Srpsko-evropska posla:
Zamislite da proizvodimo robote

Za razliku od Srbije gde se iz budžeta izdvaja za nauku znatno manje od jedan odsto BDP-a, u Francuskoj se daje čak 2,12 odsto bruto nacionalnog proizvoda, što u bogatoj zemlji poput Francuske iznosi čitavih 38,7 milijardi evra

Evo jednog naizgled sasvim zaludnog posla – hajde da uporedimo Francusku i Srbiju. Na prvi pogled, u tako velikoj i snažnoj evropskoj državi kao što je Francuska sve deluje super, a ovde kao da ništa ne funkcioniše. No, da li je baš tako? Dobro, jeste, ali ipak, čini se da imamo ponešto i za poređenje.

Svakako, za početak znamo da bi se sami Francuzi teško složili sa ocenom da je tamo "sve super", a drugo, nije nemoguće da nešto zaista možemo učiti i na primerima razvijenih zemalja, a ne samo onih koje su nam po gabaritima, ekonomskoj razvijenosti i društvenoj svesti slični.

A možda čak ima i nečeg što Francuzi mogu naučiti od nas, a da nije opet samo reč o našoj "opštoj relaksiranosti" i ostatku bizarne agende naših navodnih nacionalnih atrakcija. Te lažne slike o bezbrižnoj Srbiji koje, po mnjenju turističkih organizacija, treba da nas razlikuju od ostalih evropskih naroda, kao da smišljaju ljudi koji jedva da su imalo obišli našu mračnu zemlju mračnih ljudi, te je krajnje stupidno predstavljaju kao domovinu žestokih alkoholnih pića, splavova, manastira i pastoralnih pejzaža, kao mesto gde se veseli, jede i ne brine ni o čemu.

Uostalom, tu kao ekskluzivnu ponudu "nasmejanog naroda koji se dobro zabavlja" u nekoj varijanti nude sve zajednice u Evropi, pri čemu je ona često stvarno utemeljena na činjeničnom stanju i nekim vrlo konkretnim tradicijama. A iza naše kao "vesele ponude" nema ničeg – svako ko iole obiđe unaokolo videće zemlju sa nekoliko miliona ljudi koji su totalno unesrećeni i teško da imaju snage za bilo šta, a kamoli da se goste, vesele i opuštaju kad god stignu.

No, nećemo o turizmu, ili pak, stilu života, nego o nečemu jednako teško uporedivom – o francuskoj i srpskoj nauci. Srpska je nauka deo takozvanog evropskog istraživačkog prostora budući da je članica Sedmog okvirnog programa (FP7), to čini da je ova oblast jedna od retkih gde smo već deo Evrope, dakle nečeg čemu i Francuska pripada.

Šta uopšte imamo zajedničko na tom terenu gde se sa jedne strane nalazi francuska nauka sa desetinama nobelovaca i visokorazvijenim laboratorijama, sa tradicijom Luja Pastera i Marije Kiri, a sa druge, naša naučna stvarnost?

U istoriji je bilo nekih veza srpske i francuske, pre svega u karijerama pojedinaca kao što je bio Pavle Savić (1909–1992), dok danas srpski i francuski naučnici realizuju između deset i petnaest naučnih projekata zajedno, a svake godine u Francusku na studijski boravak ode oko četrdeset naših mladih istraživača. I to je, otprilike, sve.

Ili ipak nije, makar sudeći po prošlonedeljnoj poseti Beogradu doktorke Katrin Brešinjak, francuskog ambasadora za nauku, tehnologiju i inovacije, koja je obišla Institut za fiziku, potom održala jedno predavanje na Institutu ekonomskih nauka i na kraju, u petak ujutru sa potpredsednikom Vlade i ministrom za nauku i tehnološki razvoj Božidarom Đelićem otvorila Festival nauke.

Pored Festivala, tu se otvorio i čitav niz prilika da se uporedi stanje srpske nauke sa onim u Francuskoj, pa da iz toga nešto naučimo. Pre svega, sama funkcija gospođe Brešinjak je nešto što ne postoji u Srbiji i možda ne bi bilo loše da se razmisli o tome.

"Ako želite da budete važna zemlja u svetu, da se vaš glas čuje, onda je apsolutno neophodno da imate visok nivo razvijenosti nauke", rekla mi je njena ekselencija Katrin Brešinjak u ekskluzivnom razgovoru za "Vreme".

Za razliku od Srbije gde se iz budžeta izdvaja za nauku znatno manje od jedan odsto BDP-a, u Francuskoj se daje čak 2,12 odsto bruto nacionalnog proizvoda, što u bogatoj zemlji poput Francuske iznosi čitavih 38,7 milijardi evra. To je zastrašujući budžet, ali njegova draž nije u veličini, nego u načinu na koji je organizovan. Naime, pre dvadeset godina, u nauku je država ulagala više od polovine potrebnih sredstava, a privreda manje, dok je danas situacija sasvim obrnuta – 55 odsto ulaganja u nauku dolazi iz privatnog sektora, a 45 iz državne kase.

U Srbiji je situacija takva da 99 odsto ulaganja u nauku finansira državni budžet, a privreda ništa. I kako vreme prolazi, privreda nam je sve slabija. I postaje sve jasnije da će u godinama koje dolaze biti još slabija. Jedan od načina da bar nešto popravimo je da se našim privrednicima pošalje jasna poruka da nema tehnološkog razvoja bez konkretnih ulaganja u nauku.

"Nauka je znanje", kaže Katrin Brešinjak. "Međutim, društvenoj zajednici nije toliko bitno znanje. Ono što je od presudnog značaja za društvo to je tehnologija. Šta je važno običnim ljudima? To su novi uređaji, mobilni telefoni, način putovanja, nove sprave koje se mogu kupiti i koje mogu olakšati život", kaže Brešinjak dodajući da se oni nikako ne mogu razviti, razumeti i koristiti ako se ne ulaže u nauku.

Zamislite, na primer, da umesto onog što imamo sada, počnemo graditi imidž zemlje koja proizvodi robote.

S. Bubnjević

Ovaj članak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika "Vreme" i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije. Projekat ("Vrline života u porodici evropskih naroda") finansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.