Žuri vam se, na nekom ste aerodromu, vraćate auto koji treba da platite rentakaru i stignete na let. Nemate keša, kao što ga niko i nema u današnje vreme. Plaćate karticom. Službenik rentakara provlači je jednom, dvaput. Ne ide. Traži vam neku drugu. Isto. I s trećom. Preznojavate se, crvenite, objašnjavate da je to nemoguće, imate para sigurno, zakasnićete na let, a prekookeanski je. Službenik nemoćno sleže ramenima i kaže: Gospodine, u ratu smo. Kartice ne funkcionišu.

Isto to vam se može dogoditi u pola noći u hotelu gde ne mogu da vam izdaju sobu dok ne rezervišu novac na računu. Na pumpi gde ste sipali gorivo i ne možete da platite. U samoposluzi gde su vam upravo provukli kroz kasu pola tone robe iz kolica. Ili u opštini gde hitno treba da izvadite neki dokument, a sistem ne radi.

Spisak je dugačak. Možete ostati bez struje usred zime. Bez vode usred leta. Sve su to sistemi koje kontrolišu umreženi kompjuteri i svi su legitimne mete u kibernetičkom (sajber) ratovanju.

Teško je ne primetiti radosnu zluradost u srpskim medijima i javnosti na vesti da su maltene svi svetski hakeri ujedinjeni u borbi protiv SAD i njenih saveznika, a sve zbog američkog odnosa prema Vikiliksu. Stav većine je da se to događa nekom drugom, u tom nedostižnom belom svetu, daleko od Srbije u kojoj ionako nema kompjutera ni kompjuterskih mreža koje bi neko napadao.

Svetski mediji bruje o "prvom svetskom sajber ratu" u kojem su na jednoj strani države i velike korporacije, a na drugoj sve sam Robin Hud u kompjuterskom izdanju. Hakeri, koji sebe zovu Anonimnim, poručuju da će srušiti sve sisteme firmi koje su se povinovale pozivima da okončaju svako poslovanje sa Vikiliksom, ali dodaju da neće uzimati nikakav novac sa računa. Praviće štetu bez koristi, baš kao klasično bombardovanje gradova.

Na udaru su, pre svih, Pejpal, Amazon, Viza i Masterkard jer je opšti stav da se nisu baš herojski poneli u pružanju otpora američkoj administraciji.

Ono što ovu bitku čini svetskim ratom jeste opšteprihvatljiv jednoznačan cilj. Napadaj neprijatelje Vikiliksa svim sredstvima. To je okupilo sve koji su nezadovoljni, a umeju sami da podese Linux, samim tim i da pod svoju kontrolu stave koju hiljadu nebezbednih kompjutera širom sveta.

Pobunjenička vojska okuplja se po Viki principu. Nema vrhovnog komandanta, postoje samo mete. Jedinice su rasute, funkcionišu kao male grupice, nezavisne jedne od drugih, ali sa istom namerom. To znači da nema s kim ni da se pregovara, dogovara primirje ili šta slično, niti se zna šta bi moglo da okonča ovaj rat. I kao i na početku svakog rata, uzbuđenje je ogromno, obe strane se nadaju pobedi, mada niko ne zna šta bi pobeda bila. Oslobađanje Vikiliksa? Tvrđa kontrola interneta ili stvaranje neke nove mreže? Ili nešto treće.

Jedino je izvesno da će, po običaju, nagrabusiti sirotinja raja, to jest mi obični korisnici, poput vas i mene, koji su prinuđeni da koriste kartice i onlajn transakcije jer je drugačiji život u današnje vreme komplikovan ako ne i nemoguć. I propustićemo let ili ćemo vrištati u supermarketu, kao kolateralne žrtve rata u kojem smo jednu stranu možda i simpatisali.

Oni će nam zagorčavati život, oni drugi ga zaslađivati, samo što ćemo šećer kupovati po visokoj ceni, baš kao i u svakom ratu.

Zoran Stanojević