dokumenta, "postao je polje rata – ljudi protiv vlasti".

Čak i u trenutku kada sedi u pritvoru londonske policijske stanice, čekajući da ga sprovedu u sudnicu, Asanž živi život dostojan fantastičnog trilera. On je programer, haker, aktivista, novinar, borac za slobodu informacija, čovek bez adrese, za koga je čuo ceo svet i, konačno, čovek koga policija traži zbog optužbi za silovanje i zlostavljanje dve žene. On je kriminalac i Robin Hud koji je vrlo promišljeno hiljade ljudi pokrenuo na akciju – ovakvu ili onakvu.

Privatno, Asanža opisuju kao zamišljenog i energičnog. Kažu da je čovek koji bi zaboravio da rezerviše avionsku kartu, ili bi je rezervisao a zaboravio da je plati, ili bi je platio a zaboravio da ode na aerodrom. Ljudi koji su mu bliski, zbog toga, piše "Njujorker", brinu o njemu i nekim svakodnevnim stvarima: na primer, da li je zaboravio garderobu u veš-mašini pre nego što bi otputovao.

DANI TOMA SOJERA: Rođen je 1971. u gradiću Taunsvilu na severoistočnoj obali Australije, a detinjstvo je uglavnom proveo na minijaturnom ostrvcetu Magnetik sa oko 2000 stanovnika koje se nalazi preko puta Taunsvila. Detinjstvo mu je, kako prenosi "Bilten Taunsvila", ličilo na život Toma Sojera. Imao je splav, imao je svog konja, išao je na pecanje i živeo praktično u nacionalnom parku. U njihovom domu uvek je bilo zanimljivo, pričali su kasnije Asanžovi školski drugari. Roditelji, hipici, vodili su putujuću pozorišnu trupu. Upoznali su se na demonstracijama protiv rata u Vijetnamu, a razveli su se kada je Asanž imao osam godina. Majka Kristina se preudala za muzičara, člana religiozne grupe "Porodica" koju je osamdesetih godina vodila kontroverzna Anne Hamilton-Byrne, osuđena da je na nelegalan način usvojila 14 dece i držala ih u izolaciji. U novom braku rođen je i Asanžov polubrat, oko koga se kasnije dugo vodila borba za starateljstvo. Kristina je, optuživši muža za zlostavljanje, pokupila sinove i narednih pet godina su se skrivali. U razgovoru za "Njujorker" Asanž se prisetio da mu je u jednom trenutku, kada je imao 11 godina, majka rekla: "Sada moramo da nestanemo." Do 14. godine se selio 37 puta, a poslednji put sa Magnetika je otišao kada je izgorela porodična kuća. Menjao je škole, a periodično se školovao i kod kuće. Studirao je na šest različitih fakulteta, fiziku, matematiku, filozofiju i neurologiju.

Jedna od tih 37 kuća nalazila se baš preko puta radnje sa elektronikom, u kojoj je kupljen i njegov prvi računar, komodor 64. Provaljivanje u kompjutere i programe za njega je, kako je kasnije ispričao "Njujorkeru", kao igranje šaha – "nema mnogo pravila, nema nasumičnosti, i problem je veoma težak".

Posle takvog detinjstva, ne čudi što je sa 16 godina sebe prozvao Mendax (od splendide mendax, "plemenito lažan") i postao haker. Sa još dvojicom "kolega" osnovao je hakersku grupu "Međunarodni podrivači" koja je imala tri pravila: prvo, ne uništavaj sistem u koji upadaš; drugo, ne menjaj informacije koje nađeš u tom sistemu; treće, širi informacije do kojih dođeš. Kada je imao 20 godina, melburnška policija upala mu je u kuću i zaplenila računare. Optužen je za hakovanje sistema Australijskog nacionalnog univerziteta, RMIT univerziteta u Melburnu, kanadske telekomunikacione kompanije Nortel i drugih organizacija. Prema nekim tvrdnjama, upadao je u sistem NASA i američkog ministarstva odbrane.

Zbog hapšenja je dobio nervni slom i završio u bolnici. U to vreme rastao se i sa ženom, sa kojom je vrlo rano dobio sina. Nastao je haos. Nije mogao da spava niti da jede, u kući je bio nered, zapao je u depresiju. Neko vreme je živeo sa majkom, a onda i po parkovima, kao beskućnik. Počeo je da priča sam sa sobom i, kako je rekao "Njujorkeru", "moja vizija mene je nestala". Optužnica je dugo pisana i suđenje se razvlačilo. Na kraju, zbog uzornog ponašanja, a najviše zahvaljujući pomenutim hakerskim pravilima, bez obzira na 24 tačke optužnice, prošao je samo sa kaznom od 2100 dolara. Tužilac je na suđenju rekao da nisu našli nikakve druge dokaze osim Asanžove radoznalosti i zadovoljstva što je uspeo da pretura po tuđim podacima i računarima.

ČOVEK BEZ ADRESE: U međuvremenu, započeo je dugu bitku za starateljstvo nad detetom i osnovao je, sa svojom majkom, aktivističku organizaciju koja je stvorila bazu podataka vezanih za probleme starateljstva u Australiji. Tvrdio je da njegov sin nije bezbedan sa majkom i njenim novim dečkom, ali je izgubio i za to je krivio birokratiju. Tek 1999. godine uspeo je da napravi dogovor sa bivšom suprugom oko starateljstva. Njegova majka je tvrdila da je u to vreme osedeo.

Nakon toga Asanž se, koliko znamo, manuo hakovanja. Danas nije previše srećan kad ga nazivaju hakerom, mada navodi da se ponosi tim periodom svoje prošlosti.

Posle svega ušao je u legalan posao – u Melburnu je otvorio Suburbia Public Access Network, jednu od prvih firmi u Australiji koja se bavila pružanjem internet usluga. Bavio se programiranjem, razvijao je besplatan softver za razne baze podataka kao i alate za zaštitu osetljivih informacija od krađe, i napisao knjigu o hakovanju Podzemlje (Underground: Tales of Hacking, Madness and Obsession on the Electronic Frontier). Proputovao je na motoru Aziju, i radio najrazličitije programe kako bi obezbedio novac za sina.

Postao je čovek bez adrese, uvek u pokretu. Poznanici kažu da veoma malo spava, a kada to i radi, obično je na tuđoj sofi. Posle Australije živeo je u Keniji, na Islandu, u Tanzaniji, Švedskoj, Belgiji, Velikoj Britaniji... Početkom novembra, malo pre haosa koji je nastao sa 250.000 diplomatskih depeša, rekao je novinarima u Švajcarskoj da ozbiljno razmišlja da od te zemlje traži azil. Smatrao je da tu Vikiliks, koji sada postoji na adresi wikileaks.ch, može bezbedno da funkcioniše, ali izgleda da se prevario. Baš zato što nema prebivalište u toj zemlji, a možda i iz drugih razloga, švajcarska banka u kojoj je držao novac blokirala mu je račun. U međuvremenu mu je azil i dobrodošlicu ponudio Ekvador, ali se i ova država u međuvremenu predomislila. Čak ga ni Australija ne želi.

KOLATERALNO UBISTVO: Nedavno je objašnjavao kako je godinama razmišljao o načinu na koji se razmenjuju informacije među onima koji pripadaju vlasti i o tome šta se dešava kada se te linije komunikacije prekinu ili kada zaverenici uspeju da dođu do poverljivih podataka. Tako je i došao do ideje o Vikiliksu, koji je osnovan 2006. godine. Asanž se u to vreme zabarikadirao u minijaturnom iznajmljenom stanu, počeo da pravi sajt Vikiliksa i pokušavao da ga zaštiti na nebrojeno različitih načina. O tome koliko je uspeo, verovatno ćemo još slušati, ali Asanž tvrdi da je, iako je još ranjiv, sistem Vikiliksa sigurniji od većine bankarskih mreža.

Pozivajući nekoliko potencijalnih saradnika da mu se pridruže u stvaranju Vikiliksa, napisao im je da su Vikiliksove primarne mete opresivni režimi poput Kine, Rusije i zemalja centralne Evroazije, ali takođe i bilo kakvo ilegalno i nemoralno ponašanje zapadnjaka, vlada i kompanija. Objavljivanje takvih informacija, napisao je, moglo bi da sruši vlade koje pokušavaju da sakriju istinu, "uključujući i američku vlast".

Prvi dokument koji je Vikiliks objavio poticao je iz Somalije i direktno optuživao tamošnju vlast da angažuje kriminalce kako bi ubijali za nju, ali verodostojnost ovog dokumenta nikad nije dokazana. Godinu dana kasnije javnosti je ponudio sada čuveni snimak "Kolateralno ubistvo", koji je prikazao pucnjavu iz američkog helikoptera na iračke civile. Stravičan prizor ljudi koji padaju na ulici, začinjen komentarima američkih operativaca u bazi i u helikopteru šokirao je svet. Tog momenta, Vikiliks je postao globalni igrač. Na račun se za kratko vreme slilo više od 200.000 dolara zahvaljujući kojima je unajmio ljude da čitaju dokumenta do kojih je Vikiliks došao i da pokušaju da naprave neki red među njima.

Konačno, prošle nedelje i ostatak sveta je čuo za Asanža. Ali, kako je tekla afera sa 250.000 dokumenata, sve se manje govorilo o njihovom sadržaju, a sve više o samom Asanžu i o optužbi za silovanje u Švedskoj. Počelo je spinovanje. Zaboravljeno je da li je američka državna sekretarka Hilari Klinton tražila, bar kako se u dokumentima navodi, od svojih diplomata da špijuniraju ljude, a svakodnevno je podgrevana priča da je Asanž špijun. Ili, kako je to britanski "Gardijan" sažeo: ljudi mrze Asanža, ali vole dokumenta koje on objavljuje.

Asanž je prestao da se pojavljuje u javnosti nešto pre nego što su procurile poslednje američke depeše. Njegov advokat navodio je da policija zapravo sve vreme zna gde se on nalazi i da jednostavno može da dođe do njega, te da se Asanž od avgusta nudio da se preda policiji.

Međutim, Asanž nije uhapšen zbog objavljivanja američkih diplomatskih prepiski, već zbog optužbi za silovanje. Dve žene tvrde da su letos, u avgustu, upoznale Asanža na nekom seminaru na kojem je bio predavač, a on ih je nakon toga navodno silovao i seksualno zlostavljao. Žene su zajedno, šest dana posle događaja, otišle u policiju i prijavile šta im se dogodilo. Asanž je krajem avgusta otišao na saslušanje, ali je tužilac došao do novih podataka pa je zatražio da opet bude ispitan. Asanž priznaje da je imao seks sa njima, ali da je bio dobrovoljan i bez zaštite. "Asanž je optužen od strane švedskih vlasti po jednoj tački optužnice za nezakonitu prinudu, po dve tačke optužnice za seksualno zlostavljanje i po jednoj tački optužnice za silovanje, koji su kako se navodi počinjeni u avgustu 2010. godine", saopštila je londonska policija odmah po hapšenju.

Iako su pružene veoma čvrste garancije, odbijena je kaucija i on ostaje u pritvoru. Trenutno se nagađa da li će i kada biti deportovan u Švedsku i postoje li šanse da ga nakon toga Šveđani izruče Americi, u kojoj se za sada samo priča da će probati da ga optuže za špijuniranje.

Nakon svega, nameće se zaključak da je u očima onih za koje je Asanž Robin Hud naših dana, ova optužba za silovanje još jedan način da ga svet spreči da radi to što radi. Oni koji ga mrze i kojima je naškodio, samo su dobili nov argument. Ipak, sudeći prema biografiji, a i poučen sudbinom mladog Bredlija Meninga – koji je od američkih vlasti ukrao ovih 250.000 dokumenata i koji će zbog toga verovatno u zatvoru provesti ostatak života – nekako se čini da je Asanž dovoljno inteligentan da bi posle svega svoje putovanje završio u nekom švedskom ili američkom zatvoru.

Marija Vidić